Највећа сила у историји, која има стотине гарнизона по читавој планети, није у стању да ефикасно примени силу тамо где шаље трупе или да помоћу санкција и претњи баци на колена такве земље као што су Иран и слаба постсовјетска Русија, а такође ни да потисне релативно слабо наоружане терористичке групације на Блиском Истоку?

Можда Америку чека пад. Али, шта год се дешавало са америчком моћи, нема никаквих супарника које би било могуће због тога оптужити. САД су се и без супарника показале зачуђујуће неспособне да у пракси користе своју униполарну силу и армију која је на папиру јача од свих у свету. То се у прошлости није дешавало нормалним суперсилама

Из све снаге настојим да покажем да војна сила на планети Земљи не више делује као раније. Под потпуно апокалиптичним притиском – нешто се ломи, нешто цепа на делове и на крају традиционална историја и концепција губе смисао у односу на то како је уређен наш свет

УСПОНИ и падови суперсила и њихових империјалних поседа били су вековима у центру историје.

Зато, када је реч о земљи која је до недавно називана „једином суперсилом“, „последњом суперсилом“, чак и „хиперсилом“, али коју, ма како да је то необично, више тако не називају, није чудно што се поставља питање њеног „пада“.

Да ли се то дешава са САД или не? Да ли су САД доспеле на низбрдицу која са врха Олимпа империјске моћи води према доле?

Седите у спори воз (а других у Америци нема), како сам ја недавно учинио у северозападном делу земље, а онда седите у брзи воз у било којој другој земљи у свету као што сам ја, такође недавно урадио, и лако ћете поверовати у њено слабљење.

Значи ли ово највећа земља у историји, „суперсила униполарног“ света не може да изгради чак ни километар брзе железничке пруге?

А Конгрес се заплео у дискусије о томе треба ли сакупљати новац за одржавање брзих железничких пруга у мање-више пристојном стању.

Понекад водим имагинаран разговор са мојим давно умрлим родитељима. Знам како би такве ствари погодиле оне који су преживели Велику депресију, Други светски рат и период када је све изгледало могућим, а неверовано богатство и моћ земље били неоспорна чињеница. Шта – ако им кажем како животно важна инфраструктура још увек богате земље – мостови, цевоводи, путеви и остало – не добијају довољно финансирање, да зато доспевају у лоше стање и једноставно пропадају? То ће их потрести.

А шта ће мислити о томе да сада, двадесет пет година након што се Совјетски Савез нашао на сметлишту историје, САД, суперсила-победник нису у стању да ефикасно искористи своју огромну војну и економску моћ?

А шта ће помислити ако им кажем да је по завршетку Хладног рата, поред других конфликата, један био у Авганистану (два рата са прекидом од десет година, као и конфликт са релативно малим групама које ми називамо терористима? И како ће реаговати пошто сазнају да је резултат био: неуспех у Ираку, неуспех у Авганистану, ширење терориста по Великом Блиском Истоку (укључујући творевину данашњег терористичког калифата) и у разним деловима Африке?

Претпостављам да ће мислити да се САД котрљају низбрдо и преживљавају пад са којим се раније или касније суочава свака суперсила.

А шта ако им кажем да се у новом веку ниједан случај примене армије, коју амерички председници називају „најбољим оружаним снагама свих времена“,није завршавао ничим другим сем катастрофалним неуспехом?

Јесмо ли ми стварно незамењиви за читав свет и ако јесмо, онда у чему конкретно? Јесу ли стварно ти војници – наши хероји? Ако јесу, шта су то они учинили да се ми њима тако поносимо?

… Дакле, шта није у реду у описаној слици очигледних показатеља пада: највећа сила у историји која има стотине гарнизона по читавој планети није у стању да ефикасно примени силу тамо где шаље трупе или да помоћу санкција и претњи баци на колена такве земље као што су Иран и слаба постсовјетска Русија, а такође ни да потисне релативно слабо наоружане терористичке групације на Блиском Истоку?

Ипак, ако се осврнемо око себе – морамо признати да САД као и раније остају једина суперсила. Јер, где су супарници?

