За парк преко пута београдске аутобуске станице избеглице су чуле још у Истанбулу или Софији – ту ординирају кријумчари, пише Дојче веле. Цена њихових услуга расте са очајем. Многи људи заглављени у Србији виде их као сламку спаса.
За двеста или триста евра кријумчар води до границе, до места наводно згодних за прелазак. Ту цвикцанглама исече мађарску ограду или, у случају Хрватске, само покаже руком ка ледини и каже: “Овуда”. Свакодневно стотине избеглица покушавају да се овако домогну тла Европске уније, те обећане земље. Скоро сви бивају ухваћени и враћени у Србију где их чекају крцати колективни смештаји у којима нада лагано умире – и то ако имају среће. Ако немају, чека их напола оронуло складиште иза железничке станице, вашљиви лимб између леденог ветра са Саве и логорских ватри у чијем диму спавају.
Ширзад Сафи (17) је све то осетио на својој кожи. Авганистанац седи за столом у просторијама “Инфо Парка”, организације која је на добром гласу међу мигрантима јер им помаже да се снађу, да пронађу смештај или превоз до избегличког кампа. Пред њим је порција нечега, топлог, али и даље у форми конзерве, разазнају се тестенина и сос од парадајза. Младић је изнурен и прљав, на ногавици похабаних панталона показује рупу од псећег очњака. Мађарска полиција је, прича се, креативнија од хрватске и бугарске када треба понизити и најурити избеглице. У све три земље, према сведочењу више десетина избеглица са којима смо разговарали, полиција премлаћује пендрецима, малтретира, пљачка телефоне и паре и, на крају, избацује назад у Србију.
– Био сам у групи у којој је било деце. Када су нас ухватили, терали су нас да седимо у снегу, боси. Шест сати. Гађали су нас грудвама и поливали хладном водом, пуштали су псе на нас – прича Ширзад радницима “Инфо Парка” о свом кратком боравку у Мађарској.
На крају је полиција одшкринула капију граничног бедема и послала их назад у Србију. И ево га опет овде, у Београду, само стотинак метара од парка испред Економског факултета и ћевабџинице за коју мигранти још у Истанбулу или Софији чују да ће пред њом наћи кријумчаре. Многи су спремни да дају последње паре за слабашну наду да их кријумчар неће преварити и да ће стићи тамо где су се запутили.
Рекордери – у привођењу
Султан, Смарагд, Муса, Хасан… под тим именима – вероватно уметничким – су избеглице знале крупније рибе из кријумчарске мреже. Док се рутом лакше пролазило, они су столовали су баш у парку док су се око њих јатили мигранти. И сви су их знали, чак су и светски медији писали о њима – посебно о Султану – али су свој посао могли да наставе неометано. Нису међу оних 2.000 људи приведених због сумње да су кријумчари. По томе је, хвалио се неколико пута министар Небојша Стефановић, Србија европски рекордер. Пресуде су, међутим, ретке и често докаче тек локалне помагаче.
– Очигледно да је у Србији та велика игра толерисана – каже Гордан Пауновић који води “Инфо Парк”.
Током последњих година се срео са стотинама избеглица које су кријумчари скривали по становима или хостелима, понекад их уцењивали, тукли и држали у кућном притвору док не плате више.
– Да, ухапшене су хиљаде људи, али којих? Возача, помагача, ситних риба по парковима. Кријумчари су виђени као неко ко помаже Србији да се празни од избеглица и зато су толерисани.
Бројке то потврђују: док према неким извештајима двестотинак људи дневно илегално уђе у Србију, укупан број миграната у земљи већ месецима се процењује на седам или осам хиљада. Што значи да неки и одлазе.
Треба само мало упорности и цупкања на београдској зими па већ и неизвежбано око примећује сумњиве типове. Изгледају као да долазе из Авганистана и Пакистана, али су добро обучени, са солидним ципелама и телефонима на оба уха, неки у аутомобилима. Не може се превидети разлика у односу на измучене избеглице са бушном обућом и подераним руксацима. Један младић каже да му траже 2.000 евра што наводно купује карту до Аустрије. То је мали оглед из теорије капитализма – што је рута тежа, а очај већи, то су више и цене. Понуда и потражња.
