Београд — Електропривреда Србије била је минуле две деценије готово једини покретач наше оронуле привреде, али је и она, нажалост, пала на ниске економске гране.
Да је ЕПС потонуо тврди Слободан Петровић, секретар Удружења за енергетику и енергетско рударство Привредне коморе Србије, додајући да су домаће фирме, поготово из електромашиноградње, увек биле ту када је било најтеже – и земљи и ЕПС-у.
Странци су, каже, углавном испоручивали уређаје и опрему, а наше фирме биле успешни партнери у пројектовању, монтажи…Све би, можда, уверава он, било лакше да смо у приватизацији успели да сачувамо бар неколико кључних фирми које су носиле некадашњу електрификацију бивше СФРЈ.
Док су “Термоелектро” и правни субјекти произишли из система “Гоша” данас стабилна и успешна предузећа, која активно учествују у привредном животу Србије, “Минел“ као једна од највећих и најзначајнијих електроенергетских компанија на простору старе Југославије, а познат по својим производима широм света, готово да не постоји.
Цена електричне енергије код нас је вишеструко нижа у односу на земље европске заједнице, а готово двоструко мања према земљама бивше југословенске федерације. То је велико економско ограничење за ЕПС, каже Петровић.
Купио га је руски “бизнисмен” нашег порекла и још увек активни опозициони политичар. После његовог газдовања многа предузећа су у стечају, а нека избрисана из регистра, осим фабрике трансформатора у Рипњу, коју је Агенција за приватизацију “вратила” из приватних руку и сада је у такозваном процесу “реструктурирања”, без обртних средстава и могућности да се равноправно укључи у привредни живот Србије, прича Петровић за Политику.
Подсећа да нисмо имали довољно слуха да очувамо бар значајније делове “Минела”, као што су Хрвати умели да сачувају “Кончара”, прогласивши га стратешки важном фирмом за земљу.
И поред тога што грца у губицима и високим ненаплаћеним потраживањима, ЕПС још може да буде добар и поуздан послодавац домаће привреде. Треба, уверава, на сваки начин помоћи ЕПС-у да стане на своје ноге, јер ће тек тада моћи да покрене друге.
Цена електричне енергије код нас је вишеструко нижа у односу на земље европске заједнице, а готово двоструко мања према земљама бивше југословенске федерације. То је велико економско ограничење за ЕПС.
Јасно је, каже Петровић, да влади није лако да у садашњем социјалном миљеу нађе најоптималнија економска решења и осетно повећа цену струје, јер нам је још из времена социјализма то веома тешко падало. Нико и никада, међутим, не диже глас што је бензин скуп. Једино струја, а најплеменитији је енергент, нема паритет са осталима.
Ипак када цена електричне енергије порасте за два до три евроцента по киловат-сату, ЕПС ће моћи да испуњава своје обавезе и лакше ће, како се каже, да почне да “дише”. Тада ће моћи да отпочне да размишља и о свом интензивнијем развоју.
Ако се ускоро у том смеру ништа не промени лако нам се, каже Петровић, може догодити да постанемо велики увозници скупе струје.
Студије кажу, доће до краја 2015. Србији недостајати око 1.500 мегавата, а за изградњу толиких блокова потребне су милијарде евра и бар шест-седам година.
Политика