Од XV и XVI века када су први дрвени бродови са топовима изашли из приобалних европских вода и похрлили по читавом свету, увек је било неколико супарничких суперсила – три, четири, пет или чак и више. А сад? Рецимо, кандидати за назив суперсиле-супарника могу да буду Европска унија, Русија и Кина.

Са становишта економије, Европска унија је реално – суперсила. Али, у свему осталом то је другоразредни конгломерат земаља које се ропски лепе уз скуте САД и творевина која прети да ће се сваког тренутка урушити.

У Вашингтону Русију схватају као нешто велико, а у ствари, то је само нестабилна држава која покушава да поврати некадашњу величину у границама бивше империје. Земља која зависи од енергетског сектора скоро исто као и Саудијска Арабија – не може се сматрати за суперсилу.

Кина је, наравно, земља у успону и сада званично економија број један у свету. Па ипак, у много чему – то је, као и раније, сиромашна земља чији се лидери плаше могућег економског пада.

Као и Русија, као и друге потенцијалне велике силе, Кина настоји да њену снагу осете у њеном региону – у овом тренутку у Источном и Јужном Кинеском мору.

Као и Владимир Путин, кинеско руководство модернизује армију. Али, у оба случаја ради се о регионалним силама на које треба рачунати, само – не ради се још о суперсилама и реалним супарницима САД.

Шта год се дешавало са америчком моћи, нема никаквих супарника које би било могуће због тога оптужити. САД су се и без супарника показале зачуђујуће неспособне да у пракси користе своју униполарну силу и армију која је на папиру јача од свих у свету. То се у прошлости није дешавало нормалним суперсилама.

Да кажемо другачије. Није битно да ли САД доживљавају пад или не, али сада, петсто година касније, концепција успона-и-пада изгледа као да је ушла у ћорсокак будући да је лишена анализа и критике.

Трагајући за објашњењем размотрићемо питање војне силе.

Зашто у новом веку САД изгледају неспособне да постигну победу или барем да важне регионе претворе у простор под својом контролом?

Војна сила је по дефиницији разорна, али у прошлости је примена силе често постављала темеље за изградњу локалних, регионалних или чак глобалних институција, ма како оне биле сурове или угњетавајуће. Изгледа да је она сада способна само да разара. Како другачије објаснити то да се у нашем веку једина суперсила специјализовала за разарање а не за стварање држава (погледајте Ирак, Јемен, Либију, Авганистан и све остале).

Током 500 година, империје су напредовале и падале, али све време оружје је постајало све моћније.

Током векова, док су супарничке земље узајамно деловале, изграђивале своје империје, ратовале, раније или касније падале, ефикасност оружја расла је експоненцијално. Од самострела до пушке, топа, револвера Колта, пушке са оквиром-репетирке, Гетлинг митраљеза, дреднота, савремене артиљерије, тенкова, отровних гасова, дирижабла, авиона, бомби, носача авиона, ракета и на крају тог низа – „оружја победе“ Другог светског рата – нуклеарног оружја, које је велике силе, а касније и мање, учинио једнаким боговима.

Људи су први пут у своје руке добили оружје способно да уништи све живо на планети на начин који су раније поседовала само божанства. Сада можемо сами да организујемо смак света. А ево шта је чудно: оружје које је на Земљу донело моћ богова – показало се да нема никаквог практичног смисла за државне лидере.

У свету после Хирошиме и Нагасакија више се не може применити нуклеарно оружје. Након што се то оружје распрострло по планети – више неће бити успона и падова (знамо да данас чак и огранечени обим размене нуклераних удара између мањих држава због ефекта нуклеарне зиме може да уништи читаву планету).

Други светски рат постао је на неки начин врхунац империја и војне моћи. Он се може показати као последњи „велики“ рат у којем су силе искористиле сво своје оружје да би оствариле потпуну победу и потпуно промениле свет.

Рат је довео до разарања на знатном делу планете, до страдања десетина милиона људи, до претварања великих градова у рушевине и безброј људи у избеглице, до стварања индустријске инфраструктуре за геноцид, и на крају, до производње супер оружја и појављивања ракета које ће касније постати средство за достављање тог оружја. После рата обликовала су се два последња противника савременог доба, две суперсиле.

