УГОВОР са страним инвеститором око дела „Електропривреде Србије“, који је најавио премијер Владе Александар Вучић, напуниће државну касу за највише милијарду евра. На преговарачком столу око највећег јавног предузећа, Србија може мањинском улагачу да понуди до 31 одсто од вредности ЕПС, које је „тешка“ око четири милијарде евра. Међу потенцијалним купцима предњаче немачки РВЕ и ЕОН, али се помињу и француски ЕДФ, италијански ЕНЕЛ и чешки ЧЕЗ.

Улагач који ће ући у „Електропривреду Србије“ мораће претходно да припреми најмање 600 милиона евра за удео у фирми која је „крвоток српске привреде“.

– Грубе процене говоре да се имовина ЕПС креће између три и четири милијарде евра – каже Љубодраг Савић, професор Економског факултета у Београду. – Пре 14 година се чак спекулисало да предузеће вреди десет милијарди евра, али је питање у ком стању се налази наша опрема. Такође, са сваким центом поскупљења струје, вредност фирме подиже се за 350 милиона евра. Партнер који купи део нашег гиганта даће између 600 и 800 милиона, а највише милијарду евра.

Према речима првог човека Владе Србије, али и министра привреде, страни инвеститор мораће да се задовољи са мањинским уделом у нашој енергетици. Странцима ћемо, додаје Савић, дати на управљање четвртину или петину фирме.

ЧЕЗ КАО ПРИМЕР

ГИГАНТА наше привреде, слажу се стручњаци, странцима не смемо у потпуности да понудимо „на тацни“. Најбољи пример који то доказује јесте приватизација електропривреде у Чешкој. ЧЕЗ је продат 1993. године, а онда је држава схватила да јој се то не исплати и повратила је већинско власништво. Данас је Чешка енергетска компанија регионални лидер, а превазилази производњу у ЕПС са дупло мање радника.

– Пре него што се склопи договор, ЕПС мора да постане акционарско друштво – напомиње професор Савић. – Грађани добијају 15 одсто акција, запослени и бивши радници између три и пет одсто, а држава, ако хоће да остане већински власник, мора да задржи 51 одсто. Инвеститору ће се највероватније понудити између 20 и 25 одсто акција.

ЕПС највише меркају немачки инвеститори, и то РВЕ и ЕОН. На листи кандидата, каже професор електротехнике Никола Рајаковић, налазе се ЕДФ, ЕНЕЛ, ЧЕЗ, али и аустријска електропривреда.

– Кажу да ће инвеститор бити Немац, а РВЕ је и досад био заинтересован за овај регион – говори професор Рајаковић. – Они улажу у хидроелектране, а код нас већ раде на Морави и Дрини. Инвестирали су и у Бугарској, Румунији и Српској.

Да је ЕПС стављен на тржиште лане, додаје Рајаковић, инвеститори из Европе би за нашег гиганта могли више да издвоје. Због улагања у обновљиве изворе енергије, фирме из ове области смањиле су своје профите и до 20 одсто.

ТРИ ПЛАНА ЗА СПАС

МЕЂУ опцијама по којима можемо да подигнемо пословање ЕПС, провлаче се три главна плана.

– Прва могућност јесте да се ЕПС прода на берзи, а друга да се преговара са страним партнером по моделу који се сада прави са Железаром Смедерево – каже економиста Љубодраг Савић. – Тада се игра на сигурно и уговарају се сви услови са једним улагачем. Варијанта која је најбоља, и тако ће вероватно да ураде, јесте јавно-приватно партнерство, које држава уговара са потенцијалним инвеститорима.

М. Л. ЈАНКОВИЋ, Новости