Француска новинарака Пруно Антоине, води трогодишњу истрагу о трговини органима на КиМ. У ексклузивном интервјуу за КМ Новине, први пут за медиј на српском, говори о припремама, доживљајима и сазнањима до којих је за то време дошла.
Свега 5.000 евра је њој и Моники Штефанек, са којом ради на овом пројекту, било је довољно да се темељно посвете истраживању овом организованом злочину. Марта 2012. године овај пројекат финасијски подржала фондација за подршку истраживачког новинарства Евроске уније као победнички на редовном конкурсу.
Ризику да, расветљавајући овакав случај, буду јавно компромитовани и под притисцима не излажу се судски истражитељи, новинари нити интелигенција у Србији па зашто би то неко из ЕУ? Због истине? То је њима био сасвим довољан мотив…
Своје истраживање објављује на нтернету у деловима на неколико европских језика што изузетно пуно помаже ширењу истине о догађајима на Косову и Метохији у периоду од 1998. До 2001. и касније. Из интервјуа са Диком Мартијем сазнаје да је истрага коју је он водио открила да је у Албанији било неколико центара, импровизованих клиника, за вађење органа отетим Србима.
„Цена бубрега на црном тржишту? Око 50.000 евра. Ето како је УЋК финансирала своју ратне активности“ недвосмислена је Пруно. Наводећи тврдње Дика Мартија она указује европској јавности на чињеницу да они, у шиптарским редовима, који су водили црно тржиште трговине органима данас представљају политичку елиту.
“Тачи, током и након рата, био је окровитељ небројенихилегалних активности, укључујући трговину хероином иуправљање тајнимпритворским центрима у Албанији, где су затвореници мучени, убијани и где се трговало органима”, пише ДикМарти. “Од 1999. године, ФБИ је оптужио америчке лидерекоји су са Тачијем ималикриминалну прошлост.” “Прошлост је прошлост. Треба нам неко за будућност “прагматично је одговорила амерички државни секретар Медлин Олбрајт , којој је билопотребно подршка на земљи за ваздушну војну интервенцију. УФебруара 2008. године, исти Хашим Тачи једнострано јепрогласио независност јужне српске покрајине, на жалост Београда. “Можда… можда је независност Косова било пребрза, или је то можда била грешка” пита се Марти. “Данас , само једну ствар знам сигурно: постоји тајни договор између званичника и свих тренутних илегалнихтрговина на Косову било дрогом, оружјем , проституцијом, људима.”
Да ли случајно или не, док је Марти представљао своје закључке у Савету Европе, још једна афера пукла је из косовске владе: Клиника Медикус.
Вредност овог истраживања на првом месту јесте што, испред свих осталих питања, поставља она о правди и оправданости подршке терористима, изградњи „права“ на прикривеним суровим злочинима и смислу таквих нељудских и антицивилизацијских потеза. То је оно што ствара процеп кроз који се пробија истина. Наше је да унутра гурнемо руке и снажно разгрнемо тешку завесе укрштених економско – геополитичких интереса.
„Након приче о силованој жени из Босне и непризнавања овог злочина, заинтересовала сам се више за догађаје на Балкану. Регион је и даље подељен и 15 година касније а ране дубоко урезане у срца. Поред свега тога, постоји само неколико извештаја о дешавањима овде“ почиње за КМ Новине своју причу Пруно о томе како се на првом месту заинтересовала за злочине над киднапованим Србима.
„Низ истрага отворило је само више питања него што је дало чињеница. Захваљујући новинарској стипендији, истраживала сам око 3 године оптужбу о трговини људским органима на Косову и путовала константно на линији Приштина, Београд, Брисел, Швајцарска да би сазнала више о целом случају“.
Шта је оно што вам се није “допало” у томе како су дуги извештавали о трговини органима на Косову па сте хтели да сами истражите?
Није да ми се баш ништа није свиђало у другим извештајима. Постоји неколико извора о овом случају и 6 истрага (судских и новинарских) су уследиле једна за другом током прошле деценије. Била сам убеђена да почети све из почетка и помињањем свих корака у претходним истрагама могу показати како је тешко доћи до закључка у крајње подељеној средини. Интервјуисање ми је било крајње стресно јер нисам знала коме да верујем, ко ми даје тачне информације, а ко манипулише. На крају, постала сам веома дрска.
