Ексклузивно: пљачка новца из претприступних (ИПА) фондова ЕУ?

Београд – У просторијама Европске Уније у Бриселу налазе се десетине хиљада докумената који доказују да српски политичари уз помоћ функционера ЕУ узимају новац из европских фондова и троше га за личне потребе. Истраге се, међутим, не покрећу, јер Европска комисија не прикупља доказе да би спречила даље крађе, већ да би лакше уцењивала српске властодршце. Један број истражитеља Европске комисије одлучио је да томе стане на пут па је „Магазину Таблоид“ предао компромитујуће материјале који доказују заједнички криминал домаћих и страних политичара, функционера и тајкуна.

У Србији влада заблуда како ће нам бити боље када будемо приступили Европској унији. Извор „Таблоида“ из тима истражитеља, који по налогу Европске комисије у Србији истражује токове новца, тврди да је и код њих ситуација слична као и овде: корупција одређује правце деловања.

Најмање су корумпирани службеници на најнижем нивоу, тврди наш извор, а што се иде ближе врху пирамиде корупција је све већа. Новац није једино средство којим се купује наклоност функционера ЕУ – многи од њих су свесни да је њихов прави послодавац нека од великих земаља Уније (Немачка, Француска, Велика Британија) или САД, тако да своје деловање усклађују са потребама и жељама тих држава да би могли да напредују у каријери.

Следећи проблем са Европском унијом је недостатак средстава. „Бара је све мања, скоро да је пресушила, а крокодила је све више“, каже наш извор. Због тога су многи службеници Комисије спремни да зажмуре и на оба ока како би себи обезбедили даље приходе од мита.

На папиру је Европска унија за претприступне (ИПА) фондове Србији у периоду од 2014. до 2020. планирала 1.508.000.000 евра. У суштини, тај новац тек требају да обезбеде земље чланице, које имају довољно сопствених финансијских проблема, тако да им финансирање Србије није међу приоритетима.

Иако ЕУ располаже са већим бројем финансијских инструмената којима купује Србију, од којих су ИПА фондови само мали део, свуда је уочљив недостатак средстава, због чега су и властодршци у Србији, али и поједини функционери Уније, све нервознији.

У лето 2014. истражитељи Европске Комисије који раде у Србији долазе у посед докумената који показују како се разне субвенције, донације и субвенционисани кредити Европске Уније Србији „перу“ како би се овде исплатила готовина и то на руке властодршцима.

„О овоме су нас обавестили сами службеници Европске комисије из Брисела током једног брифинга у Централи“, тврди наш извор,“Из овога се јасно види да је врх Европске Уније одлично упознат са илегалним токовима новца који уплаћују сви буџетски обвезници Уније у убеђењу да ће бити искоришћен у исправне сврхе.“

Паре се, по овој шеми, не уплаћују директно Србији, иако се на уплатницама она наводи као крајња дестинација, већ некој трећој држави, чланици ЕУ. Занимљиво је да се као „скретница“ за даље уплате најчешће појављује Данска, држава која је, иначе, позната по својој борби против организованог криминала и корупције.

Одатле службеници ЕУ средства преусмеравају на рачуне у Хрватској и Мађарској, где се новац слива као приход неке од приватних фирми, после чега се у виду приватног зајма или позајмице оснивача пребацује предузећима у Србији и ту се подиже из банака и дели између учесника овог ланца.

Најмање једна половина свих средстава које је Србији одобрила ЕУ иде овим путем. Представници српских власти потписују пријем пуног износа наводног кредита или субвенције. иако у буџет реално стигне тек половина средстава.

Истрага афера, посебно оних везаних за проневеру новца из претприступних фондова, све мање се користи да би се српске власти натерале да почну да поштују закон и казне кривце, већ све више да би европске компаније лакше оствариле свој утицај у Србији, а да би и функционери Комисије могли да наплате свој део, што доказују материјали који су „Таблоиду“ достављени од истражитеља Европске комисије.

Мултинационална компанија „Гленцоре“ је доказано испостава америчких тајних служби, на првом месту ЦИА-е (видети чланак „Е, да је Моника на време спречила Клинтона…“ у „Таблоиду“ број 208).