Сама реч „суперсила“ делимично потврђује завршетак историје. Замислите да је то ознака новог доба, будући да је свет „суперсила“ практично остао неописан. Сви су то осећали. Ми живимо у времену у којем се „велики“ учетворостручио или се експоненцијално повећао и постао „наддржава“ (као „надчовек“). Потпуно је јасно зашто су те силе биле толико моћне.

Нуклеарни арсенал и његова потенцијална и без преседана разорна моћ на коју одговор, вероватно, неће успети, чинио је САД и СССР „наддржавама“. Научници који су створили хидрогенску бомбу нису је случајно назвали „супербомбом“ или само „супер“.

Десило се невероватно. Показало се да се дешавају такве ствари као што је вишак снага.

Оно што се у време Другог светског рата називало „тотални рат“, односно, коришћење апсолутно свих ресурса државе за уништење противника, више се не може замислити. Није тек тако Хладни рат добио такав назив.

„Врући рат“ између САД и СССР-а, глобални рат, постао је немогућ, као што је и показала Кубанска ракетна криза. Било је могуће само у „сенци“ показати силу, у локалним конфликтима и на периферији. Показало се да су сили везане и руке и ноге.

То је брзо нашло свој одраз у америчкој војној терминолигији. Узимајући у обзир иритирајућу стагнацију Корејског рата, када се показало да САД нису у стању да примене своје моћно оружје, Вашингтон је измислио нови термин за Вијетнам. Тај конфликт добио је назив „ограничени рат“, а то је значило да је нуклеарно оружје скинуто са дневног реда.

У 21. веку ратови и конфликти далеко су од нестајања, али је рат на неки начин изгубио нормалну ефикасност. Такође није прекинут развој наоружања, али се ново оружје са најновијим технологијама због нечег показало зачуђујуће неефикасним.

Данас настојимо да производимо „прецизно оружје“. Уместо тепих бомбардовања помоћу В-52 – хируршки прецизни удари помоћу „вођених бомби“. Ово потврђује да је појам „ограниченог рата“ стигао у област производње наоружања.

Одличан пример за то јесте беспилотна летелица као карактеристично прецизно оружје. Без обзира што операције беспилотних летелица прате губици, то се уопште не може упоредити са оружјем Другог светског рата које је убијало свакога, без разлике. Беспилотне летелице показале су се као ефикасно средство у бескрајној игри са вођама терористичких групација у уништавању једног по једног од њихових вођа или помоћника. Ипак, сви покрети против којих је то оружје примењивано током последњих година, само су се разрасли, постали јачи и чвршћи.

То је ефикасно оружје за освету и обрачун, али не и за спровођење политике.

Међутим, како је рекао Карл фон Клаузевиц, рат је – наставак политике другим средствима, а не освета. Зато се не треба чудити што су беспилотне летелице уместо уништења терора изгледа постале узрок његовог ширења.

Треба додати још једну чињеницу: глобално презасићење силом приметно је у другим гранама.

Разорна снага богова поново се спустила на Земљу, али овога пута у облику сагоревања угљоводоничног горива. Промена климе изгледа као спора верзија нуклеарног Армагедона. Она појачава притисак и фрагментацију друштва и у наше животе доноси нове облике разарања.

Могу ли ја да то некако објасним? Тешко. Ја само из све снаге настојим да покажем да војна сила на планети Земљи не делује као раније. Под потпуно апокалиптичним притиском нешто се ломи, нешто цепа на делове и на крају традиционална историја и концепција губе смисао у односу на то како је уређен наш свет.

Можда Америку чека пад. Али, имајући у виду планету коју раздиру противречности, не треба се надати у стандардни начин успона и каснијег пада суперсиле или чак наддржаве. На Земљи се још нешто дешава. Будите на опрезу.

Пише: Томас ЕНГЕЛХАРДТ, „The Nation“ (САД)

Превела Ксенија Трајковић

Факти