Док се у средњевековној Србији већ тада живело „европејски“ и на средњовековном српском двору јело виљушком, Српски извоз тог доба био је суво месо, а властела у Расу већ од 12 века једе брескву [2], то је британска краљевска лоза, како је доказано јела људско месо (!) односно, богата аристократија канибализмом „лечила“ болести, како, наводи др Ричард Саг са Дурам универзитета у својој књизи о канибализму.
Термин канибализам потиче од имена племена које је Кристофер Колумбо открио у Карибима. Припадници овог племена конзумирали су месо својих сународника и до данашњег дана није разјашњено из којих разлога.
Ово такође може бити резултат тога што су рани колонизатори врло често потезали аргумент канибализма како би оправдали освајања и потребу да се такви „дивљачки“ народи цивилизују [3].
Слика Јана ван Кесела око 1670 год. приказује „Индијанце као канибалисте“, истовремено када су Европљани на представнике других култура гледали као на дивљаке
Иако је канибализам у медицинске сврхе био раширен и у раном средњем веку, Саг истиче ироничан податак да је свој врхунац достигао у исто време када је Колумбо открио Нови свет, а европски се хришћани згражали над обичајима варварских канибала са америчког континента.
Британска краљевска елита је одувек позната по својој љубави према добрим гурманским спектаклима – великим банкетима са најбољим јелима и рецептима – али чини се да је посебну љубав гајила и према људском месу. Књига „Мумије, канибали и вампири“ (Mummies, Cannibals and Vampires) аутора др Ричарда Сага уверава да су британски краљеви и остали дворјани уживали у комадима људских тела све до пред крај 18. века.
У уводу своје књиге објашњава: „Током више од 200 година, у раном периоду модерне Европе, богати и сиромашни, образовани и неписмени, сви су учествовали у канибализму на мање-више рутинској бази“.
За пилуле које су се користиле као „лек за све“, верује се да су остаци побачене или мртворођене деце која су била сачувана, осушена и затим претворена у прах.
Иако је ова вест шокирала многе, у чак две нове књиге тврди се како Европљани никада нису имали проблем са канибализмом – од свећа направљених од људског сала 1880 год., до испијања крви и справљања лекова од згњечених људских лобања, пише британски дневник „Дејли мејл“ [4].
Састојци за прављење лека против куге: набавите леш црвенокосог човека, по могућству целог у свежем стању, без мрља, око двадесет и четири година старости, уморен насилном смрћу, изложен месечевим зрацима један дан и једну ноћ, али током ведрог неба.
Затим исеците мишићно месо човека и поспите прахом смоле са мало алое вере, умочите у воду и учините меким, обесите комаде на врло суво и затамњено место док се не осуше. После тога изгледаће као осушено месо, без смрада. Апотекар га треба полити и помешати са екстрактом вина или цвећа како би добило црвену тинктуру.
Ако мислите да читате одломак из романа страве и ужаса, варате се. Наведени рецепт за лек против куге забележио је средином седамнаестог века угледни британски фармацеут сир Теодор Турке де Мајерн. Мајеров рецепт један је од бројних докумената које је британски историчар професор Ричард Саг сакупио у својој књизи „Мумије, канибали и вампири“ [5].
Једно је сигурно, тврди Саг: канибализам овакве врсте је постојао и био је врло раширен у готово свим деловима Европе, а посебно у Енглеској, Немачкој, Италији, Аустрији, Француској и скандинавским земљама.
„Коришћење делова људског тела било је делом живота свих друштвених класа, иако су постојале одређене разлике. Припадници богатијих друштвених слојева су, на пример, користили неке софистицираније, егзотичније облике тадашње медицине, на пример египатске мумије. Тако нешто сиромашни људи себи нису могли да приуште па су се морали задовољити једноставнијим облицима лековитих препарата, на пример свежом људском крви или маховином насталом на лобањи“, додаје професор Ричард Саг.
Они нижег имовинског статуса потплаћивали су гробаре како би им набавили лобање. „Гробља нису била сигурна места“, тврди Саг. Богаташи би, пак, одлазили у апотеке или имали своје личне фармацеуте који би припремали препарате од „проверено свежих лешева“.
