ЕКСКЛУЗИВНО: Београд на води, попрскан крвљу! Kако се градња кула на Сави користи за шверц оружја и прање пара

Александар Вучић и његов пљачкашки клан зарађују стотине милиона евра попрсканих крвљу Срба, Руса и Сиријаца. Пројекат „Београд на води” осмишљен је од стране страних обавештајних служби као велика перионица пара из које ће се финансирати оружје које ће Уједињени Арапски Емирати давати својим пријатељима, исламистима на Блиском Истоку, али и режимима у Украјини и на Косову, тврде светски медији који указују на то да тиме Вучић враћа услугу шеику Мохамеду бин Заједу ал Нахјану за финансијску подршку пре избора 2012.

Фараонски пројекат напредњачке власти „Београд на води”, јавности је приказан као будућност престонице, а у њему ће живети и радити 17.000 људи! По садашњим, доступним плановима, на платоу на десној обали Саве, тамо где се данас налазе стара железничка и аутобуска станица, нићи ће цео један град са 1,85 милиона квадратних метара стамбеног и пословног простора.

Како је најавио наводни арапски инвеститор Мохамед Али Рашед Алабар, челник компаније „Емаар”, која је преко ћерке фирме власник већинског дела предузећа „Београд на води” д.о.о, за изградњу поменутог стамбено-пословног кварта биће издвојено 3,6 милијарди евра. У својим обраћањима народу Александар Вучић је лицитирао сумама између три и осам милијарди евра које ће, наводно, уплатити арапски партнер.По проценама српске Академије за архитектуру, поменуте суме се односе само на цену изградње пословно – стамбеног простора, док ће за уређење терена и изградњу неопходних инфраструктурних објеката српска држава морати да уложи још најмање милијарду евра.

Међународно удружење „Интернатионал Нетwорк фор Урбан Ресеарцх анд Ацтион”, после прегледа планова који су представљени јавности на почетку наводне изградње 2014, оценило је пројекат као „финансијски потпуно неисплатив”. И заиста, већ на први поглед изнета рачуница никако не може да буде тачна.

Ако је планирана изградња 1.800.000 квадрата стамбено – пословног простора (по неким најавама и мање), а „Емаар” из Уједињених Арапских Емирата намерава да уложи између 3,6 и осам милијарди евра, то значи да ће изградња једног квадратног метра коштати између две и скоро пет хиљада евра!?!

Овакве цене су у Србији незамисливе, макар сви зидови у новим објектима били позлаћени. Очигледно је да је „Београд на води” параван иза кога се одвијају други послови.

„Транспарентност Србија” је још 2015. објавила: „До данас ни један стручњак високог кредибилитета није иступио да представи или заступа идеју ‘Београда на води’. Напротив, то чине анонимне особе по наређењу које добијају од политичких структура или из иностранства”.

Инострана веза је у овом случају веома значајна, јер указује на праве идејне творце овог пројекта који нема никакве везе са урбанизмом.

Душан Павловић, који је био саветник тадашњег министра Саше Радуловића у периоду од септембра 2013. до фебруара 2014, новинару Рорију Донагију (који сарађује и са порталом „Миддлееаст еyе” – МЕЕ) средином 2014. године је открио: „Предвиђено је да сви детаљи договора о инвестицијама Уједињених Арапских Емирата у Србију остану тајна”. Како Павловић тврди, то је регулисано основним уговором о сарадњи УАЕ и Србије потписаним у марту 2013. године, који су могли да виде само малобројни чланови Владе.

Донаги у свом чланку од 15. августа 2014, објављеном на порталу МЕЕ, указује на то како су овакав споразум, као и целокупна сарадња између две државе испланирани од стране ЦИА-е и Мосада, али не наводи да ли му је ту информацију дао Павловић или неко други.

Шеик Мохамед бин Зајед ал Нахјан, принц – престолонаследник емира од Абу Дабија и председника Уједињених Арапских Емирата, у свету је највише познат по трговини оружјем.

Тимоти Еш из „Стандард банк” је својевремено тврдио како му је 2013. у Београду речено да УАЕ од Србије набавља оружје за своје „пријатеље”, односно побуњеничке групе на Блиском Истоку.

Швајцарска је 2012. на кратко замрзла финансијска средства шеика Мохамеда бин Заједа и са њим повезаних лица, као и трговину оружјем са УАЕ, пошто је откривено да су ручне бомбе, наводно испоручене за потребе војске Емирата, завршиле у рукама побуњеника у Сирији.

