Ексклузивно: Тања Динкић, супруга Млађана Динкића, диригује увозом прехрамбеног смећа из Европске уније

Београд – Група опасних мешетара из некадашње странке Г-17, данас, у време диктатуре Александра Вучића, живи боље него икада раније. Супруга Млађана Динкића, Тања Динкић, запослена је у Министарству трговине, туризма и телекомуникација, али „координира“ и са свим „департманима“ Министарства пољопривреде, увозом прехрамбеног и другог отпада из ЕУ. Са њом на разним „паралелним“ пословима сарађују увелико и бивше чланови НАЛЕД-а, глобалистичке организације за убијање националних економија, Ивана Дулић Марковић, Бранислав Недимовић и Ана Брнабић, те „екипа из Сремске Митровице“ и Недимовићеви „кадрови“ који су се муњевитом брзином обогатили од послова које им он и госпођа Динић „сређују“.

Супруга политички преминулог економског гробара Србије, Млађана Динкића, Тања Динкић, сива је еминенција Министарства трговине, туризма и телекомуникација, сазнаје Магазин Таблоид од извора у том министарству. Она и њен муж одавно нису на медијски истакнутим функцијама, али у оквиру данашње структуре власти они имају велики утицај на различите политичке токове.

Наиме, након текстова у којима је Магазин Таблоид писао о увозу генетски модификоване соје у Србију и о увозу отпада из европских кланица који се у Србији ставља у виршле за децу, јавност у Србији има право да знао оно што се од грађана већ дуже времена крије: супруга бившег министра економије и финансија, Тања Динкић, више пута је контакитирала са Министарством пољопривреде тражећи од „пријатеља“ Бранислава Недимовића да преко границе пређу камиони, са робом која се у Европској унији третира као неупотребљива за људску исхрану, а коју у Србији увозе и продају криминални кланови блиски владајућем режиму.

Према информацијама одлично обавештеног извора Магазина Таблоид из Министарства пољопривреде, Тања Динкић је добро повезана и са свим кључним људима овог ресора, пре свих са министром Браниславом Недимовићем, са којим се познаје још из времена док је он радио за такозвану Националну алијансу за локални економски развој (НАЛЕД), опскурну институцију под контролом глобалистичких економских убица.

Осим Недимовића, Динкићева је повезана и са још неколико нижих службеника тог Министарства и то са онима који су надлежни за увоз хране животињског порекла. На пример, ако некоме треба увоз контигента било каквих прехрамбених производа сумњивог квалитета, познанство са Тањом Динкић је најбољи начин да се то обави. Довољно је питати да помогне, јер она има дебеле везе у свим министарствима, и онда ствари (уз провизију или без ње, зависи од „важности“ увозника), ствари оду својим током.

НАЛЕД су још много раније под својом шапом држали људи из Г17 плус. Осим њих тамо је радио и актуелни министар пољопривреде Бранислав Недимовић. Недимовић је у НАЛЕДУ био шеф актуелној премијерки Ани Брнабић. Цела екипа из НАЛЕД-а уско је повезана са Тањом Динкић, а она је неформални шеф и скоро свим кадровима сада пропале странке Г17, плус. Странка је наводно пропала (тачно је само то да јој је „истекао рок“ по налогу са Запада), али њеним кадровима није никад боље било него данас под влашћу Александра Вучића.

Десетине активиста ове странке било је запослено у Министарству економије. Када је то министарство угашено кадрови Г17 су се буквално размилели по другим министарствима. Све њих на вези данас држи Тања Динкић. Динкићева је од 2016. године именована и за шефа Преговарачке групе за економске односе са иностранством у склопу процеса приступања Европској унији. Она је веома блиска и са Тањом Мишчевић, шефицом преговарачког тима за вођење преговора о приступању Републике Србије Европској Унији.

Са Мишчевићевом, која је велики заговорник легализације ГМО хране у Србији, она сарађује дуже од једне деценије. Мишчевићева је такође кадар Г17, и треба подсетити да је она руководила и Одељењем за европске студије Института Г17 у Београду још давне 2001. године. У истој групацији људи који заговарају легализацију ГМО хране налази се и бивша министарка пољопривреде из странке Г17 плус Ивана Дулић Марковић. Динкићева нерадо сарађује са Дулићком јер су њен брат и муж у неколико наврата били посвађани са њом. Ипак, њих две истовремено користе исте контакте у министарствима и лобирају често за исте клијенте.

Дулићка, Динкићева и Мишчевићева не само што заговарају увоз ГМО хране и разноразног ђубрета из Европске уније, него важе и за кључни „оперативни центар“ моћи из кога долазе сигнали да би „можда требало признати Косово и тако лакше приступити Европској унији“.

Министар пољпривреде Бранислав Недимовић, у добрим је односима са све три поменуте даме не спада у кадрове из групације Г17. ИПак он често са њима налази заједнички језик и узима лепе провизије од клијената са којима га оне повезују. Недимовић је био свестан пре него што је дошао на чело Министарства пољопривреде да сам неће моћи да уради ништа. Знао је да ће бити окружен људима из Г17, али и других групација које министарством дрмају већ деценијама. Зато је Недимовић у министарство довео екипу од петнаестак њему лојалних људи.

