Вучићеви најближи пријатељи, браћа како их зове и сарадници (на штету Србије) убрзано одлазе с власти…
Колико јуче је председник Србије препричавао разговор са Нетанјахуом уз „Види Биби да ти кажем“, Меркелову тек што је испратио, Курца је до недавно грлио (данас покренута истрага против њега у Аустрији), а ево сад се појавила и вест да Ердоган „добровољно“ силази с престола и да то нема везе са тим што су га пре неки дан „откачили“ и Бајден и Путин, већ наводно зато што је одједном болестан…
„Султан“ је деловао врло здраво витално кад је виленео по Сарајеву недавно као кум Бакирове ћерке на њеном венчању и лумповао уз музику.
Наиме, Форин полиси пише да је прседник Реџеп Тајип Ердоган болестан, па иако је увелико почео кампању за изборе 2023. године, сад је изгледније да ће добровољно да одступи с власти. А тек што нам је продао аутобусе, почео да наоружава војску тзв. Косова и отвара нове коридоре за илегалне мигранте… Његов убрзани одлазак се везује за одлазак Меркел, његову (и Вучићеву) мецену и покровитељку којој је Ердоган помагао у пројекту Велика Албанија и насељавање Европе мигрантима. У тој екипи је важна карика и аустријски канцелар Курц, а занимљиво је да истог дана крене истрага против Курца и појави се информација о повлачењу Ердогана с власти.
Од 2019. турски стручњаци, новинари и анкетари прате помно изборни распоред општих избора у Турској за 2023. Разлог томе је вероватно то што је владајућа Партија правде и развоја (АКП) на локалним изборима 2019. претрпела поражавајући пораз својих кандидата за градоначелника у већим градовима, укључујући Истанбул. Редовне анкете од тих избора откривају да је популарност АКП „блага“, иако је задржала диктатуру и цензуру над турским институцијама и медијима. Млади Турци тајкуна Ердогана не могу да смисле…
ФП пише да су се појавили снимци на којима турски лидер не изгледа добро.
Неки од њих су мање јасни, али сви заједно отварају питања о Ердогановом здрављу.
На једном снимку делује да му је требала помоћ супруге и помоћника док се спуштао низ степенице.
На другом, делује да има потешкоћа у ходању код Аниткабира, маузолеја оснивача Турске Мустафе Кемала Ататурка.
А на још једном видео који је задобио пажњу прошлог јула, као да је отежано причао током празничне честитке члановима АКП преко телевизије.
Повремено је деловао прилично мршав, указује ФП. У тандему са оваквим снимцима иду и гласине о председниковом здрављу, укључујући приче да се бори са све већом заборавношћу, те проблеме с дисањем, конфузију, повраћање и имплантацију унутрашњег дефибрилатора. Према тим наводима, председник је повећао број лекара око себе, смањио сусрете са штампом и узима лекове против болова пре јавних дешавања, наводи ФП.
На крају крајева, указује портал, на другим снимцима делује да је Ердоган савршено у реду. Кад се 26. септембра појавио у емисији, можда није деловао енергично као некад, али ипак има 67 година – ни превише стар али ни млад – а на власти је више од 18 година, што је узело свој данак.
Шта ако је Ердоган заиста болестан?
Шта ће се десити ако он било због болести или смрти не може да уђе у трку за реизбор 2023?
Према Члану 106 турског Устава, потпредседник Фуат Октај би преузео одговорности и овлашћења која сада има Ердоган, до одржавања избора (рок од 45 дана) и полагања заклетве новог председника.
То је прилично једноставно и стандардно. Турски аналитичари су дуго претпостављали да ће се у пост-Ердогановој Турској АКП раздвојити на начине који ће отворити пут компетитивним изборима које би могао да освоји било који од већих опозиционих политичара Турске. Можда би то могао бити Екрем Имамоглу, који је поразио бившег премијера АКП, и то двапут, да би постао градоначелник Истанбула. Или његов колега из Анкаре, моћни политичар Мансур Јавас, те Мерал Аксенер, лидер Добре партије са репутацијом чврстине.