“У почетку, нико није хтео да подржи УЋК јер су све тајне службе западна знале да се тај герилски покрет финансира новцем од илегалне трговине оружјем и дрогом. Ми смо увек подржавали бившег косовског председник Ибрахима Ругова, док то није постало немогуће. Он није имао никакву власт у земљи. Албанци су били ти који су га одбацили.”
Да ли је било неких претњи, да ли је неко покушао да вас спречи да обавите посао до краја? С ким сте све сарађивали?
Не, никад ми нико није претио. Неки од умешаних су једноставно одбили да разговарају са мном. У Србије и КиМ нисам никад имала проблем да се сретнем са људима и разговарам. Док је у Бриселу било много теже. Сећам се једном у Европском парламенту, била сам у библиотеци покушавајући да скупим неке белешке, извештаје, коментаре о трговини људским органима, али особа која ту ради, гледала ме је веома сумњичаво и после пар минута ми је рекла да је то ”крајње осетљива тема” и да досијеи нису доступни (нестали су). Али интервјуисала сам много актера ове приче: новинара, форензичара, тужилаца, бивших припадника КФОР-а, вођа српских и албанских организација који се баве жртвама у рату, шпијуна, политичара…
Како су изгледале припреме и које су најнеочекиваније ствари на које сте наишли током припрема и истраживања?
Заједно са пољском колегиницом, Моником Штефанек, добиле смо стипендију за истраживање ЕУ Фонда за новинарство (http://www.journalismfund.eu), организације која снажно подржава истраживачко новинарство. Припремали смо се тако што смо доста о томе читале на интернету на свим могућим језицима, истражујући документа, пдф. Онда смо имали доста разговора са бившим дописницима из региона, разним људима и експерима на ову тему. Потом смо направиле план и листу од неколико стотина имена људи које треба контактирати и места која треба обићи. И онда смо кренули да уговарамо сусрете, биле смо врло изненађене због брзог одговора од стране г-ђе дел Понте и г-дина Мартија. У суштини, сњима је било најлакше разговарати иако су личности високог профила. Било је нпр. веома тешко добити одговор од неких званичних ЕУ политичара који нису били спремни да разговарају на ову тему. Биле смо такође у контакту са неким чудним ликом са Косова који је знао ”много” о трговини људским органима и понашао се као у филмовима о Џејмс Бонду: причао је веома брзо и тихо, вадио СИМ картицу из телефона кад би се срели , користио шифре, возио огромно возило 4х4, причао о оружју, Авганистану и обуци специјалних снага у Ираку. Био је мојих година (у 30-тим), али претпостављам да је био агент неке тајне службе америчке или Шика. Био је веома доминантан и манипулативан, говорећи да се никад није ни престајало са трговином људским органима. Обећао нам је неке ексклузивне интервјуе са ”сведоцима” који се никад нису појавили. Он је био само један од многих ”лудака” које смо среле.
Овај посао сте привели крају и до сада сте објавили готово сва сазнањадо којих сте дошли?
Нисам сазнала ”истину”. Сазнала сам да постоји много истина у овом региону. С једне стране, људи желе да крену даље, да ”опросте али не да и забораве” конфликт како они кажу, а са друге стране, неки су заглављени у тзв. ”сивој зони” између прошлости и будућности. Једноставно не могу да живе у садашњости док не сазнају шта се десило њиховим ближњима.
Ужасни ратни злочини који су се десили током конфликта на обе стране, и међународна правда која је веома слаба у поређењу са политичким и економским интересима.
И 15 година након рата једина реалност о трговини људским органима је стотине несталих особа чији остаци никада нису пронађени. Патња њихових ближњих је видљива а чекање неподношљиво.
Трифуновић тврди да је познаје једног од сведока наведених у првом извештају УНМИК-а . То јеАлбанац , “бивши УЋК возач. Када сам тражилао да ме упозна са њим, Трифуновић се гласно насмејо. Затим се прибрао и претећим гласом упитао “хоћеш да ме убије? Или да он буде убијен? Прошло је дуго времена од када смо постали странци. Ево, цео свет манипулише истином. Срби труну у затвору, а Албанци остају некажњени, заштићени од стране Американаца и западних сила.”