Захваљујући овим контактима оснивач и власник фирме, амерички мултимилијардер Марк Рич, амнестијом је избегао казну затвора у трајању од чак 300 година, која му је у САД претила због утаје пореза.

Преко своје ћерке – фирме „Ренаисцо Б.В.“ из Холандије, ово предузеће је једини власник „Гленцоре Срб“ д.о.о. из Новог Сада, на чијем су челу Цсаба Јухасз из Мађарске и Ернест Цхристиан Баренд Мостерт из Холандије. Власник корпорације „Гленцоре“, Марк Рич, иначе је мађарски Јеврејин који је Холокауст преживео захваљујући сарадњи са фашистичким властима Миклоша Хортија, а у САД је емигрирао после рата.

„Агропослови“ д.о.о. из Београда је предузеће које је припадало Чедомиру Јовановићу, а директор је својевремено била његова супруга, Јелена Јовановић. Фирма је, између осталог, у закуп узела силосе „Фиделинке“ из Суботице у којима је било ускладиштено жито Робних резерви. Преко овог предузећа је у највећој мери ишла незаконита препродаја овог жита, због чега је крајем 2015. Јелена Јовановић била приведена. Истовремено, преко рачуна „Агропослова“ је Чедомир Јовановић добијао и новац од америчких обавештајних служби како би у српској Скупштини лобирао за улазак Србије у НАТО.

Дана 30. новембра 2013. „Агропослови“ издају „Гленцору Срб“ рачун број 01/130104179 за наводну испоруку 1.100.000 килограма жита. Укупна цена од 18.052.729,20 динара била је умањена за 10 одсто, тако да је „Гленцоре“ требало да плати 16.247.456,28 динара.

Иако је накнадно назначено како је рачун сторниран, новац је ипак стигао, али жито никада није предато „Гленцору“. Испорука није ни била планирана, јер се ради о фиктивном послу којим је новосадско предузеће само покрило редовно плаћање Чедомира Јовановића од стране америчких налогодаваца.

Поменуто жито је у једној ноћној акцији, са што је могуће мање сведока, из силоса утоварено у камионе „МК Комерца“ и превезено на Косово, где је поново продато, овог пута албанским сепаратистима из такозване Републике Косово. Тако је народни посланик и председник ЛДП-а два пута продао жито које је украо из Робних резерви.

Ово није био једини посао те врсте између „Агропослова“ и „Гленцора Срб“. Особа која је о овоме обавестила истражитеље Европске Комисије, а која је радила у Јовановићевој фирми, тврди како је све овакве трансакције надгледао искључиво Зоран Драга Поповић, родом из Пакраца, Хрватска, и нико више.

Поповић је, по информацијама поменутог информанта, био ангажован и када је предузеће „Агропослови“ оснивано и једини је смео да има увид у документацију о сумњивим трансакцијама. Уживао је, очигледно, неограничено поверење брачног пара Јовановић.

Свесни да би овакви документи могли да их отерају на робију, руководиоци „Агропослова“ су увели пооштрене мере безбедности. Запослени нису смели у просторије фирме да уносе мобилне телефоне са камером, нити су смели из просторија да износе било каква документа. Приликом излаза су скидани до гола и детаљно претресани. Упркос оваквим мерама добар део компромитујућих материјала је изнет и достављен истражитељима Европске Комисије, али и овдашњим правосудним органима. Ни један поступак, како онај у Бриселу, тако ни онај у Београду, никада није покренут са мртве тачке, јер се америчка администрација потрудила да Чедомир Јовановић незванично буде аболиран.

На дугачком списку меница која су издавала Јовановићева предузећа СХСФ и „Агропослови“, а до кога су дошли истражитељи, налази се и име Славице Јањушевић. Поменута госпођа је једино физичко лице које је добијало менице, све остало су предузећа, што и јесте уобичајено у пословном свету.

Госпођа Јањушевић је за само пет дана, тачније од 25. децембра до 31. децембра 2013. од „Агропослова“ добила и реализовала менице у укупној вредности од око 12 милиона динара.

У периоду од 10. до 15. јануара 2014. госпођа Јањушевић од Јовановићевог предузећа СХСФ добија и наплаћује менице у укупној вредности од око 13 милиона динара. Укупно она за мање од месец дана од обе фирме добија преко 25 милиона динара.