Постоје разумни сценарији према којима би Имамоглу, Јавас или Аксенер постали следећи председник Турске, али претпоставка која лежи у основи сваке њихове победе је повратак у такозвану нормалну политику након Ердогана.
Могуће је, али има основа за скептицизам.
Прво, до сада би требало бити јасно да је Ердоган преко АКП или испразнио или приволио турске политичке институције својој вољи. У том контектсту тешко је замислити да би избори организовани за 45 дана били правични и слободни.
Друго, ту је чињеница да су током Ердгоанове малтене дводеценијске владавине људи из унутрашњег круга АКП постали богатији и моћнији, често путем спорних средстава и праксе.
Делује мало вероватно да би званичници, бизнисмени, медијске личности и други тако спремно ризиковали своје поседе предајући се неизвесности демократскије политике, указује ФП.
У таквим околностима, вреди размотрити и могућност да би пост-Ердогановом Турском владао други аутократа, можда у ванредном стању. Међу најмоћнијим фигурама у Турској, сем Ердогана, јесу шеф обавештајне службе Хакан Фидан, министар одбране Хулуси Акар и министар унутрашњих послова Сулејман Сојлу.
Од њих тројице, Акар делује да је најбоље позициониран да преузме руководство. Фидан је добро познат Турцима, али углавном оперише иза затворених врата Националне обавештајне организације.
Сојлу је „оштећена роба“, наводи ФП, након што је турски мафијашки шеф Седат Пекер указао да је министар корумпиран и повезан са организованим криминалом у низу снимака објављених на „Јутјубу“ последњих месеци.
Акар такође има једну велику предност над Фиданом и Сојлуом – оружане снаге.
Аналитичари су тежили да занемаре улогу војске у турској политици од када су реформе 2003. и 2004. довеле оружане снаге под цивилну контролу. Неуспешни пуч из 2016. – током којег је велики број Турака независно од политике одбио повратак на систем војног туторства у комбинацији са последичним чисткама официра – изгледа да је разбио вољу команданата да играју улогу у политици.
Ипак, Акар, шеф штаба током покушаја пуча и потом министар одбране, одиграо је централну улогу у преобликовању оружаних снага након јула 2016. што би могло да доведе војску у позицију да поново одигра политичку улогу – ону подршке Акару, наводи ФП.
Турска је данас политички нестабилнија него икад последњих година. У пет година након пуча, министар је био одговоран за именовање негде близу 65 одсто официра, укључујући стотине генерала и још већи проценат подофицира.
У данима када се турска војска обликовала изнад политике, али ипак задржавала дужност да интервенише ради заштите Кемаловог система, то можда није било толико важно. Да је војска била подређена цивилима кроз правила, прописе и уредбе, како је АКП почела да чини на почетку своје владавине, Акаров утицај унутар редова можда не би био споран. Изгледа да иако су официри подређени цивилима да то није кроз политичке институције већ пре кроз лојалност. Они дугују своје чинове и утицај двојици цивила – Акару и Ердогану.
Уколико је председник онеспособљен, или умре, то ће оставити Акара у веома моћној позицији.
Акар је званичник који је био директно одговоран за агресивни став Турске у Медитерану у лето 2020, што је супротставило Турску њеним НАТО савезницама Грчкој и Француској, подсећа ФП. Министру одбране би било тешко да се приближи Ердогановим политичким вештинама и харизми, али уз лојалност официра – бар иницијално – то му не би ни требало.
Годинама је спољнополитичка заједница замишљала да ће Египат прећи са Хоснија Мубарака на његовог сина Гамала или шефа обавештајне службе Омара Сулејмана. Испоставило се да није било ништа од тога. Била би стога велика грешка игнорисати знакове да се здравље турског председника нарушава и надати се ван сваких очекивања да ће ствари испасти како треба, закључује „Форин полиси“.
Србин.инфо
