Јован Душанић: Један од проблема владајуће (неолибералне) економске науке јесте настојање да се она од друштвене претвори у егзактну науку (лишену историјске, географске и политичке, атимеиетичке димензије) и функционише по истим принципима као математика, те да и њене законитости буду универзално примењиве. Неолиберали сматрају како су економија и социјална одговорност неспојиви, те да економија не познаје категорије правичности и морала.
Михаило Гајић: Мислим да ниједна друштвена наука, колико год се научници трудили, није вредносно неутрална. На то утицај има и то што људска бића по својој природи нису компјутерски рационалне и објективне машине, како нам то показују новији увиди из психологије. Међутим, у својим основама, економисти се углавном слажу, на пример: слободна трговина повећава благостање, подстицаји су важни, повећање новчане масе које није праћено повећањем производње изазваће инфлацију итд, али изван оваквих основа мишљења се толико разликују да делује као да не причамо истим језиком. Због тога су и вредносни судови важни за економију.
2. Са питањем позитивне анализе у економији обично је уско повезан тренд високе математизације економских теорија. Колико, по Вама, тај тренд успева да се оправда, са становишта успешне имплементације истих у пракси?
Јован Душанић: За потребе математизације економске претпоставке се вештачки формулишу како би омогућиле математичко решење. Полазећи од таквих претпоставки које у реалности не постоје, умногоме се поједностављује математичко моделирање и омогућава лакше доказивање унапред постављене хипотезе.С друге стране, тако добијени „научнидокази” користе се за формулисање неолибералних економских догми (које се проглашавају аксиомима), а потом и за дефинисање жељене економске политике. Кључна претпоставка од које полази савремена економска наука јесте да је човекхомо ецономицускоји, у условима слободне конкуренције и пуних информација на тржишту, доноси рационалне одлуке усредсређене на максимизирање сопствене користи. Ни једна од ових претпоставки у стварности не постоји: уместо слободне конкуренције имамо, по правилу, олигополске структуре, ретко ко од учесника на тржишту располаже пуним информацијама, а људи се често руководе неекономским мотивима и понашају нерационално.
Михаило Гајић: За економисте се често каже да су то људи који данас објашњавају зашто се њихова јучерашња предвиђања нису остварила. Или да на исто питање од десет економиста можете чути двадесет различитих одговора. Математизација може бити корисна, али када она постане сврха уместо алата, онда се налазимо у проблему. Технички привид непогрешивости који даје превелика употреба математике и модела може да буде опасан – тако су Ланге и Лернер у дебати о економској калкулацији тврдили да су својим математичким моделом доказали да је она могућа у социјалистичком систему. Истовремено су у социјалистичким привредама стално владале несташице на једној страни и хиперпродукција на другој; такође је и Пол Самјуелсон у свом цењеном уџбенику, пошто се базирао на моделу границе производних могућности, годинама предвиђао да ће привреда СССР-а престићи ону САД-а за неке две деценије (овај рок се продужавао сваким новим издањем уџбеника).
3. Данас су већ чувени примери земаља Скандинавије и Југоисточне Азије као високо развијених, ефикасних привреда. Како се изградња таквих успешних економско-институционалних поредака може објаснити са позиције Ваших теоријских начела?
Јован Душанић: Скандинавске земље су економски високоразвијене – имају узорну демократију и високу социјалнуодговорност. Уовим земљама учешће јавне потрошње у БДП-у премашује 50%, и највеће је међу чланицама ЕУ, а најмање (око 35%) имају Румунија, Бугарска и балтичкедржаве.
