Саслушање Николе Петровића, двоструког кума.
Место радње: Вински подрум у Јајинцима.
Присутни: Небојша др Стефановић и Александар Вучић.
ДР: Шефе, је л’ да почнем, а?
ВУЧИЋ: Господине министре, понашајте се као да нисам присутан, водите саслушање како год сматрате да је потребно и у складу са законом. Дакле, шта чекаш, бре!
ДР: Извините, шефе. Почињемо саслушање кума… односно, господина Петровића. Молим вас, реците своје име.
ПЕТРОВИЋ: Ја сам Никола Петровић… (Полиграф пишти и тресе се.)
ДР (збуњен, притиска дугмиће на апарату, али он пишти ли пишти): Шефе, шта да радим?
ВУЧИЋ: Искључи га, па га опет укључи.
ДР: Да га рестартујем?
ВУЧИЋ: Јесам ли рекао како ће проћи свако ко помене Сашу Радуловића? Нема рестарта, само искључи, па укључи.
ДР (срећан што је пиштање престало, а све лампице се опет упалиле): Да наставимо?
ВУЧИЋ: Може.
ДР: Дакле, реците ваше име.
ПЕТРОВИЋ: Ја сам Станко Суботић Цане…
ДР (шокирано гледа у шефа, полиграф показује да је одговор тачан): Шефе, јеботе, па ово је Цане! Где њега да полиграфишемо?
ВУЧИЋ: Ма, није то Цане, само личи…
ДР: Па, ако није Цане, зашто полиграф не пишти?
ВУЧИЋ: Стара опреме, неисправна, зато… Пана ми га је позајмио, то му је давно поклонио Душан Спасојевић, док су заједно малтретирали… Није важно… Сигурно се покварио кад сам саслушавао Тамару.
ДР: Ову старлету с „Фарме“. Јој, колике су јој… Хихих…
ВУЧИЋ: Ма, не њу, него моју Тамару, сазнао сам оно за Башановића, па… Није битно. Лоша роба. Мислим, полиграф је лоша роба. Само три-четири пута сам је клепио с апаратом и он се покварио. Њој ништа, таква је била и пре…
ДР: Па, шта да радимо?
ВУЧИЋ: Зови Лончара, можда је Дућа Шиптар и њему дао један…
ДР: Шефе, он је недоступан…
ВУЧИЋ: Зови Ђорета.
ДР: Кога?
ВУЧИЋ: Шефа БИА, оног ћелавог, Коштуничиног, што је полудео па се спанђао са мном и Триванком.
ДР: А, он. Отишао је хеликоптером кући у Чачак.
ВУЧИЋ: Небојша, никада више да ниси поменуо хеликоптер преда мном. И, нарочито, не у близини полиграфа.
ДР: Нећу, шефе. Извините. Ни он се не јавља.
ВУЧИЋ: Е, нервира ме Ђоре, дође ми да му пожелим да му путни налог изда Гашић, а да га дочекује Лончар. Нема везе, зваћу ја Андреја. (Зове, али нико се не јавља.) Па, и он се искључио.
ДР: Можда му је неко фалсификовао телефонски број?
ВУЧИЋ: Можда. Али, није то. Сви су се искључили кад су чули да ћу организовати саслушања на полиграфу. Лудаци, мисле да је ово за озбиљно… Ништа, наставићемо само. Пошто сам ја, као што је свима познато, једини овлашћен да процењујем шта је истина, овако ћему: ја ћу Николу да држим за руке, ти му постављај питања… Само, немој више то за Цанета. Немој ни за Бека, Мишковића или Митровића…
ДР: Хоћу, одмах. Направио сам сто питања. Помогао ми је Вулин, али не разумем шта му је оно ЛСД, ТХЦ…
ВУЧИЋ (седа за сто и хвата Петровића за руке): Пусти Вулина. Сети се шта сам рекао да питаш, па питај.
ДР: То? Може. Одмах. Дакле, Никола, где си нашао ону црнокосу сплаварку, ону што ради оно с томпусом? Колико кошта?
ВУЧИЋ: Јеси ли полудео? Откуд ти то?
ДР: Па, ви сте то рекли… Сећате се, причали сте да вам је Петра досадила и да…
ВУЧИЋ: Тишина тамо! Питај нешто за ту Удовички.
ДР: Ију, Никола, па ниси ваљда и Кори!
ПЕТРОВИЋ: Нисам!
(Полиграф, иако није прикључен, почиње да пишти.)
ВУЧИЋ: Шта је сад? Па, овде је све полудело! А, ти, Никола, немој да ме мазиш по длану и престани да ме пипкаш испод стола…
НИКОЛА: Куме, како да одолим?
ВУЧИЋ (с осмехом пуним разумевања): Ех, несташни шврћане!
ДР: Шефе, а могу ли и ја на полиграф, да ме мало држите за рукице?
ВУЧИЋ: Може, али касније… Прекидамо саслушање, доста је било. Написаћу саопштење, објаснићу да су за све криви Пајтић и онај новинар, његов партнер.
ДР: Опа, Пајтић има партнера?
ВУЧИЋ: Наравно да има, зар не читаш „Информер“?
ДР: Па, шефе, могу ли ја да их ставим на полиграф? Да питам Пајтића за телефон његовог персоналног тренера. Како му је средио груди и бицепсе…
ВУЧИЋ: Договорићемо се. Ајмо, сад, у „Романтику“, морам да направим насловне стране „Курира“ и „Блица“ и да пошаљем Шешеља на „Фарму“, где му је и место… А, ти, Никола, престани да ме мазиш…
ПЕТРОВИЋ: Ево, престајем, само још мало.
ВУЧИЋ: Добро мало, али не претеруј. Ајмо!
ПЕТРОВИЋ: Знао сам да ћу се провући на полиграфу, не може ми ништа та банда мафијашка. Е, да сте ми дали три чиваса… Ух, тапнуо бих како сам те привео Цанету, колико узимамо од Карића и Бека, па и за онај тендер за Тамнаву, он ми је баш легао као кец на десетку, истрошио сам се на овај „ролекс“, види ролну – 480.000 евра… Има се, може се. Да ме види мој покојни Раца… А, увек ми је говорио да ништа неће бити од мене, да ћу остати нешколовани власник печењаре… Сад ми нико ништа не може, рекетирам кога хоћу, не бирам, брига ме за Амере, конгресмене и Снупа Дога…
ВУЧИЋ: Добро, добро… Али, не причај то никоме.
ДР: Шефе, а могу ли сада ја на полиграф, да ме мало држите за руку.
ВУЧИЋ: Добро, кад си навалио. Дођи и седи. Прво угаси светло.
