Како изгледа геостратешка матрица иза појединачних догађаја 2015. године, она која ће у још развијенијем обиму ударати печат години пред нама? Језиком телеграфије: Блиски исток је постао део европске домаће политике, стоп, Европа је открила снагу секуларизованог религиозног речника, стоп, политички конструкт “империје” црпе нову снагу из посттрауматског синдрома, стоп, Немачка напушта улогу неодлучног шампиона европског уједињења, стоп. Двадесет и први век је убацио у брзину.
Још од првог дана сада старе, тада нове новцате године, Европљани су почели да губе осећај далеке политичке егзотике у односу на Блиски исток. Тиме се не умањују размере вишедеценијске нестабилности тог региона, само се указује на нови квалитет његовог утицаја на европску самосвест.
Сиријски грађански рат је избио у пролеће 2011. и наредне три године задржао карактеристику “вести из света”, да би се онда, како је 2015. расла, обратио Европљанима из емотивне атмосфере “вести из земље”.
Суочен са нежељеним, непланираним, деструктивним отварањем европске географије, неком врстом илегалне геополитичке доградње европске безбедносне куће, “Стари континент би морао да покаже више стратешког разума него до сада”, сматра немачки геополитиколог Херфрид Минклер (Herfried Münkler) у интервјуу за аустријски Пресе.
То би подразумевало разраду Маршаловог плана за стабилизацију Блиског истока од Марока до Јордана и читавом дужином афричког Сахел-појаса од Малија, преко Нигерије, до Сомалије и Еритреје, сматра Минклер. Кад би тамо избили ратови као у Сирији, ако Египат експлодира, ако се уклони Асад, па уместо сунита у бекство крену алавити… онда би 2015. постала простор носталгије.
Али то само значи да је Европа већ дубоко зашла у демонску клопку: да би читав тај регион држала далеко од себе, мора га усвојити. Да би га вратила тамошњим народима, мора да га интегрише у свој простор. Да би престала да се бави проблемима Блиског истока, морала би да се неко време бави искључиво проблемима Блиског истока. Да би разумела дубину религиозне провалије која дели браћу по исламу, морала би и сама да постане религиозна.
Једино добро по Србију, њено приступање Европској унији ће се, врло вероватно, одвијати по убрзаном поступку. Радикално сензибилна на питање спољних граница, Унија сада види “рупе” у континенталном ткиву Европе као безбедносно неподношљиве.
Империје, на путу из добре прошлости у бољу будућност
Неки теоретичари, као Минклер, развијају теорију да су Американци најкасније после интервенције у Ираку препознали своју империјалну развученост и окренули се Пацифику.
На страну чињеница да је и тај нови фокус Сједињених Држава само изродио нови сукоб са Кином (острва Спретли), не би било исправно рећи да је Вашингтон дигао руке од одлучујућег утицаја на друге делове света.
Да би се “окренуо Пацифику”, Вашингтон је, из сасвим практичних разлога, препустио Европи бригу над дезинтегрисаним државама ваневропског југа и југоистока – али само дотле док у тој широкој лепези активности не пронађе заједнички интерес са Москвом.
Британски историчар Орландо Фигес (Figes), аутор књиге “Револуционарна Русија 1891–1991” (2014), чији се немачки превод “Сто година револуције” управо појавио на тржишту, сматра како је “трагедија Русије то што је она пре постала империја него што је постала нација”.
Његов закључак је: док се сећа старе величине, Русија реагује из синдрома “империјалне посттрауме”.
Ако је то истина, онда је та категорија довољно пространа да прими два актуелна члана, Русију и Америку.
Прва нова нијанса у политичкој психологији империја јесте различити приступ који две чланице тог клуба показују према властитој историји. Русија је, барем како сада ствари стоје, спремна да учи на властитим грешкама, Сједињене Државе су још далеко од тога.
Друга нијанса је јавно демонстрирана намера Вашингтона да свој посттрауматски статус (9/11, Авганистан, Ирак, Либија) користи као енергетско поље за оживљавање новог империјалног циклуса; као “booster”, рекло би се на енглеском.
Добро за Србију: равнотежа посттрауматског стања великих допушта слободнију регионалну политику. У конкретном случају, то значи да Београд путује у Брисел носећи руске акције у коферу, што има за последицу ојачавање позиције Србије у односу на БиХ и Косово.
Габарити исламске религије
Европа не може да реши проблеме на ваневропском југу и југоистоку без Руса, “што су у Бриселу могли да знају и пре санкција, да су гледали географску карту”, каже Минклер.
Уместо тога, Европа је 2015. само још дубље заронила у клопку: ако хоће да заустави прилив избеглица, мора да заустави рат на терену. Руска помоћ је аксиоматски неприхватљива. Америчка је добродошла, али недовољна, будући да Вашингтон делује против Исламске државе у хомеопатским дозама.
Вашингтон нема интереса да Исламској држави отме њено политичко тело, само продужену терористичку руку. Проблем је јасан: ако се такозвана Исламска држава војно порази на терену, свеједно остаје у животу идеологија која ју је породила.
После професионалног тероризма Ал Каиде, дошао је аматерски тероризам Даешових усамљених вукова по Европи – “дилетанти с успехом”, како Минклер описује модус исламског тероризма у Паризу прошлог новембра.