Колико је употреба делова људског тела била раширена, доказује чињеница да су људски лешеви били важна трговинска роба, о чему сведоче бројни документи који показују велике поруџбине и испоруке лешева из Ирске.
Саг такође наглашава како је свежа крв у та времена била изузетно цењена због свог ефекта на виталност организма, али, исто тако, прави је проблем била подвала – неки су тврдили да продају делове младих, свежих тела, а заправо се радило о телима старих просјака или чак животиња. „Рецимо то овако, у времену о којем говоримо није се постављало питање да ли треба јести људе, него које делове људског тела треба јести“, како је навео [6].
Dr Richard Sugg’s book, which carries a picture of John Tradescant the younger (1608-1662), botanist and gardener
Историја: Аутор др Ричард Саг са Дурам универзитета, задире у мрачни свет медицинског канибализма у својој новој књизи „Мумије, канибали и вампири“. Све до краја 18 века богата аристократија из новог света, као и широм Европе лечила је разне болести конзумацијом људског меса, кости и крви, а ти су третмани названи “телесна фармацеутика“
„Људско тело је нашироко коришћено попут терапеутског агенса, а најпопуларнији третмани су укључивали људско месо, кост и крв. Канибализам није био заступљен само у Новом свету већ и у самој Европи „, казао је Саг, а цитира га „Дејли мејл“. Он даље наводи како се у историјским уџбеницима неће наћи чињенице да је енглески краљ Џејмс одбијао је да се лечи помоћу лешева, али су Чарлс I, Чарлс II, Френсис I, хирург Елизабете I, краљица Мери и многи други радо прибегавали овој врсти лечења, па је на пример тако Чарлс II сам справљао лекове од тела након што је купио посебан рецепт и лек је справљао чак и од тела Чарлса Првог.
Сматра се да су енглеска краљица Мери и њен стриц енглески краљ Чарлс II уживали да пију алкохол из здробљене људске лобање
Данас се са правом згражамо над описима канибалских лекова, али Саг истиче да су они били део тадашње службене медицине. Један од извора његовог истраживања је књига „Pharmacopeia“, настала у Енглеској у 17. веку, представљала је прву службену енциклопедију за фармацеуте и нудила низ практичних рецепата за лечење читавог низа тегоба.
Њен творац је, раније споменути сир Теодор Турке де Мајерн који је био службени лекар најважнијих представника свог доба као што су горе поменути краљ Џејмс Први, Чарлс Први, Хенри Четврти.
И први премијер преурањене енглеске републике Оливер Кромвел (1653-1658 год.), наводи бројне „ефикасне“ лекове против болести као што су епилепсија, хемофилија или куга, а који укључују коришћење делова људских тела.
На крају, Саг наглашава како је свежа крв у та времена била изузетно цењена због свог ефекта на виталност организма, док је у Француској 1679 год. постојао чак и рецепт по којем се од крви могла направити мармелада.
Славиша Лекић, ВасељенскаТВ
_______________________________________________
[1]. http://arhiva.24sata.rs/vesti/beograd/vest/ovo-je-viljuska-kojom-se-jelo-na-srpskom-dvoru-u-13-veku/153980.phtml
[2]. http://zena.blic.rs/recepti/recepti-redakcije/27772/Sta-se-jelo-u-srednjovekovnoj-Srbiji
[3]. http://www.b92.net/zivot/antitabu.php?yyyy=2011&mm=05&dd=17&nav_id=512725
[4]. http://www.dailymail.co.uk/news/article-1389142/British-royalty-dined-human-flesh-dont-worry-300-years-ago.html#ixzz3rpO5csvp
[5]. http://www.b92.net/mobilni/zivot/559523
[6]. http://www.jutarnji.hr/vijesti/sokantno-otkrice-britanskog-znanstvenika-europljani-su-donedavno-bili-bestijalni-kanibali.-zderali-su-ljudsko-meso-krv-i-kosti/1733196/