Госпођа Јањушевић је оснивач и власник предузећа „Кирка Цорпоратион“ д.о.о. из Земуна, у оквиру кога послују и предузећа за производњу и трговину фармацеутским материјалом и лековитим биљем. За Чедомира Јовановића се, истина, прича како покушава уз помоћ разних медикамената да избели своју кожу и тако прикрије ромско порекло, али поменуте менице нису издате ни на једно предузеће из ове бранше, већ на име госпође Јањушевић лично.

Могуће је да је у питању „прање“ пара, а можда је у питању и друго, сумњају истражитељи Европске Комисије.

Да је Јовановић заиста прао паре, види се из тога да је СХСФ 3. фебруара 2014. издао две бланко менице (бројеви АА8268762 и АА8268762) и то у корист републичке Агенције за обезбеђивање и финансирање извоза (АОФИ, раније СИЕПА). Као сврха је наведено: „Јемство за Кирку“. АОФИ по одлукама Владе, односно Александра Вучића лично, даје бесповратне кредите за субвенционисање извоза, мада се новац користи у друге сврхе.

Како је реч председника Владе довољна за давање субвенције, због чега је „Кирка“, поред сопствених меница, као додатну гаранцију приложила и менице Јовановићеве компаније?

Новац, сматрају истражитељи ЕК, уопште није ни био намењен предузећу „Кирка“, већ Чеди Јовановићу, чије је друго предузеће, „Агропослови“, у исто време већ узимало другу субвенцију, такође од АОФИ-ја, па је „Кирка“ тако послужила само као маска да се од јавности сакрије колико је власт напредњака укупно платила услуге једног од вођа „опозиције“.

Наиме, само девет дана пре ванредних парламентарних избора 2014, тачније 7. марта, „Агропослови“ предају шест бланко меница АОФИ-Факторингу (служба за наплату), као гаранцију највероватније за бесповратни зајам у износу од 150 милиона динара, чије је одобрење од Саше Радуловића претходне јесени захтевао лично Александар Вучић.

Пошто је министар Радуловић одбио да одобри тај више него сумњиви кредит и затим напустио Владу, уместо њега потпис на уговор ставља Душан Вујовић, тада само вршилац дужности министра привреде и то у техничкој Влади!?! Можемо само да замислимо какве је све „зајмове“ Вујовић одобравао у време док је имао пун мандат министра.

Једини извозни посао Јовановићевих предузећа био је шверц из Робних резерви украденог жита на Косово, па тако испада да су српски порески обвезници хранили сепаратисте у овој самопрокламованој држави. Овде треба напоменути да су све менице издате као гаранције у међувремену постале безвредне, јер су и „Агропослови“ и СХСФ отишли у стечај.

Ово нису једине паре које је Јовановић добијао за верно служење интересима САД и НАТО пакта.

Један од значајних извора корупције како политичара из Србије, тако исто и оних из Европске Уније, јесу и субвенционисани кредити за разне намене које одобрава „Европска банка за обнову и развој“ (ЕБРД). Званична сврха ових „кредита“ је да се поспеши пословање српских компанија.

„Оно што нам је упало у очи приликом провере пословања ‘Фиделинке’ и предузећа у власништву Чедомира Јовановића, јесте велики број меница које су ‘Агропослови’ и СХСФ издали ‘Банци Интесса’ и ‘АИК банци’, као гаранцију за зајмове“, тврди „Таблоидов“ извор из ЕК. „У најмање једном случају постоје основане сумње да се ради о добијању субвенционисаног кредита из линије коју је отворила ЕБРД.“

Код оваквих послова, „Европска банка за обнову и развој“ обезбеђује средства и сноси ризик наплате, док је овдашња банка само сервисер на чијим шалтерима се новац предаје зајмопримаоцу, у овом случају „Агропословима“.

Ниједно од предузећа Чедомира Јовановића у контролисаном периоду (2013. до краја 2014. године) није поседовало ни бонитет, нити пословни план који би оправдао доделу ових средстава.