Западни Балкан је скоро неисцрпно тржиште за набавку пешадијског оружја нагомиланог током ратова деведесетих година прошлог века. Аутоматске пушке пореклом из Хрватске су током 2015. нађене код убијених припадника ИСИС-а у Сирији и Ираку.

ЦИА и Мосад већ деценијама имају исту политику на Блиском Истоку: дестабилизацију овог региона, како би свет прихватио да су војне интервенције Израела и Сједињених Америчких Држава једино решење да се поврати мир. Преко својих савезника, између осталог и династије ал Нахјан, ове две службе оружјем снабдевају милитантне побуњенике на простору Сирије и Ирака, а дуго времена (могуће и данас) на том списку су били и исламисти из покрета „Исламска држава” и „Ал Нусра Фронт” (близак „Ал Каиди”). Мохамед бин Зајед се сматра особом која за потребе Американаца и Израелаца делује у Источној Европи (износи xyмпхора.блогспот.цом у чланку од 1. августа 2014.). Требало је још само наћи начин да се цео посао обави тако да медији и јавност ништа не примете.

Садашњи градоначелник Београда Синиша Мали је потомак Јевреја који су пред опасношћу од прогона променили веру и презиме. Ренегате, посебно ако су јеврејство напустили услед страха од нацистичког прогона, Израелци не посматрају као отпаднике и дају им прилику да се врате вери прадедова. Нешто су рестриктивнији када је у питању трећа или четврта генерација, јер тада траже и доказе о искреној посвећености јеврејској заједници.

Брат од тетке Синише Малог, Александар Вучић, више пута је јавно потврдио како су у почетку контакти са званичницима из Уједињених Арапских Емират ишли управо преко садашњег градоначелника Београда.

То произилази и из интервјуа са Малим који је у марту 2014. објавио увек одлично обавештени амерички магазин „Блоомберг”. Редакција се њему није случајно обратила управо са молбом да јој објасни позадину изненадног приближавања Србије и УАЕ. Синиша Мали је у поменутом интервјуу говорио и у име Емирата, па је „Блоомберг” обавестио како владари УАЕ „верују у политичку стабилност Србије и наш људски капитал”, због чега су се одлучили на инвестиције.

У то време званично саветник првог потпредседника Владе Србије, Александра Вучића, Мали је био одлично обавештен о свим дешавањима око договарања са Емиратима, па и са оним што се догађало иза завесе и имало одлучујући утицај на коначне одлуке.

У свом чланку „Тајни послови УАЕ у Србији” објављеном на МЕЕ, Рори Донаги тврди како је трагајући за црним фондовима арапских шеика обавио и разговор са једним припадником обавештајних служби Србије (чије име није желео да открије), који му је рекао како су овдашње службе биле одлично упознате са оним шта се дешава иза кулиса наводног пројекта „Београд на води”, као и да идејне творце не треба тражити међу светски познатим архитектама, већ у страним обавештајним службама и међу дилерима оружја. Иако је даља истрага српских органа обустављена по наређењу „са самог врха”, а документа склоњена, сећања су, ипак, остала.

Александар Вучић је свој први сусрет са принцом Мухамедом бин Заједом ал Нахјаном описао у јавности само једном, рекавши како су се срели случајно на једној вечери, а у разговор ступили спонтано. Нити је то било случајно, нити спонтано.

Већ поменути извор из овдашњих обавештајних служби тврди како су се њих двојица срели на добро испланираној вечери у супер луксузном хотелу „Бурж Калифа” у Дубаиу. Овај хотел је највећим делом у поседу породице ал Нахјан, која у њему има и неколико апартмана које смеју да користе само њени чланови и њихови гости. Главни њихов апартман има површину од преко 500 квадратних метара, засебан базен, сауну, собу за рекреацију и кухињу.

У једном од пространих салона апартмана, где су зидови, по речима самог Вучића, прекривени лискама злата, организована је вечера на којој је домаћин био престолонаследник Абу Дабија, шеик Мохамед бин Зајед ал Нахјан. Осим њега, присуствовали су Александар Вучић и Синиша Мали, као и један број Арапа. Током вечере се разговарало о општим могућностима улагања у Србију, а затим су се шеик Мохамед, Вучић, Мали и још један Арапин повукли у другу собу на тајне разговоре. Четврти члан ове групе био је Мохамед Дахлан, трговац оружјем и двоструки агент који је радио за врх палестинске ослободилачке организације ПЛО док није откривено да је и на платном списку Израелаца. За Дахлана се основано сумња да од 1994. ради за израелску унутрашњу обавештајну службу Шин Бет, пренео је портал „Тхе елецтрониц интифада” 20. децембра 2006.

