Екуменисти уклањају иконостасе по храмовима СПЦ и од њих праве вучје јазбине

Ви нисте надлежни да питате, узвратио је секретар Браничевске епархије протојереј Дејан Ивковић на наше питање зашто је и са чијом дозволом током прошле недеље из Цркве Светих Архистратега Михаила и Гаврила, у манастиру Заова недалеко од Пожаревца, уклоњен иконостас урађен 1849. године. Ипак, додао је и да ништа не може да се ради без благослова његовог преосвештенства епископа пожаревачко-браничевског господина Игњатија.

– Наша епархија има добру сарадњу са заводом по питању обнове и изградње свих цркава и манастира – истакао је Ивковић, а на наше инсистирање да Завод за заштиту споменика културе у Смедереву, коме припада и пожаревачки крај, није обавештен о уклањању иконостаса, посаветовао нас је да му се обратимо писменим путем.

У манастиру до кога се стиже после села Топоница пратећи путоказ, ипак су били расположени да разговарају са новинарима. Од јеромонаха Димитрија, старешине манастира, чујемо да многи верници из далека долазе у овај божији храм верујући у његове исцелитељске моћи. Ту је и чудотворна икона Богородице, кивот са моштима светаца и гроб сестре Јелице. На вратима застајемо, у полутами цркве назиремо да нема иконостаса који је, као и фреске и иконе, рад Живка Павловића, претка наше чувене сликарке Милене Павловић Барили.

– Дрвени иконостас из друге половине 19. века је најуспешније дело нашег самоуког сликара и живописца Павловића, али га је до те мере оштетио жижак да је претила опасност да се сручи на вернике. Зато смо одлучили да га обновимо уз благослов владике. Истовремено радимо и обнову пода цркве као и рестаурацију – објашњава јеромонах Димитрије.

У Регионалном заводу за заштиту споменика у Смедереву међутим сазнајемо да нису обавештени о радовима у манастиру, који је 1982. године проглашен за споменик културе.

– Нико нам се није обратио за сагласност или услове за извођење радова. Мада су по закону били у обавези да се обрате установи која брине о заштити споменика културе и да траже услове – рекао нам је Верољуб Ранковић, директор Регионалног завода за заштиту споменика културе у Смедереву.

Иако званично нису обавештени, стручњаци Регионалног завода за заштиту споменика културе су ипак сазнали за радове у цркви и одмах изашли на терен.

– Није добро што су почели са обновом пре него што су нас обавестили, јер немамо увид колико је рам иконостаса био оштећен и какве су санације предузете. Речено нам је да га је жижак доста оштетио и да је претила опасност да падне на вернике. Због подног грејања, које је уз нашу сагласност уграђено пре неколико година, монаси кажу да су се појавили глодари и змије, па је то био разлог да се плочицама покрије под цркве за шта су добили донацију. Само је сада питање да ли је употребљен адекватан материјал, примерен цркви – пита се Ранковић.

Стари врло вредан рам није сачуван или га бар нама нису показали када смо посетили манастир Заова. То што је неки објекат заштићени споменик културе не значи да Завод за заштиту споменика културе има и новац да га поправља већ само да издаје услове под којима ће евентуална реконструкција бити обављена, рекле су нам Весна Мркић, виши стручни саветник, и Анита Марковић, стручни сарадник у Регионалном заводу, додајући да многи не схватају да је споменик културе сведочанство људске историје и развоја, за чије очување постоји јавни интерес.

После одласка у манастир Заова, оне су имале задатак да напишу извештај у складу са законом који јасно каже да се споменици културе и споменици који уживају претходну заштиту не смеју уништити, оштетити нити без сагласности Републичког, то јест Регионалног завода за заштиту споменика културе, мењати њихов изглед или намена.

А шта бива када се неко огреши о Закон о заштити споменика културе?

– Значи да ћемо ми поступити по ономе што нам пропис налаже. Направићемо записник, доставити епархији и надлежној општинској служби коју обавештавамо да се изводе ти и ти радови без услова службе заштите. Даље, сходно препоруци, они би требало да реагују, да ангажују грађевинску инспекцију и ако је неопходно обуставе радове, јер ми на то немамо право – објашњавају саветнице.

Напустили смо манастир Заова, задужбину српског кнеза Лазара, богату легендом и прошлошћу, скромне и једноставне архитектуре. По свом спољашњем изгледу црква је представник српсковизантијског моравског стила, која пажњу посетилаца привлачи каменим декором око јужних улазних врата. Поред цркве звоник, а у порти и кафана где јој место није, наслеђе из неког претходног времена и режима које тек треба да добије судски епилог. Надамо се да ће до 21. новембра, када је планиран завршетак свих радова, све доћи на своје место. Слику места где је некада био иконостас нисмо фотографисали јер нам отац Димитрије није дао благослов тврдећи да се отворени олтар не слика.