Интересантан је и случаја азијских земаља, које су у дужем временском периоду имале високе стопе економског раста – Јапан, Јужна Кореја и Кина. Све ове земље при модернизацији својих привреда примењивале су такозвани азијски модел кога карактерише: стратегија развоја заснована на извозно оријентисаној индустрији, изузетно висок ниво штедње и инвестирања те постепеносту реформисању привреде. Поред наведеног, ове земље имају и сличан традиционални систем вредности и значајан дефицит демократије (како се она схвата на Западу). Ове земље не само да су развој заснивалена индустрији (у чијем планирању и развоју је држава имала значајну улогу) него су предузимале активне мере да она буде извозно оријентисана. То се реализовало коришћењем протекционистичких баријера уз дозирану либерализацију спољноекономске и девизне сфере. Упоредо са царинским и другим мерама заштите домаћих произвођача, држава је разним инструментима подстицала извоз, где се као изузетно ефикасан показао вештачки одржаван потцењен курс домаће валуте. У периоду интензивног развоја стопа штедње у Јапану и Јужној Кореји износила је око 35%, а у Кини чак 45% БДП-а (у САД, нпр, она износи мање од 10% БДП-а). Брзом привредном успону ових земаља погодовао је и њихов традиционални систем вредности кога карактерише трудољубивост, штедљивост, правичност, спремност на жртвовање, а нарочито изражени колективизам и хијерархијска структура друштва где постоји приоритет општих над индивидуалним интересима, где се више води рачуна о дужностима него о правима. Из последњег проистиче и принцип компромиса, толерантност према разним облицима друштвеног уређења, уважавање алтернатива, потреба за експериментисањем, схватање да за опстанак и општи напредак не треба робовати било којим идеолошким измима. Све наведено се у великој мери односи и на Тајван, Хонг Конг и Сингапур.
Примери ове две групе земаља јасно показују да не постоји јединствен рецепт за успешан економски раст. То потврђују и закључци Комисије за раст и развој (на челу са нобеловцом Мајклом Спенсом). Комисија је проучила искуство и развојне моделе 13 економски најуспешнијих држава у периоду 1950–2005 (којесубар25 годинаунизу остваривале просечну стопу раста изнад 7%), с циљем да земљама у развоју понуди препоруке за оптималну стратегију развоја. Комисија је закључила да нема јединственог рецепта, али оно што је заједничко за анализираних 13 земаља јесте да је кључну улогу имала држава савеома способном, активном и прагматичном владом које нису биле превише наклоњене слободном тржишту. Често су прибегавале потцењивању вредности домаће валуте и штитиледомаћупривреду од спољне конкуренције. Поред тога, из Извештаја је видљиво да су се сви успешни модели базирали на високој стопи штедње и инвестиција, те да инострани капитал не може да буде адекватна замена за домаћу штедњу.
Михаило Гајић: Све ове земље су веома различите, али им је блиско то што су успеле да се релативно убрзано развију. Тачно је да су неке од њих имале индустријске политике (и ту како успехе, тако и неуспехе) али све су прво увеле владавину права и ниске порезе. И сада те земље имају више капитализма него што се чини на први поглед – новоиндустријализоване азијске земље имају јавну потрошњу од око 20% БДП-а, а у земљама Скандинавије са високом јавном потрошњом услед издашних социјалних давања, велики део државних услуга иако финансиран јавним средствима пружају приватне фирме, па тако постоје приватни водоводи, 15% ђака у Шведској иде у школе које се финансирају путем ваучера, постоји обавезни приватни пензиони фондови… Важно је напоменути како скандинавске земље нису постале богате услед великих политика расподеле, него да су прво постале богате, па су тек онда увеле државу благостања. Препоручио бих књигу Skandinavian Unehceptionalism шведског економисте Ниме Санандаџија (Санандаји), која детаљно обрађује шведско искуство.
4. Како бисте окарактерисали институционални поредак који се изградио у Србији, узевши у обзир њен веома дуг и компликован транзициони пут ка модерном капиталистичком друштву? Да ли се српска економска стварност може описати новијим појмом „буразерски капитализам” (цронyцапиталисм)?
Јован Душанић: Транзициони пут ка модерном капиталистичком друштву, како сте га карактерисали, пре бих назвао путем у неоколонијализам. Што се тиче другог питања, транзициони модел у Србији име нова осамбећарском економијом. Спроводећи неолиберални програм економских реформи, наша економска и политичка власт се понаша као сеоски бећар: распродаје очевину (приватизација), задужује се код комшија (ино-кредити) и све то троши у биртији (текућа потрошња).
Под утицајем светске олигархије и крупног капитала, наше власти су, после петооктобарског преврата, прихватиле неолиберални програм економских промена (тзв. Вашингтонски договор, чији су основни елементи либерализација, стабилизација и приватизација), који је води брзом урушавању, ионако слабашне, српске привреде. Овај програм у суштини представља кодификовани програм економског неоколонијализма који се реализује у интересу светске олигархије и крупног капитала, те уског компрадорског слоја који се формира у земљи. Њиме је Србију (као и друге постсоцијалистичке земље) требало лишити власништва над ресурсима и довести је у такву дужничку зависност да буде беспоговорни послушник моћних и богатих, а овај простор је третиран, пре свега, као извор јефтине и обесправљене радне снаге, те тржиште за производе и банкарске услуге западних земаља.