Људи блиски бившој министарки пољопривреде, Ивану Дулић Марковић и Тању Динкић (мада њих две нису одатле) зову „Екипа из Митровице“ (тачније Сремске Митровице, због тога што је ту Недимовићева пословна и породична „база“). Реч је о томе да „екипу из Сремске Митровице“ предводи Недимовићев човек од највећег поверења Марко Сарановац који је после само две године рада у Министарству успео је да купи стан у Сремској Митровици. Човек број два из Митровачке екипе је Бојан Гаврић, секретар. И он је већ после годину дана рада у Министарству пољопривреде купио стан у Сремској Митровици. И Игор Грабеж, из ПР Службе Министарства пољопривреде, веома је близак и посебно драг министру Недимовићу. Њега је такође довео са собом из С. Митровице и он самостално одлучује шта ће из министарства бити прослеђено медијима, а шта не. Он још увек није купио стан, али зато вози скуп аутомобил.

Када је Недимовић склопио прве договоре са Иваном Дулић Марковић, и када су пале прве провизије, Игор је у једној ТВ дебати на телевизији Н1 похвалио ову бившу министарку. Подсетићемо, Ивана Дулић марковић води компаније којима кадрови Г17, који су још у државној служби, редовно намештају послове, а у истим компанијама раде односно примају новац кадрови Г17 који више нису на функцијама. Те компаније праве и фондове из којих се финансира приближавање другим центрима моћи и поткупљивање других пријатељских екипа попут ове Недимовићеве.

Људи из Г17 су ради лакшег функционисања саставили списак Недимовићевих људи са којима „треба бити добар“ и повремно им куповати поклоне, а како сада изгледа, први на списку је Бојан Гаврић, службеник Министарства пољопривреде, потом извесна Ведрана из протокола Министарства пољопривреде, већ поменути Марко Сарановац, шеф Недимовићевог кабинета, те Марко Мајсторовић такође службеник министарства пољопривреде. Ту су и Богдан Игић државни секретар бивши чувар возног парка БИА у Новом Саду и Дарко Лојен који је са службе из амбасаде САД у Београду прешао да ради у некој од Вучићевих „диливери јунити“ група. Како је и та „мисија“ завршена, Лојен је упознао Недимовића и сада је прешао у Министарство пољопривреде да ту не ради ништа, али да прима велику плату. Паралелно са „екипом из Сремске Митровице“ која је директно подређена министру Недимовићу, у министарству пољопривреде делују стари кадрови Г17, које по потреби контактирају Тања Динкић, или Ивана Дулић Марковић.

Ипак, има и оних који су ближи Динкићевој као што је Будимир Плавшић начелник Одељења за здравствену заштиту и добробит животиња у Управи за ветерину, послове са њим углавном договора Дејан Крњајић који је опет врло близак са Иваном Дулић Марковић. За њих кажу да су спремни и жваке да узму за себе само ако су из буџета финансиране.

Сви набројани службеници и лобисти у овом тексту делују на селедећи начин: странци који желе да увезу било какву застарелу или за људску употребу штетну робу, у Србију контактирају Тању Динкић, и она то „завршава“, преко људи из Г17, који су и даље на функцијама у Министарству трговине. У питању су службеници које министар Расим Љајић није отерао (мада је имао пуно разлога за то) него им је омогућио да се баве незаконитим пословима увоза разног прехрамбеног и другог отпада из Европске уније. Уколико треба да се увезе нешто за шта је надлежно министарство пољопривреде или управа за ветерину онда Динкићева зове некога од кадрова Г17 у том Министарству. На пример, Синишу Котура, самосталног саветника у Управи за ветерину. Преко тих истих људи преко којих ради Динкићева супруга, ради и Ивана Дулић Марковић, с тим што су клијенти које њих две заступају различити. Дулићка лобира пре свега за хрватске компаније.

Када је својевремено Недимовићев човек, Богдан Игић, завршио „неколико послића“ за екипу Г17, одмах је био награђен путовањима у иностранство о трошку државе. Тачније речено, Игић је од тада веома често у Русији. А, како је познато, у међувремену је сарадња са Русима постала све гора и гора. Влада Србије је због ове мафије била доведена пред свршен чин, јер је руски увозник захтевао да руска инспекција буде стално лоцирана у Србији, због тога што се српски систем контроле који је направила по злу чувена Сања Челебићанин показало као нефункционалан и неспособан да открије аномалије на време. У Русију је, док нису стигли њихови инспектори, више пута из Србије послато заражено месо и заражене животиње.

Руси су чак саставили и црну листу наших произвођача на којој се налазе: Митрос Срем, Месна индустрија Недељковић, Месна индустрија Ђорђевић и Неопланта.

У Влади Србије нико никада није реаговао поводом чињенице да је надлежна комисија Руске Федерације саставила црну листу наших компанија, па се нико у Министарству трговине и Министарству спољних послова тим поводом није узбудио, јер је у Немањиној 11. једна трећина запослених страначки постављена лица која немају појма ни шта је заправо њихов посао.

Вратиће се Сања

Вршилац дужности, директора управе за ветерину Емина Милакара, недавно је од Министра Недимовића тражила да у Министарству поново запосли Сању Челебићанин, бившу начелницу ветеринарске инспекције Србије, познате по многим аферама. Челебићанинова је, подсетићемо, дозволила да се шлепери залеђених торти са депоније смећа поново врате у продавнице и продају потрошачима! Емина Милакара је недавно рекла за Челебићанинову: „…било лепо да је вратимо назад у Управу за ветерину“

Она је недавно замољена и да објасни зашто је Управа за ветерину једина управа у држави која нема унутрашњу контролу, нити одит, па је суочена са овим непријатним питање она је кратко рекла: „…Па то су још 2014. године укинули Тамара Бошковић данас виши саветник у Управи за ветерину и бивши директор Управе Слободан Шибалић…“

Арпад Нађ / Таблоид