Како, по вама, живе Србе на Косову и Метохији и какав је однос ЕУ и политичког дела Запада према њима?
Срби на Косову се осећају издано од стране историје, ЕУ, Србије, свакога и разумем да није лако живети у енклави у „држави“ која није сасвим међународно призната. Мада и овом статусу кво, Срби на Северу су кренули даље, а неки нису. Али ја верујем да Западни политичари имају одговорност да успоставе миран дијалог.
Пруно не одскаче од европског просека који изграђен искривљеним или потпуно лажним медијским извештајима, мисли да је самопроглашење „независности“ на КиМ нешто што се може сматрати готовим послом. Међутим, током овог истраживања сретала је и људе који ствари посматрају једноставно и реално.
Неки међународни правни експерти кажу да је афера о трговини људским органима злочин против човечности што би озбиљно угрозило процес признавања „независности“. Како признати бивше вође гериле оптужене за ратне злочине као политички легитимне. Зашто признати само-прокламовану државу којом руководе криминалци? Која је одговорност међународне заједнице која широко подржава побуњенике из УЋК? И посебно како непристрасно судити о ратним злочинима?
О независности која није потпуно призната од целе међународне заједнице, Косово, нека врста ”Франкенштајна у међународном праву” је створило опасан преседан. Да, могуће је преправити границе, интервенисати војно и подржати ову сумњиву герилу, која када једном дође на власт, тешко је касније контролисати. Да, могуће је приватизовати уништену државу, а декада међународног присуства може значити више корупције него очвршћавање било каквог ионако крхког статуса кво.
Како видите то што је ипак било могуће доћи до одређених резултата и открити учеснике трговине органима а нико није кажњен нити изведен пред суд ни после 16 година од тада?
Мислим да нема политичке воље да ствари крену напред. Тужилац Вилијамсон, који је био задужен за специјалну истрагу у ЕУ, објавио је свој извештај прошлог августа. Потврдио је оба извештаја и дел Понтеове и Дика Мартија и закључио их. Али да би се судило, треба успоставити специјални трибунал за Косово, који ће започети све процесе, проверити податке и испитати сведоке. Европа даје руку; да ли то значи да је тзв. „Косово“ спремно да се суочи са злочинима. Нисам сигурна у то. А и са овим специјалним трибуналом било је 7 истрага у периоду од 16 година, адокази су нестали у међувремену. Добити мир је теже него добити рат. Ова прича потврђује или одбацује да ће се ишта променити: случај о трговини органима показује да, упркос ратним ожиљцима, Косово је велики јаз чак и у Србији.
Реакција њеног земљака, Бернара Кушнера, на питање новинара Гласа Америке о његовој повезаности са трговином органима изазива више него основану сумњу у истинитост тих података. Пуно је и то ставила посебан акценат у свом извешавању. (Кушнер је био први шеф цивилне УН мисије на КиМ од окупације 1999. и оснивач “лекара без граница)
Даљи развој ситуације на Косову и Метохији у светлу једностраних потеза на уштрб српске стране и гајење заблуда шиптарске заједнице код Пруно, која прати тренутна дешавања, изазива извесну зебњу. Каже да је била била сам оптимистична када је читала да је остварен дијалог између Београда и Приштине 2011. године, али потврђује да су Срби са севера КиМ који се противе издаји и наметању непризнате квази-државе, у Европској унији приказани као насилници.
„Људи у својим 20-тим и 30-им годинама које сам срела у Приштини иКосовској Митровици су спремни да затворе ратно поглавље: имају интернет мрежу, образовани су, желе да живе у иностранству. Можда ће смена генерација у политици помоћи да се смири ситуациј…“ каже Пруно.
Али нико па ни она, не може са сигурношћу предвидети будућност овог дела Србије. Можда зато што се политичка ситуација гради мимо воље, Устава, међународног права, уз употребу силе и жртава али и прикривањем страшних злочина који су великим делом учинили да се до овога дође. Ништа од тога не може представљати сигурно тло и полазну тачку за нешто добро у будућности.
Аутор: Иван Максимовић / www.kmnovine.com
Редакција КМ Новина се захваљује Драгани Јакшић на помоћи и професионалним преводилачким услугама
Један коментар