Економска логика идиота! Државне фирме нам праве губитке па хајде да продамо једино оне које праве профит

Изјаве премијера Александра Вучића, да ће влада почети са припремом приватизације Телекома „Србија”, а потом и „Дунав осигурања”, Аеродрома „Никола Тесла”…, нису промакле Европској банци за обнову и развој, чији је при човек Сума Чакрабарти био ових дана у Србији. Упућени тврде да је ЕБРД заинтересована да учествује у приватизацији ових државних фирми, али и ЕПС-а, „Србијагаса”, „Електромрежа Србије”, „Железница Србије” и других јавних комуналних предузећа.

Ова прича се у јавности доживљава најмање двојако. За једне је најава коначне распродаје преосталог „српског породичног блага”, „фактора стабилности и независности земље”. Други ће после те најаве одахнути, јер су уверени да су нам јавна и државна предузећа „омча о врату”, стециште расипништва народних пара и непотизма.

Став садашњег премијера Вучића је више него јасан – приватна својина је најбоља. Шта, дакле, Србија добија приватизацијом јавних предузећа?

Милојко Арсић, професор београдског Економског факултета, сматра да је приватизација већине предузећа у државном власништву нужна мера да се повећа ефикасност привреде и смање буџетски расходи. Наводи чињеницу да фирме у државном власништву, укључујући и банке, послују са губицима, а њихово покривање иде на терет свих пореских обвезника. Само за покривање губитака малих државних банака, држава ће платити око 800 милиона евра, а треба да измири и дуговања „Србијагаса”, Железаре „Смедерево”, „Галенике”, „Железница Србије”, београдског ГСП-а, рудника „Ресавица”…

Арсић је за приватизацију и свих предузећа у реструктурирању и других у надлежности Агенције за приватизацију, али и неких јавних предузећа, с изузетком државних монопола.

– Влада може у целини да приватизује нека јавна предузећа у релативно кратком року, док је у другим случајевима оправдана делимична приватизација или либерализација делатности у којима она послују – сматра Арсић. – Конкретно, влада би брзо могла да прода већинско власништво у „Телекому”. Ово предузеће солидно послује, али његова вредност већ неколико година опада, што ће се наставити, па је продаја оправдана. У случају ЕПС-а приватизација у кратком року не би била добро решење, јер ће његова вредност у наредним годинама да расте, али је могућа његова делимична приватизација у којој би учествовала ЕБРД, јер би унапредила његову трошковну ефикасност.

– „Србијагас” и „Електромреже” су природни монополи, тако да њихова приватизација не би била оправдана, тврди Арсић. Ако ЕБРД има интерес да уложи у ова предузећа, држава би могла да прода мањински пакет акција, под условом да не преузме обавезу да у будућности прода већински пакет. Приватизација „Дунав осигурања” и већине државних банака је, по њему, неспорна.

Држава ће да одлучи кад ће да прода јавна и државна предузећа, али је, пре или касније, на ред морало да дође и ,,породично благо”, примећује економиста Владимир Круљ, саветнику„КребиГавинАндерсону”. ЕБРД улаже у компаније за које процени да могу бити профитабилне. Она може да им обезбеди бољи менаџмент и да финансира развој што Србија не може да им приушти. Круљ подсећа да је ЕБРД од 2006. мањински акционар Комерцијалне банке. Њено пословање је знатно унапређено и ова банка је, у конкуренцији јаких банака из иностранства, једна од водећих у Србији.

На опаску да српска државна и јавна предузећа, заправо, „приватизују” државне компаније других земаља, Круљ не искључује потребу да у стратешким областима, као што су електроенергетски систем, железнице и водопривреда, Србија штити национални интерес. Стратешким партнерима се може уступити мањинско власништво, што може да унапреди рад тих компанија, а држава задржава право да доноси стратешке одлуке.

Божо Драшковић, сарадник Института економских наука, не може да се отме утиску да ,,нови премијер, заправо, наставља са старом економском политиком”, која је од 2000. утемељена на неолибералној парадигми либерализације, дерегулације и приватизације. Наставиће се, каже, са распродајом друштвеног и државног капитала, а њен резултат су садашње стопе незапослености и сиромаштва које премашују 24 одсто, буџетски дефицит, дефицит у спољно трговинској размени, огроман спољни јавни дуг од преко 20,5 милијарди евра, ниске зараде, растући социјални проблеми… Не верује да ће нас ЕБРД усрећити.

Драшковић тврди да су наше власти пропустиле прилику да професионалним и одговорним управљањем сачувају и унапреде јавна предузећа, што је неким државама успело. Одржива социјална и економска политика може се водити само ако се влада кључним ресурсима, уз развој индустрије где год је то могуће.