Нема више “алл инцлусиве”
– Тренд последњих месеци је да сами мигранти, који су на путу ка Западу, почињу да се баве кријумчарењем. Већ су толико пута покушавали да пређу границу да већ знају елементарне форе. То је нова прича која се дешава мимо великих кријумчарских мрежа. Није више тако да неко рецимо у Кабулу да 10.000 евра да би стигао до Франкфурта са понудом алл инцлусиве. Ово су клинци који покушавају да се крећу по местима где се окупљају избеглице, да се инфилтрирају, и да траже нове клијенте. Они раде за много мању лову – каже Пауновић.
Приче да неки кријумчари и даље имају јаке везе са корумпираним полицајцима широм Балкана никада нису доказане. А кријумчарске форе су као мађионичарски трикови – када се за њих сазна, делују тривијално. Пре тога, готово луцидно. Рецимо масовни транспорт у комбијима и камионима одавно више не ради. Граничари су будни када виде камион јер нико не жели да баш у његовој земљи буду откривене десетине тела погушених људи. Али оно са цистернама је дуго радило посао: мигранти уђу у нафту или мазут, глава им вири тек толико да могу да дишу. Од када је мађарска полиција то схватила, контроле су жешће. Последњих дана камиони сатима чекају на улазак у Хрватску. Или још старији трик – качење испод железничког вагона који иде преко границе. И то данас тешко пролази.
– Ако људи већ ментално посустају после чекања од три, четири месеца, можете замислити како ће бити после годину дана. Нарочито ако буду остали по напуштеним магацинима и камповима које нам је један мигрант описао као зоолошки врт – имам кревет и храну, али ништа осим тога, као животиња у кавезу. Мислим да ће људи, када отопли, радити све више и више очајничке ствари – каже Пауновић.
Бубрег за пут
– Кријумчари свашта раде избеглицама које немају да плате за пут, или им раде зато што им се може. Јер избеглице су незаштићене, често немају документа, илегално су овде, у страху да их не ухвате полиција или војска, у страху да потраже азил овде што после може да их спречи да га траже негде другде. То их увлачи дубље у беспомоћност – потврђује и Јелена Хрњак, из невладине организације “Атина”, која годинама помаже жртвама трговине људима.
Али они заглављени у Србији не виде други начин осим да ризикују. Готово сви иза себе имају рат, Талибане или главосече Исламске државе, прешли су ирански крш и блискоисточне пустиње, преживели ноћне таласе Егејског мора. Недавно их је троје погинуло у аутомобилу који је јурио аутопутем од Ниша ка Београду, гоњен страхом да га патрола не примети. Кријумчар је натрпао 15 избеглица у ауто. Избеглице су за наду у други живот спремне да ураде скоро све.
– Наша организације је имала два случаја људи који су у Либану продали бубреге како би њима платили кријумчарима – Каже Јелена Хрњак.
Сретала је дечаке који нису имали новца за кријумчаре па су силовани или фотографисани наги како би се те слике дистрибуирале мрежама дечије порнографије.
– Или су их кријумчари приморавали да врше разна кривична дела, рецимо да они сами кријумчаре људе, јер деца пред законом не одговарају. Жене су сведочиле о томе да сексом плаћају пут – каже она.
То показује зашто су кријумчарске мреже тако флексибилне и како су, чим је слободан пролаз Балканом затворен, поново никле као печурке после кише. Ради се, наиме, о криминалним бандама које се баве било чиме што у датом тренутку омогућава профит – трговином органима, дечијом порнографијом, а може и дрогом или оружјем. Мало шта се од тога исплати као шверц и експлоатација живих људи. За кријумчаре су поново дошла берићетна времена.
Дојче веле
