Замислите сцену као из “Окупације у 26 слика” у којој хрватски полицајац улази у аутобус и из њега изводи жену са српским пасошем. Жена је, иначе, кренула за Карловац, одакле је, претпостављам, почишћена тијеком славних КРВатских акција против нејачи, за шта су се специјализовали вековима се кријући под скутима јачих и храбријих од себе.
Акцију кодног имена “забрањено за Србе, Жидове и псе” воде, гле изненађења, особе чисто хрватских презимена, извесни Милановић и још извеснији Остојић. Расно чисти као кучићи мешанци који вребају иза контејнера не би ли се докопали нечије ноге, јер до виших делова не досежу, упрли су све снаге да докажу да су веће Колинде од Колинде и црњи од Карамарка. И, да видиш, доста им добро иде!
Лако је нама са Томпсоном, Главашем и осталим осведоченим усташама, али нас ови мусави лајави мешанци некако увек изненаде. Све мислимо – добра куца, неће она – кад севне очњак из потаје. Треба доказати да си швапски овчар, дога, или бар шнауцер, а не обична сеоска џумара подвијеног репа.
Еј, ЕУропа смо ми, ендехахаха!, ликује весели Зоки који млатара као она ствар по самару, да је чак и Вучићу било непријатно да му одговори. Било је код Зокија и “бре”, и “шарај мало, брате”, духовит момак, види се да је у њему још остало српске крви, није била баш комплетна трансфузија директно из чисте кроатске вене.
Искрено, није ми се Слоба огадио што је ратовао, него што рат није добио и што је под србосјеком оставио стотине хиљада сународника, све зарад узалудне амбиције да вечно остане гарант балканског мира. Уместо престола, добио је неудобну столицу у Хагу, а они после њега наследили су очигледно нездраву амбицију да буду балкански лидери.
У таквим сновима није било места за кошмаре прогнаника из Хрватске, одавно отписаних и заборављених зарад добросусЈедства. Ушле су у Србију и Роде, и Идее и одскора хрватски Меркатори, али у супротном правцу тек понеки остарели и очајни Крајишник, решен да на родном згаришту бар умре.
Зажмурили смо, мислећи да је нова Ендехазија тамо негде далеко, а она нам је закуцала на врата, у виду намргођених кроатских редарственика који у аутобусима одвајају непоћудне.
Фалили су само чекић и ексер у главу, а нож у око, као у страшном, али нажалост истинитом филму Лордана Зафрановића.
Кроатски велепосланик у Београду одбио је прекјуче да прими протестну ноту, згранут што је Србија (исправно) закључила да актуелни фашизам на граници опасно мирише на Павелићево време и његове законе, који су водили само у два правца: у јаму, или у Јасеновац.
Појавише се однекуд и такозвани гласови разума, опаском да, ето, велики закувају, а ми мали се разрачунавамо и плаћамо туђе цехове. Све би то било на месту да је тај обрачун стао на камионима и већ уцрвљалим јабукама, да из врхушке у Загребу није провалио дуго суздржавани усташлук. Европа је реаговала онако како смо и очекивали: чедо Четвртог рајха и брутално нападнута Србија стављени су у исту раван, а Загребу је поручено да слободно пиша по нама, али да не шара много, да не би прскало и преко шенгенских граница.
Размажено и ретардирано дете Европе, традиционално навикло да насрће на нејач, поново су под скуте пригрлили моћни и бахати. И овог пута ће, канда, проћи без казне за све своје свињарије.
Можда су ономад, побеђени, али не и поражени, Хрвати изашли из Ендехазије. Али, Ендехазија из њих – никад.
Милан Јовановић, Вести
