Већ је примећено да су српски медији блиски влади с отвореним симпатијама дочекали Ердоганову победу над пучистима, а да с прећутним симпатијама настављају да прате његово ауторитарно чишћење турског друштва од „непријатеља“.
Да подсетим, Ердоган је, само дан после сламања пуча, сменио 2.745 судија (36%), а потом ухапсио 755 судија и тужилаца. Сменио је преко 15.000 наставника у државним школама, а укинуо дозволе за рад 21.000 наставника у приватним школама. Затворио је укупно 1.043 школе, 1.229 задужбине, 19 синдиката, 15 универзитета и 35 здравствених установа. Декретом од 27. јула 2016. године, укинуо је и 16 телевизијских канала, 23 радио-станице, 45 дневних новина, 15 часописа и 29 издавачких кућа.
Турски председник се притом у тој мега-чистки све време позивао на „демократску вољу народа“. Ердоган је, иначе, на председничким изборима 2014. године победио већ у првом кругу (с 52% гласова, уз изборни одазив од 74%), док је његова странка на парламентарним изборима, одржаним новембра 2015. године, добила 49% гласова (уз излазност 85% бирача) и тако освојила 58% скупштинских мандата.
Постоје извесне структуралне сличности Вучићеве и Ердоганове власти. Обе су ауторитарне, али са формалним демократским легитимитетом. И обе уживају подршку релативне већине бирача и већине великих медија.
Али, Турска је, у поређењу са Србијом, озбиљнија држава, са јаком привредом, моћном војском и с респектабилном сувереношћу. Рецимо, турска војска у овом тренутку има 400.000 војника и 2.400 тенкова, а српска 30.000 војника и 270 тенкова. Разлика у војној снази Турске и Србије јесте десетак пута, а толика је, отприлике, и разлика у суверености наше две земље.
Наравно да је Ердоган, као управљач десет пута самосталније државе и могао да спроведе своју ауторитарну мега-чистку, а да му Вашингтон и Брисел то чак нису смели јавно ни да озбиљније замере. „Председник САД, Барак Обама изјавио је да је забринут због слика које показују грубо поступање са неким од ухапшених, јер они делују као да су свучени у доњи веш и са лисицама на леђима“. А шефица ЕУ за спољну политику, Федерика Могерини, изјавила је: „Неприхватљиво је посебно оно што се (данас у Турској) дешава у области универзитета, медија и судства“.
Е баш су били строги! У реду је ухапсити 13.000 политичких противника, али није сасвим у реду да се види како су неки од њих свучени у гаће!? А затварање из чисто политичких разлога 15 универзитета и преко сто медија за бриселску бирократију је тек само „неприхватљиво“!?
Па чак и на тако благе замерке Вашингтона и Брисела Ердоган је оштро реаговао. „Гледајте своја посла. Погледајте своја дела!”, поручио је љутито званичницима САД и ЕУ.
Ердоган ужива симпатије у делу српске јавности будући да оличава неке наше снове и надања. Део јавности воли како се он односи према Бриселу (Ердоган: „ЕУ има предрасуде према Турској“; „ЕУ показује своје наказно лице“; „Нећу мењати турске законе због безвизног режима ЕУ. Ви идите својим путем, а ми ћемо својим!“). Део јавности мисли да је Ердоган, након извињења Русији, а поготово после спроведене мега-чистке, направио једну врсту неповратног заокрета од Вашингтона ка Москви. А делу српске јавности просто се допада Ердоганова чврста рука.
Што се тиче наше власти, наравно да је она одушевљена када гледа како се лидер турског режима лако обрачунава с масом својих политичких непријатеља, и то по целој дубини турског друштва, а да Вашингтон и Брисел не смеју ништа да приговоре. Таква позиција се власти која је у сопственом друштву успешно маргинализовала опозицију, те се сада боји још само појединих страних амбасадора, може чинити као остварење њених снова.
Међутим, за разборите посматраче и рационалне подржаваоце истинских српских интереса забрињавајуће је што је Ердоган пример за углед само у мери у којој је код њега реч о уништењу сваке опозиције. Али, Ердоган који сме да се супротстави бриселској бирократији, или Ердоган који са курдским сецесионистима никада не би потписао Брисел 1 и 2, далеко је испод нишанских справа наших „патриотских“ (и прорежимских) медија.
За разборите оцењиваче, штавише, парламентарна демократија и даље би морала да буде важна тачка српског националног програма. Обратите пажњу на изборни одазив: Турска 85%, Србија 56%. Турска власт која се усуђује да каже „не“ Бриселу заиста има уз себе већину Турака. Српска власт која се пак заклиње у ЕУ, али се скрушено повлачи пред антисрпским и фашистичким лудовањем Хрватске, само зато што је Загреб у ЕУ и НАТО, тешко да може бити означена као демократски сасвим легитимна.
У Србији већина у народу боље од своје елите разуме да су ЕУ и НАТО гробница за сваки, па и за српски народ. Но да би та већина дошла до политичког изражаја нужна је парламентарна демократија. Погледајте последњи текст Динка Грухоњића. У њему се бирачко тело у Србији назива „полуписменом светином“. Демократија је, наиме, за НАТО-пропагандисте добра само када је у некој земљи за НАТО већина бирача. Али у Србији је против уласка у НАТО 81% становништва, а за савез са Русијом 71%. Зато амерички пропагандисти у Србији не воле демократију.
Демократија у Србији изложена је компромитацији због њеног свођења на форму коју има у САД и у ЕУ. Тамо је глас народа уистину затомљен опсежном и дуготрајном медијском манипулацијом. Али, то не значи да нема, и да не може да буде, „гласа народа“ у САД и ЕУ, а поготово не у Србији.
Овој земљи је потребна демократија која би у скупштину најзад довела истинске представнике народа, а не заступнике корумпираних страначких лидера. А таква скупштина не би имала потребе за „вођом“ који би „очистио“ друштво од „народних непријатеља“. Таква демокрарија би сама, својим функционисањем, вратила сувереност у све области друштва – од економије до културе.
Србија не сме да одбаци демократију. Јер, има ли у овом тренутку бољег средства да се сачува утицај колективног, народног разума и трајних и свеобухватних националних вредности?
Слободан Антонић, Фонд стратешке културе