Тако смо за ових 15-ак година транзиционог пута (неолибералним програмом шок-терапије) добар део имовине (рас)продали, велики број фабрика затворили и мало шта ново изградили. Спољњи дуг је у петоростручен (са 6 на 30 милијарди долара) и при раст БДП-а није довољан за плаћање само каматана дуг. Данас је број запослених мањи него напочетку транзиције, а њихова права су знатно редукована. Странце позивамода инвестирају у Србију, истичући како имамо јефтину радну снагу, теза сваког запосленог дајемо такве погодност и да се са правом може поставити питање: ко у кога више инвестира – стране компаније у Србију или Србија у њих? Пример Фијата то лепо илуструје.
Михаило Гајић: Буразерски капитализам јесте интересантан појам, пошто на списку људи који су направили озбиљне паре у нашој земљи већину чине они који су на овај или начин били добри са државом тј. владајућом елитом. Владавина права је ниска, што значи да закон не важи једнако за све, већ да су „неки једнакији од других”. Политика у Србији је механизам редистрибуције – што сви знају, јер иначе нико не верује да политичари живе само од својих малих плата. Централизација политичке моћи у партијским олигархијама, услед мањкавог изборног система али и неизграђене политичке културе, довела је до овладавања државом која се онда користи за личну корист. На то додајте и популистичку економску политику у виду субвенција СДИ, штетних регулација, неефикасних државних предузећа и на крају добијате интервенционистички хаос.
5. У последње време контроверзна је тема приватизације највећих предузећа у Србији, пре свих ЕПС-а и Телекома. Како би, по Вама, требало разрешити њихово питање – имајући у виду општи значај и улогу великих предузећа за одржавање каквог-таквог животног стандарда и „социјалног мира” у друштву?
Јован Душанић: Основни разлог због чега наведена предузећа не требапре пустити у руке странаца јесте неопходност да држава обезбеди стратешку контролу над компанијама чија важност превазилази пуки економски интерес, као што је то случај са енергетиком, телекомуникацијама, банкарством, земљиштем, водоснабдевањем… Држава која се тога одрекне постаје колонија, а њени грађани савремено робље.
Михаило Гајић: Економска теорија не нуди ниједан разлог зашто би држава производила струју или се бавила телекомуникацијама, ту се не испављају некакве тржишне грешке. Са друге стране, ова предузећа су својеврсна држава у држави која су легло партијског запошљавања и корупције – подсетимо се власника печењаре на челу ЕПС-а и тога да чистачица у том предузећу има већу плату од наставника у школи. Држава бригу о сиромашнима треба да води системски, путем социјалне политике, а не преко предузећа чији циљ треба да буде креирање профита. Ове две ствари не треба мешати – сада сви, не само богати већ и сиромашни, плаћају скупље струју јер је ЕПС неефикасан.
6. Какве су, по Вама, позитивне и негативне последице увођења евра као једине валуте у Србији? Какав би дугорочан нето ефекат на привреду тај потез остварио?
Јован Душанић: Од петооктобарских промена мо нешто се разне гарнитуре мењају на власти. Увођењем евра дефинитивно би смо се одрекли дела суверенитета оличеног у монетарном суверенитету, а тиме и вођења монетарне политике као значајног дела укупне економске политике, посебно код макроекономског усклађивања (којим се ублажују и компензују унутрашњи и спољни шокови до којих долази у привреди, а који се не могу отклонити аутоматским тржишним механизмима), те подстицања економског раста. О развојном сегменту монетарне политике се и не размишља него се под видом спровођења стабилизације (која се свела на обезбеђење релативно стабилног девизног курса) прецењеним курсом динара десеткује домаћа производња и дестимулише извоз.