„Јасно нам је да се ту ради о класичном подмићивању политичара“, тврди наш извор из Европске Комисије. „Посебно зато што су овакве исплате ‘Интессе’ и ‘АИК банке’ нагло прекинуте после републичких избора од 16. марта 2014. када је постало јасно да ЛДП није прешао цензус и да је политичка каријера Јовановића на заласку.“

О криминалним активностима председника ЛДП-а Европска комисија има документована сазнања уназад до 1996. године. По тврдњама истражитеља Јовановић данас располаже са око 30 милиона евра, што је само мали део суме коју је имао пре око десет до петнаест година.

Да би се испитали сви детаљи пословања предузећа Чедомира Јовановића и његове супруге, истражитељима је потребна сарадња српских институција. која је до сада изостала. Чудновато је и да се функционери у Бриселу оглушавају о захтеве сопственог истражног тима у Србији да се изврши јачи притисак на овдашње власти. Очигледно је да садашње стање свима одговара.

Обимни материјали о једној од 24 спорне приватизације, у којима има и доказа о злоупотреби пара из ИПА фондова, предао је Г. В. (име познато редакцији) истражитељима Европске комисије у Србији 27. септембра 2013. године. После предвиђене обраде, документа су послата у Брисел и – то је било све од истраге.

На једном скупу поводом Дана Европе 2014. године, Г. В. јавно поставља питање шефу Делегације ЕУ у Србији Мајклу Девенпорту зашто Унија штити криминалце који проневеравају новац из ИПА фондова и игнорише предате пријаве. Јадранка Јоксимовић, министарка без портфеља задужена за европске интеграције, због овога је бурно реаговала, па је изгледало као да жели и физички да се обрачуна са особом која јавно поставља незгодна питања.

За разлику од ње, Девенпорт је имао више кућног и дипломатског васпитања, па је предложио да му се спорни материјали још једном пошаљу е-мејлом. Дубравка Савић, шеф Девенпортовог кабинета, 20. маја 2014. електронском поштом потврђује пријем материјала, чиме се завршила коресподенција између подносиоца пријаве и Делегације ЕУ у Србији.

Заједно са групом других незадовољних из Србије Г. В. у јулу месецу 2014. одлази у Брисел на састанак са члановима Европске комисије задуженим за борбу против корупције и криминала. Из извештаја који је касније предао истражитељима ЕК у Србији, произилази следеће:

„…Дошли смо пред зграду ЕК где се налази то одељење. Не знам како се улица зове, али у њој су седишта свих могућих комисија и агенција ЕУ. Цела улица је њихова. После детаљних контрола увели су нас у једну собу без прозора, у којој су била три светло-беж стола и округле ротирајуће канцеларијске столице плаве боје. Зидови су били бели, од неког материјала сличног шпер-плочама, без икаквих украса. На поду је био тамни итисон, а са плафона су нас обасјавале неонске лампе. Све је било стерилно, хладно, безлично…Дочекала нас је Сабина Зwанпоел са још неколико службеника ЕК…“

Чланови групе су појединачно износили своје проблеме, неки су излагања поткрепили дијаграмима и табелама, а сви су донели обиље докумената. Око поднева је Сабина предложила да се направи пауза за ручак и консултације представника ЕК, после чега ће састанак бити настављен. Ова пауза је, међутим, искоришћена да се једном члану групе из Србије предложи да се пријаве „забораве“, а да ће заузврат свако од њих добити по око 100.000 евра као „одштету“.

Очигледно је да самој Европској комисији није одговарало да се настави истраживање махинација са парама из претприступних фондова. Интерес ЕУ није да се у Србији уведе владавина права, већ да се прибаве докази помоћу којих би се уцењивали овдашњи властодршци.

Чедомиру Јовановићу нема ко да суди

У овом тренутку постоји шест предузећа која у свом имену носе име „Кирка“. „Кирка цорпоратион“ д.о.о. из Земуна је у власништву Славице Јањушевић. „Кирка-Сури“ д.о.о. из Београда (Палилула) данас је у власништву Богића Деспотовића и поседује још два зависна предузећа: „Кирку Те-То“ д.о.о. (100 одсто удела) и „Кузину Кирку“ д.о.о. (49 одсто). Оба поменута предузећа се налазе на истој адреси као и матична фирма.

