Елита – Вучићева “тиха патња”

Вучићева, како неки сматрају, опсесија елитом, не потиче од скора. Још у марту 2015. године, он је у дневном листу “Блиц”, у тексту карактеристичног наслова “Мој одговор њима” оценио да влада нема подршку друштва или бар њеног најелитнијег дела да се “иде ка будућности”.

Огњен Радоњић, редовни Професор Филозофског факултета, после наступа у “Утиску недеље“, постао је најновија жртва својеврсне опседнутости Александра Вучића друштвеним елитама. Председник Србије, у једном од својих сада већ чувених одговора на очигледно наручена питања, рекао је да Радоњић “представља лажну елиту, коју презире, а да пред њега може да доведе 50 паметнијих људи који мисле другачије“.

Др Радоњић за Истиномер објашњава да је “лажна елита” у дискурсу ове власти само још једна етикета којом се манипулише, при чему нико не зна шта је и ко је, по најодговорнијим људима у овој земљи, елита, односно лажна елита.

“Пошто се на тај начин обраћа својим гласачима који су већином сиромашни, уплашени за своју егзистенцију и седирани ријалити програмима, претпостављам да се ова врста поруке своди на дисквалификацију једне посебне категорије неистомишљеника, који представљају опасност јер раде у образовању где су, у у складу са сопственим позивом, у сталном контакту и са најсиромашнијим слојевима друштва и који својим радом и залагањем долазе у позицију да стекну ауторитет код својих ђака и студената“, објашњава Огњен Радоњић наглашавајући да се ради се о покушају “монополизације ауторитета, при чему се не бирају средства“.

Вучићева, како неки сматрају, опсесија елитом, не потиче од скора. Још у марту 2015. године, он је у дневном листу “Блиц”, у тексту карактеристичног наслова “Мој одговор њима“ оценио да влада нема подршку друштва или бар њеног најелитнијег дела да се “иде ка будућности“.

“Kада сам говорио о елити, мислио сам на део људи који подржавају овакав курс Србије, али који због политчких односа и нетрпељивости према мени лично и странци коју водим (Српска напредна странке), имају другачији однос и према држави. Сматрам да то није добро“, рекао је нешто касније Вучић поново на исту тему.

Социолошкиња Весна Пешић сматра да његова нетрпељивост има ту личну ноту која се исказује неконтролисаним бесом према интелектуалној елити која га не прихвата, без обзира да ли је грађанска или национална.

“Вучићев бес не потиче од завидљивости што има паметнијих и образованих људи од њега и што је његово интелектуално достигнуће што је био добар студент чиме нас гњави већ годинама. Он се свети и притиска интелектуалну елиту зато што се политички активирала и критикује његову власт. И то га баш стручно критикује и право у мету. То је узрок његовог беса и због тога прича како “презире лажну елиту”, објашњава Пешић за Истиномер.

Она сматра да председник Србије најтеже од свега подноси критику и да је страшно осветољубив. По радикалској аутократској идеологији, тврди Весна Пешић, свака критика, било да је упућује интелектуална елита, или политичка опозиција, по дефиницији спада у непријатеље које треба уништити. Александар Вучић, међутим, има своју дефиницију “елите“.

“Препоручујем да сви прочитате ”Покондирену тикву” и онда ћете све да разумете о онима који се праве да су најпаметнији и свима другима држе предавање. Представљају се као елита, а све су, само елита нису”, рекао је Вучић новинарима у Владичином Хану.

Историчарка Љубинка Трговчевић је мишљења да је Вучић је типичан популиста и свако од припадника, условно речено, праве српске елите, не жели да буде у његовој близини. И то је проблем свих аутократа јер они желе да их сви воле, али их по правилу их не воле они најумнији и најдалековидији, додаје она.

“То је био и Милошевићев проблем, који је уз себе имао нека звучна имена, али неупоредиво мање значајна од оних који су били против њега. То показује свака неутрална анализа учинака једних и других. И то је и Вучићева ‘‘тиха патња‘‘, јер је свестан да нема уз себе већину најистакнутијх интелектуалаца, што се видело, а и даље види у његовим свакодневним (и целодневним) политичким кампањама. И зато их вређа, боље речено мрзи, што све ређе може да прикрије“, каже за Истиномер Љубинка Трговчевић.

Вучић је и практичним потезима, у једном тренутку, хтео да покаже да има и он “своју“ елиту објављујући “списак 500“ личности међу којима су били и академици, професори, лекари, као одговор на 100 потписа угледних јавни делатника који су својевремено подржали кандидатуру Саше Јанковића за председника Србије.

То, ипак, није умирило Вучићеву сујету па је и након тога повремено поново упућивао ћесто и увредљиве поруке према друштвеној елити. Вучић је одговарајући на питање о бројним криитикама на друштвеним мрежама поводом посете и фотографисања са болесним дечаком на Институту за мајку и дете рекао да су аутори тих критика представници лажне елите коју је назвао “друштвеним талогом“.