Амерички магазин „Ванитy Фаир” објавио је у априлу 2008. да је Дахлан за америчке тајне службе 2006. требало да изведе пуч и ликвидира демократски изабрано руководство Палестинаца у Гази. Дахлан дефинитовно напушта Палестину 2011. пошто је оптужен да је учествовао у убиству Јасера Арафата. Од тада се он налази под заштитом династије ал Нахјан и у Абу Дабију има канцеларије одакле се координирају терористичке активности и трговина оружјем.

Дахалан је добио и држављаство Србије, а председник Николић га је одликовао! Упућени тврде да има и црногорско држављанство.

Шта су поменута четворица у „Бурж Калифи” разговарали иза затворених врата није познато до у детаље, али после тога се кренуло у реализацију пројекта „Београд на води” који обухвата и трговину оружјем.

Још пре доласка напредњака на власт, Србија је прихватила обавезу да изменом пешадијског наоружања исто усклади са потребама сарадње српске војске са НАТО пактом. Старо оружје биће расходовано, конзервирано и по договору из „Бурж Калифе” предато УАЕ за даљу продају. Ова трговина, међутим, Србији не доноси никакав приход, јер су Вучић и Мали са шеиком бин Заједом разрадили план по коме Србија не само да даје оружје без надокнаде, већ новац улаже и у „Београд на води”, одакле се одливају провизије за учеснике ове пљачке српског буџета.

Једини јасан и јавности делимично доступан уговор о куповини оружја је онај из фебруара 2013. када је Вучић потписао споразум са шеиком Мохамедом бин Заједом вредан 33 милиона долара у вези развоја и испоруке ракетних система АЛАС. Амерички новинар Греј Картер указао је у свом чланку о наглом пријатељству између УАЕ и Србије из фебруара 2015. како постоји још само један званичан уговор о испоруци оружја из Србије Емиратима, вредан око 200 милиона долара, али да није познато када и на који начин је он реализован.

Поменуте суме су Картеру биле запањујуће мале, јер УАЕ има годишњи буџет за набавку оружја од скоро 20 милијарди долара. Толики преговори и састанци на највишем нивоу, а на крају потписивање само два уговора у вредности од једва један одсто суме коју Емирати сваке године троше на оружје?!? Картер је, као и многи други, посумњао да се послује „испод жита” указујући на присуство Мохамеда Дахлана и његових најближих сарадника и у наводно цивилним пројектима.

У истом чланку Картер отворено износи сумњу да је шеик великим количинама новца омогућио Вучићу да дође на власт 2012. године, тако да му овај ту услугу сада враћа кроз пошиљке оружја.

Специјализован сајт „Араб дефенце” (арапска одбрана) пренео је 25. августа 2014. информацију добијену од неименованог извора из Емирата, како та земља није заинтересована само за дефанзивно оружје из Србије, као што је систем АЛАС. Шта је још испоручено, сајт, међутим, није навео.

Портал „Риyадх Висион” из Саудијске Арабије објавио је 28. јуна 2014. како су УАЕ и Србија склопили договор о међусобној сарадњи. Србија ће Емиратима испоручивати оружје и повољно дати обрадиву земљу, док ће арапска страна уложити новац у „Београд на води”, али тек када се постигне коначни договор (кога ни данас нема). Исто тако, УАЕ ће Србији дати кредит од милијарду долара (по агенцији „Фена” ради се о милијарду евра), од кога ће један део бити употребљен за попуњавање рупа у српском буџету, а други ће бити уложен у „Београд на води”.

„Емаар”, дакле, у пројекат „Београд на води” не улаже сопствена средства, већ УАЕ даје кредит (који Србија једног дана мора да врати), а он се преко различитих јавних и грађевинских предузећа „опран” слива у „Београд на води” д.о.о, а одатле у приватне џепове.

Пошто Србија сноси све трошкове изградње неопходне инфраструктуре „Београда на води”, инвеститор плаћа само чисто зидарске радове. Најлуксузније опремљени квадратни метар у тим објектима неће у изградњи коштати више од 2.000 евра, а просечна цена квадрата износиће између 1.000 и 1.200 евра. „Емаар”, међутим, најављује инвестиције које би одговарале просечној цени квадрата од између 2.000 и скоро 5.000 евра. Разлика у цени ићи ће у џепове овдашњих политичара и за набавку српског оружја којим УАЕ снабдева „своје пријатеље”, који нису нужно само у арапском свету.