“Против једне дисциплиноване војне силе од 50.000 бораца, Исламска држава нема никакве шансе. Али то неће уништити вољу муслимана за стварање државе која би избрисала горак укус економског, политичког, технолошког и научног заостатка тих друштава”, објашњава Бернард Хејкел (Haykel), професор арапске историје на Универзитету Принстон, разлоге неефикасног америчког ангажмана у Сирији.
Немали број политичких аутора доживљава дугу листу актуелних унутарисламских сукоба у терминима Тридесетогодишњег рата (1618–1648), када су сукоби католичких и протестантских владара практично преполовили европско становништво тог доба.
Шта је био Тридесетогодишњи рат, најлакше је визуализовати кроз платна Холанђанина Јакоба Ројсдала (1628–1682), који је сликао елегичне пејзаже испражњене од људи. Данашњи посматрач његових слика заборавља да уметник при томе није није давао одушак властитом романтичном расположењу, већ сликао физички испражњену, истребљену Европу.
Година 2015. остаће значајна по томе што су Европа, Запад у целини, и Русија, иза појединачних ратова ваневропског југа и југоистока, препознале савремену форму старог Тридесетогодишњег рата: брутални унутармуслимански обрачуни са демографским потенцијалом за уништење Европе.
Једино добро за Србију: ове године је Европа, ако до сада није, почела да схвата каква је општа штета направљена кад су уз њену помоћ на тлу старе Југославије створене две претежно муслиманске државе.
Габарити европске секуларне религије
И Европа се на неочекивани, скоро бизарни начин вратила религиозним коренима. Али, пажња – није враћен религиозни дискурс, само је секуларизовани политички језик доживео религиозну апотеозу.
Може се рећи, ни то није ништа ново. Још је 1939. немачки филозоф јеврејског порекла Ерик Фогелин (Eric Voegelin) у стокхолмском азилу објавио књигу “Политичке религије”, где је објаснио механизам система као што су националсоцијализам, или комунизам, који се формирају у компетитивном односу с религијом.
Али, речено без трунке ироније, Европска унија је слободна, демократска творевина, она сигурно не испуњава критеријуме за Фогелинову дефиницију политичке религије. Можда Исламска држава, али ЕУ сигурно не.
Тај нови европски феномен секуларизованог религиозног језика најбоље у једном личном коментару објашњава Алојз Иванишевић, професор на Бечком универзитету, запослен у Институту за источноевропску историју.
Он најпре дефинише “грех” и “Божје заповести” као два кода јавног језика који користе европски политичари. “Грех” треба разумети тако да означава “вековно угњетавање и искоришћавање народа Африке и Азије”, док су “Божје заповести” шифра за “демократију, правну државу, људска права и европску солидарност”.
Ако се сакрални језик средњег века преведе у “свакодневне молитве понизног хуманизма Меркелове, Фајмана, Јункера, њихових присталица међу политичарима, новинарима, медијским звездама и представницима различитих НВО” онда се, каже Иванишевић, наступи тих “нових Савонарола” чују на следећи начин:
“Ми смо од Бога потпуно с правом кажњени за прародитељске грехове. Ако се придржавамо Божјих заповести, он ће нам се смиловати и учинити да избеглице постану наш благослов. Господ Бог, који је у својој неограниченој милости једном са две рибице и пет хлебова нахранио 5.000 људи, а да је и претекло (Матија, 15, 14,22), може и данас у богатој Европи усрећити неограничан број избеглица и нама подарити снагу да их интегришемо. Уз Божју помоћ и чврсту веру, wir scaffen es! Покајмо се! Чак и да пропадамо, покоримо се Божјим заповестима!”
Добро за Србију: никакво. Осим ако се не рачуна краткотрајна забава у посматрању немачке канцеларке док покушава да изведе библијски трик са рибом и хлебом, ходањем по води, и слично. Са забавом је дефинитивно готово кад се схвате све размере чињенице да Србија седи на заједничком европском броду, била она службено у ЕУ или не.
Заборавимо, људски је
Ако заборави скупо плаћене лекције из 2015, Европа улази у још болнију 2016. годину. С друге стране, не треба прецењивати ни хладну утеху дугог памћења – она постоји, али слабо греје.
У старој години, Немачка је у потпуности преузела солистичку улогу лидера Старог континента. Ствар је у томе што је после историјских искустава 1914. и 1939. Немачка бежала управо од таквог развоја – богатство и утицај су и даље били добродошли, али не као преузимање искључиве одговорности за судбину заједничког континента.
Од стварања ЕУ, Немци никада нису хтели да постану вође, већ су увек играли из позадине, преко Француске. Били су као досадно богаташко дете кога друштво води около зато што на крају неко треба да плати рачуне. Сада су, слаже се Минклер, преузели водећу позицију коју нити су хтели, нити су за њу спремни.
Зато што је француски мотор стао, зато што Европска комисија више није у стању да наступа као чувар европских уговора, Немачка је приморана да поново стане сама под рефлекторе европске историје – два пута у злу, трећи пут, ваљда, у добру.
Добро за Србију: Немцима не паковати!
РТС