“Пошто се на тај начин обраћа својим гласачима који су већином сиромашни, уплашени за своју егзистенцију и седирани ријалити програмима, претпостављам да се ова врста поруке своди на дисквалификацију једне посебне категорије неистомишљеника, који представљају опасност јер раде у образовању где су, у ускладу са сопственим позивом, у сталном контакту и са најсиромашнијим слојевима друштва и који својим радом и залагањем долазе у позицију да стекну ауторитет код својих ђака и студената. Дакле, ради се о покушају монополизације ауторитета, при чему се не бирају средства да се сва моћ концентрише код оних који тренутно управљају овом земљом“, истиче др Огњен Радоњић.

Објашњавајући зашто Александар Вучић није задовољан чињеницом да међу својим сипатизерима има појединаца који су веома успешни у својим професијама, Весна Пешић сматра да председнику Србије то није довољно зато што они који њега подржавају нису политички активни, они ћуте и гледају своја посла, примећује Пешић и додаје да су “под неким притиском су прихватили да потпишу ту Вучићеву контра подршку Саши Јанковићу, па су заћутали“.

“Онај активни део елите који критикује Вучића и његову власт, углавном има стабилан друштвени положај и Вучић им не може много нашкодити, сем претњи, додуше, проради и по нека штангла, што јесте јако опасно. Он не може да ликвидира елиту јер зна да данас не може да буде баш Стаљин и отвара гулаге. Ипак, може да напада и прозива људе, али не може да умањи њихов реални престиж који су својим делом и високим достигнућима стекли“, истиче Пешич.

Љубинка Трговчевић сматра да истинској елити смета начин владавине, начин говора и количина неуверљивости или лажи којима се служи постојећи режим. Управо елиту одликује способност сагледавања стварности онаква каква јесте и извесна предикција будућности, као уочавање појава дугог трајања и идентификација онога чиме је окружена са старим или новим идеологијама.

Огњен Радоњић наглашава да се не ради о правој или лажној елити, већ о дубоко поларизованом друштву, где се са једне стране налазе њихове присталице које су, по власти, “прави“ народ или српски домаћини, док су са друге стране корумпирани политички опоненти и сви остали етикетирани неистомишљеници. Пошто, по тумачењу ове власти, њих подржава прави народ, истиче Радоњић, онда они себи дају за право да се изједначе са државом и када истакнете мишљење које није у складу са њиховим, онда вас етикетирају и, по логици ствари, оптужују да, пошто нападате власт, нападате народ, а пошто нападате народ онда нападате државу.

“У медијима се овај култ искључивог представника народа гради уз помоћ непрекидног бомбардовања информацијама о разноразним наводним привредним и политичким успесима, али и кроз истицање њихове моралне и политичке чистоте. Па када се испостави да су информације којима су баратали неистините или да обећано није испуњено, онда се новим неистинама бране старе и за све што јој не одговара, власт пребацује кривицу на неморалну бившу власт или усмерава свој гнев на одговорне стручне појединце који осећају потребу да широј јавности предоче истину“, објашњава др Радоњић.

Он указује на спремност ове власти да одржи колективну фантазију о својим успесима и моралној и политичкој чистоти кроз инсценирано понижавање самих чланова владајуће партије. “И ту улазимо у зачаран круг: понижени чланови владајуће партије примају на себе кривицу, чиме даље хране илузију безгрешности и непограшивости њиховог надређеног. А ако се партијски врх на тај начин обраћа својим саборцима, зашто би било неприхватљиво да се тако обраћа својим неистомишљеницима? Стога, ако претпоставимо да се ова власт придржава Kантовог савета “живи свој живот тако да мислиш да ће свако твоје дело постати универзални закон“ једино што можемо да закључимо је да њима власти и присталица никада није довољно. Једини, за њих задовољавајући резултат, је стопостотна власт. Хрлимо ка отвореној диктатури“, закључује др Радоњић.

Да ли је Огњен Радоњић у праву, може се полемисати. Оно што је, међутим, сасвим извесно је судбина, барем у реторици представника власти наспрам друштвене елите. Уосталом, још 2015. године Александар Вучић је био сасвим јасан. Kако је навео, чак и “оне мере које су најбоље и најздравије само из тог разлога не наилазе на подршку”.

“Ја се због тога не жалим и не кукам, ја само просто кажем да бисмо много више посла могли да завршимо да такве подршке има. Нажалост, ње нема, али морамо да гурамо даље и нема ту неке велике филозофије“, рекао је својевремено Вучић.

И као што се, види, до данас се ту ништа није променило, нити ће, ако је судити по ономе што Александар Вучић и данас говори.

Вукашин Обрадовић, Истиномер
Насловна фотографија: ФоНет/Председиштво Србије