Министарство одбране Србије је 2. фебруара 2015. објавило како у поступку ревитализације оружаних снага намерава да прода више од 480 тенкова и хаубица, 220 оклопних возила, 20.000 пушака и пиштоља, као и велику количину муниције.

„Спутник Неwс” је три недеље касније, 24. фебруара 2015, објавио како је украјински председник Петро Порошенко током посете сајму оружја „ЕXПО-2015″ у Абу Дабију са шеиком Мохамедом бин Заједом потписао „веома значајан уговор” о куповини оружја. Пошто УАЕ не производи никакво наоружање, већ је четврти највећи увозник на свету, јасно је да ће украјинској војсци бити испоручено и оно што је претходно купљено у Србији.

Израз „купљено у Србији” у овом случају није потпуно тачан, јер се цео посао финансира кроз Србији дате кредите и кроз, наводне, уплате за „Београд на води”. Наша држава тај новац мора да врати, тако да је оружје фактички поклоњено, ако не рачунамо десетине милиона долара које ће као мито шеици дати овдашњим властодршцима.

Како је конкретно изгледало пребацивање пара са једног на други рачун, а на крају у џепове Вучићевог клана, објаснио је Душан Павловић 2014. за МЕЕ:

„Етихад је за ЈАТ обезбедио кредит, а не директну инвестицију, који ће касније бити претворен у власнички удео. Србија је дала гаранције за овај зајам, па ако посао крене лоше српски народ ће морати да враћа узетих 40 милиона евра. У сваком случају, биће плаћене провизије компанији коју држе људи блиски режиму Александра Вучића, и то у висини од два милиона евра.”

Из овог сведочења се јасно види да Вучићев клан на свим пословима са Уједињеним Арапским Емиратима узима провизију од пет одсто! На укупну планирану суму од осам милијарди евра за „Београд на води” (продаја оружја урачуната у цену) провизија износи невероватних 400 милиона евра, а све то ће се исплатити из буџета Републике Србије. Уз све то, српским оружјем, испорученим преко Уједињених Арапских Емирата исламистима у Сирији и фашистима у Кијеву, убијаће се руски војници, а вероватно ће једног дана оно бити употребљено и од стране албанских екстремиста са Косова за обрачун са српском војском и полицијом. Не треба заборавити да је прес служба тадашње председнице самопрокламоване Републике Косово, Атифете Јахјаге, објавила да јој је приликом посете Абу Дабију јануара 2012. шеик Мохамед бин Зајед обећао сву могућу подршку, укључујући и војну.

А 1. Архитекта, кога нема

Овако грандиозно замишљени пројекат, као што је “Београд на води”, са чијом се реализациојом званично почело пре две године, морао би да има светски признатог архитекту за идејног творца. Фергус О’ Саливен, новинар специјализованог портала „Цитy Лаб” обратио се почетком 2015. године фирми „Еагле Хиллс” из Дубаиа, преко које је „Емаар” ушао у „Београд на води” д.о.о, и замолио за информацију који архитекта је урадио пројекат. Одговор је гласио да је то учинио тим из пројектантског предузећа РТКЛ из Сједињених Америчких Држава.

О’ Саливен је, међутим, утврдио како међу референцама овог, иначе, познатог архитектонског бироа нема никаквог помена „Београда на води”, нити било чега сличног у Србији. Особа за односе са медијима РТКЛ-а одбила је да О” Саливену потврди или демантује информацију добијену од „Еагле Хиллс”-а, позивајући се на стандардну праксу фирме. Неколико месеци после овога РТКЛ је променио власника и сада се зове „Цаллисон РТКЛ” са седиштем у Балтимору, САД, али ни у њиховим референцама нема “Београда на води”.

У свом чланку о „Београду на води” од 16. марта 2015. на „Цитy Лаб”-у О” Саливен изражава своје чуђење како пројекат ове величине нема јасно представљеног архитекту који је израдио пројекат. Као да се инвеститор стиди имена архитекте, или се архитекта стиди да призна како је радио пројекат. Веома необично за посао вредан најмање четири милијарде евра.

Очигледно се ради о томе да је цео пројекат обичан јефтини параван за јавност. иза кога се крију други послови.

Милан Маленовић, Таблоид