Мајко, ви сте више пута изражавали уверење да сиријски режим није умешан у гасне нападе против становника. Какви су ваши аргументи?
– Никако не желим да заступам неки режим. Ипак ради се о томе што постоји одређени скуп чињеница које потврђују, макар и индиректно, да је Асад невин у ономе за шта га оптужују. Ја врло добро знам људе који живе на територијама уз територије подвргнуте хемијском нападу. Као прво, не може се говорити о неким маосвним немирима у датим местима, о неким протестним акцијама од стране локалног становништва. Није било ни очекиваних сахрана погинулих. Да, заиста, мујезини су поменули неколико имена погинулих, али ових неколико имена нема везе са 1466 жртава о којима говори западна штампа. Као друго, анализа видеоматеријала изложених у друштвеним мрежама, између осталог на Јутјубу, показује да имамо посла са вешто исфабрикованом монтажом. Пада у очи узрастна разлика између жртава тобожњег хемијског напада – реч је у 95% случајева о деци, као и врло младим људима искључиво мушког пола – и реалног демографског састава становништва у тим местима. Као треће, тобоже нападнуте зоне већ више од годину и по, тачније од самог почетка бојевих дејстава, представљају зоне жестоких борби. Већина становништва одавно се евакуисала, а овај мали проценат који је ипак остао никако не одговара одраженој на видо-снимцима густини становништва, да занемаримо то да је свега неколико сати после гасног напада могао да се види тако велик број повређених људи, пребачених у регионалне болнице. Као четврто, пошло нам је за руком да препознамо неколико особа, деце која фигурирају на овим снимцима. Сви они су били снимљени у разно време, на разним местима, и сваки пут су иступали као жртве хемијског напада. Врло често се виде такви снимци где видимо родитеље који налазе одавно изгубљену децу. Питање је где су била ова деца, зашто су њихови родитељи живи. На пет снимака видимо једну исту жену која сваки пут налази разну децу. Сва су она тобоже њена деца.
Владина армија је управо ослободила Малуалу. Трагична историја овог хришћанског градића није изузетак. Шта можете да кажете у судбини хришћана? Да ли је истина да у Хомсу није остао ни један хришђанин?
– У Сирији у датом тренутку хришћана још увек има. Сви они се углавном налазе у Дамаску. Мада нису сви хришћани напустили Алепо. Хришћанско становнитшво у целини дели судбину сиријског народа, патње узроковане конфликтом, које су постале могућа последица сталног пружања подршке најамницима који разарају земљу од стране западних држава. Они методично претварају стамбене четврти у зоне бојевих дејстава, што повлачи за собом неопозиву деградацију региона. Што се тиче хришћана, они су подвргнути правом ентичком чишћењу које има двоструки циљ: или да се протерају хришћани са сиријске територије, или да се искористе приликом повлачења као живи штит. Случај Малуле, града у подножју планине на којој се уздиже највећи утврђени замак крсташа у свету, осветлио је дуготрајну драму 50 хришћанских села која се налазе у Долини хришћана. Терористи су прилично одавно засели на врху планине, у хотелу Сафир. Периодично су гађали одозго цивиле, понекад чак отимали локалну омладину. Али хришћанска заједница није хтела да подиже буку док плаћеници буквално ових дана нису заузели село, убили око 20 људи и узели као таоце петнаестак младића и девојака. Напад је имао очигледно конфесионални карактер, који подсећа на локални геноцид. Били су оборени крстови, оскрнављене светиње, разорена је црква.
То што се сада дешава у Сирији личи на авганистански сценарио. Политика коју води Запад гура нашу земљу у дивљаштво, претварајући је у нови Авганистан или Сомалију. Дубоко жалимо забог тога, жалећи за невино убијеним становницима. То што сада преживљавамо у Сирији не бих пожелела ни најгорем непријатељу.
Франсоаз Компуен,