Предузеће Чедомира Јовановића СХСФ д.о.о. било је до 22.7.2015. једини власник „Кирка-Сурија“ и тада је Јелена Јовановић била директор. „Кирка-Сури“ је предузећу „Интерстеел“ д.о.о. дуговала 13.719.459 динара и 50. 699, 50 евра, што је потврђено правноснажном пресудом Привредног суда у Београду од 1.4.2015. године. У току судског поступка, Јовановић (тада председник надзорног одбора дужника) покушао је да се вансудски нагоди са директором повериоца, Игором Кољајем, тако што му је обећавао државне субвенције из АОФИ фонда после ванредних републичких избора 2014. У то време је лидер ЛДП-а био убеђен да његова странка прелази цензус и да ће он на неки начин бити део нове власти.

Пошто Кољаја није желео да прихвати ову понуду, брачни пар Јовановић започиње незаконито отуђивање имовине предузећа „Кирка-Сури“ у циљу избегавања плаћања дуга. У ту сврху Јелена Јовановић 14.7.2015. ангажује адвоката Сергеја Ђуретића који припрема пререгистрацију предузећа на Богића Деспотовића до које и долази 22.7.2015.

Седам дана пошто је преузео фирму Деспотовић комплетну непокретну имовину предузећа продаје самом себи и то по цени која је вишеструко нижа од тржишне и на отплату од 10 година. У то време је Деспотовић знао да је против „Кирка-Сурија“ покренут извршни поступак принудне наплате поменутог дуга, у току кога су продате непокретности већ биле пописане од стране овлашћеног извршитеља, због чега је отуђење ове имовине незаконито.

Деспотовић је лично био присутан током пописа имовине 10.7.2015. и повериоцу рекао како су куће у власништву „Кирке-Сурија“ изграђене на његовом земљишту, као и да је и он сам жртва превара Чедомира Јовановића. Потом је, како изгледа, од жртве постао саучесник.

Док је трајала правна борба са „Кирка-Суријем“ око поништаја купопродајног уговора, ово предузеће је отишло у стечај, па су поменуте непокретности постале део стечајне масе на коју имају право сви повериоци, а не само „Интерстеел“.

Због постојања основа сумње да су извршили кривична дела злоупотребе положаја одговорног лица, Кољај 3. фебруара 2016. Вишем јавном тужиоцу у Београду подноси кривичну пријаву против: Чедомира Јовановића, Јелене Јовановић, Богића Деспотовића и Ђорђа Марковића. Пријава до данас није процесуирана, а пошто је Јовановић поновним уласком у Скупштину Србије стекао посланички имунитет, највероватније ће остати некажњен за ова и друга почињена недела.

У шуми предузећа регистрованих у Агенцији за привредне регистре очигледно има доста оних чији је крајњи власник био (а код неких је још увек) Чедомир Јовановић. Из случаја „Интерстеела“ види се да поменути политичар не преза од нуђења да своје приватне дугове плати из републичког буџета. Да би се утврдио тачан број оваквих случајева, бриселским истражитељима је потребна сарадња државних органа Србије, али до ње не може да дође док је Чедомир Јовановић под заштитом америчких служби.

Чедине кабинетске оргије

Јелена Јовановић, Чедомирова супруга, била је само формално директор „Агропослова“. Све одлуке је доносио њен муж, а у његовом одсуству то је чинио Зоран Поповић. Сведок из поменуте фирме је истражитељима Европске комисије рекао како је Чеда Јовановић повремено долазио у службене просторије овог предузећа и иза затворених врата насамо разговарао са Поповићем.

Када није имао службене разговоре са поменутим човеком од поверења, Јовановић би у кабинету оргијао са својом супругом. Били су толико бучни и необуздани, да су сарадници имали утисак да слушају снимање порно филма. Једном је Чедомир Јовановић побеснео због нечега и полупао све компјутере у просторијама предузећа. Следећег дана је стигла нова и још скупља опрема. Како је Јелена проводила слободно време, кога је имала у изобиљу, најбоље илуструје један разговор који је водила са својом добром пријатељицом, а коме је случајно присуствовао и информант ЕК. Пошто јој се пријатељица пожалила како ни после неколико година брака не може да затрудни, Јелена ју је посаветовала: „…Узми мог личног фитнес тренера. Он гарантовано прави децу.“

Милан Маленовић, Таблоид

фото: Телеграф