Михаило Гајић: Мислим да увођење евра у Србији није могуће услед екстерних политичких разлога, ЕУ нам то не би дозволила. Али увођење неопозиво фиксног девизног курса путем валутног одбора (као нпр. у Бугарској, БиХ и некада у балтичким земљама) имало би позитивне ефекте на привреду. У овом девизном аранжману централна банка не може да води самосталну монетарну политику, већ само има функцију мењачнице – нема контроле над новчаном масом динара већ она зависи од количине девиза. Србија је високо евроизирана земља, највећи део штедње и кредита деноминован је у еврима, све важније цене – капитала, енергената, па чак и радне снаге – исказују се у еврима, па у случају слабљења динара не долази до раста извоза јер није задовољен Маршал – Лернеров услов. Увођење валутног одбора омогућило би сигурнију економску калкулацију, елиминисало девизни ризик, и креирало би антиинфлаторноусидрење. Негативна страна приче је што при некој кризи када дође до одлива капитала, ово мора да прати дефлација услед повлачења динара, па су кризе у земљама са валутним одбором по правилу дубље јер мора да дође до интерне девалвације, путем цена уместо преко курса. Али то такође значи и брже чишћење тржишта и креирање основе за бржи раст током опоравка.
7. Које бисте економске мере, као приоритетне, предложили Влади Србије?
Јован Душанић: Оно што би требало одмах учинити јесте хитно одустајање од погубне неолибералне економске политике чији су резултати више него поражавајући.
Михаило Гајић: Прво и основно – да уведе владавину права. Поред судства, то значи и да државне институције почну да поштују законе, и да закони једнако важе за све. За сада је скор ове и претходних влада у овој области више него ужасан, узмимо само Савамалу као пример, а она је само врх леденог брега. Друго, да укине све субвенције било приватним било јавним предузећима. Може се преговарати можда само о капиталним субвенцијама за комуналну инфраструктуру. Треће, да смањи намете на рад, било смањењем пореза или доприноса.
8. Недавно је у листу „Недељник” (број 289/90) објављен текст Светозара Стива Пејовића (Стеве Пејовицх) о концепту либералног социјализма. Како Ви тумачите овај, може се рећи, покушај синтезе два супротна становишта, капиталистичког и социјалистичког привредног уређења?
Јован Душанић: Занимљиво размишљање
Михаило Гајић: Мени тај концепт много наличи на државу благостања која је уведена у Европи након ИИ светског рата, где се држава углавном повукла са тржишта и допустила слободну тржишну утакмицу, али је истовремено организовала државни пензиони, здравствени и образовни систем, као и великодушан систем социјалне заштите. Ово је неко време деловало као ефикасан средњи пут између два екстрема. Проблем лежи у томе што овакав систем не само да није ефикасан (пошто захтева високе пореске стопе, што ограничава раст) већ у себи садржи клицу пропасти услед демографске транзиције и продужетка животног века. Стога су државе благостања фискално неодрживе – тако је садашња вредност будућих расхода за пензије у Немачкој процењена на 330% БДП-а (Kaier et Mueller, 2013).
9. Које три књиге бисте препоручили студентима у циљу унапређења економског образовања?
Јован Душанић: За почетак, две књиге које на приступачан начин уверљиво разголићују владајуће неолибералне догме из уџбеника по којима се студенти углавном образују у Србији. Прва је књига професора економије са Кембриџа Ха Џун Чанга (Ha-Joon Chang) – 23 ствари које вам не кажу о капитализму, а друга једног од наших најбољих економиста Небојше Катића – Из другог угла. Као трећу препоручујем књигу професора Чанга – Лоши Самарићани из које могу да сазнају како је устројен глобални економски систем.
Михаило Гајић: Незахвално је правити листе књига – како је то приказао Умберто Еко: важније су оне књиге које нисмо прочитали од оних које јесмо. Ипак ћу издвојити: Human action, Л. фон Мизеса, која је нека врста синтезе laissez-faire становишта, као критика позитивизма у друштвеним наукама и статичког погледа на економију; Burgeois Dignitu: Why Economics Can’t explain the Modern World, професорке Д. Маклоски (McCloskеy), која указује на важност идеја за развој друштва и економски раст, што већина економиста углавном занемарује; као и Тhе Black Swаn, Н. Талеба, као део серијала књига која се баве ограниченошћу нашег знања.
Јован Душанић и Михаило Гајић, НСПМ
Илустрација: посттипографи.цом
