ЕТНОЛОГ ДРАГОМИР АНТОНИЋ: Одговор „француском пријатељу“

Господин Жан Кристоф Буисон, француски писац и шеф редакције „Фигаро магазина“, упутио је поводом терористичких напада у Паризу писмо српској јавности које је 18. новембра ове године објавила „Политика“ под насловом „Писмо „француског пријатеља“. На писмо је реаговао наш познати етнолог Драгомир Антонић, својим писмом, одговором „француском пријатељу“.

И једно и друго писмо преносима интегрално.

ПИСМО „ФРАНЦУСКОГ ПРИЈАТЕЉА“

Специјално за „Политику“

Да бисте схватили емотивни ударац задат Француској 13. новембра, покушајте да замислите следеће: тројица терориста желе да уђу на Маракану за време утакмице Србија-Русија и дигну се у ваздух на улазу; петорица других стрељају по Скадарлији пре него што оду да побију што је могуће више посетилаца концерта „Рибље чорбе“ у Дому омладине.

У „Батаклану“ сам пре неколико година био на концерту Емира Кустурице и „Забрањеног пушења“.

Пре неколико месеци сам био на фудбалској утакмици на Stad d’Frans.

У бару „Каријон“ сам пре неколико дана био на пиву са пријатељима.

Попут многих, могао сам бити жртва. Познајем људе који познају људе који су страдали. По томе се овај догађај разликује од оног у јануару, када су побијени новинари листа „Шарли ебдо“ и Јевреји. Овог пута циљеви су били Господин и Госпођа сви који отеловљују Француску, Запад, антитезу исламском фундаментализму, места на којим се пије, пуши, слуша музика.

Као прошлог јануара, плачемо, остављамо цвеће, склапамо примирја у нашим политичким или интелектуалним дебатама. Неки опет кажу да не треба бркати ствари, да је наш непријатељ сам страх. Али истина је да су наши непријатељи исламисти и Исламска држава. Ако прихватамо да смо у рату, онда себи морамо да пружимо услове за борбу. Ако треба, и против оних суграђана који су изабрали непријатељски табор.

Има у Француској оружја које долази из Босне и са Косова, где смо пре 25 година подржали погрешну страну. Преварили смо се у томе ко су нам непријатељи.

Има у Француској имама који проповедају уништење хришћанства и француске нације.

Има у Француској политичких личности које не траже полагање рачуна од оних заливских држава за које знамо да мање или више отворено подржавају Исламску државу.

Има у Француској стратешких мислилаца који цене да је Башар ел Асад опаснији од његових противника који шаљу младе људе, неке можда чак и тинејџере, да петком увече убијају невине грађане (Французе, Белгијанце, Португалце, Чилеанце, Јевреје, католике, муслимане, атеисте) у најлепшем граду на свету.

Има у Француској моралних ауторитета који траже да прихватамо десетине хиљада избеглица и кад са сигурношћу знамо да се међу њима можда крију будући терористи.

Постоји у Француској један проблем. Ми смо у рату али мислимо да се може ратовати цвећем, цртежима, солидарношћу, фразама, апелима на јединство. Удобно сакривени унутар наше демократске републике, хтели смо да заборавимо шта је насиље. Користили смо га с времена на време, али далеко од наших граница – у Африци, у Авганистану, на Блиском истоку, у Југославији.

Сада се насиље вратило у наше градове и наша села. Мораћемо убудуће да научимо да са њим живимо.

ОДГОВОР ФРАНЦУЗУ ЖАН КРИСТОФ БУИСОНУ

Не могу вас господине Буисон назвати пријатељем, јер то мени Србину православне вере нисте.

Нисте ни Албер Ками, нити су Срби Немци. Нисте ништа од тога.

Него, заиграла мечка пред вашим вратима и плачете.

Очекујете да ми плачемо с вама. Тражите од нас да замислимо Маракану, Скадарлију, Дом омладине. Нема потребе господине Буисон да било шта замишљамо.

Много горе ствари смо доживели од вас и ваших НАТО пријатеља.

Хиљаде нису преживели. Многи су доживотно обогаљени. Деца која нису била ни рођена кад сте бацали бомбе обољевају од рака. А вама је сад тешко!?

Шта мислите г. Буисон ко је покрио ваш дивни Париз великим паноима са две слике.

Једна је приказивала слику мршавог човека с друге стране бодљикаве жице, а у углу стражар у нацистичком логору са натписом: Зар вас заробљенички логор, у коме се врши етничко чишћење, не подсећа на нешто!

На другом паноу су биле слике Адолфа Хитлера и Слободана Милошевића.
Да, господине у вашем Паризу, а све у организацији вашег Бернара Кушнера, тад министра здравља. Затим је уследило бомбардовање Срба у Републици Српској.

Да ли сте тад упутили неко писмо Србима?

Кад је ваш председник Жак Ширак изјавио: Срби су народ без закона и вере.

То је народ разбојника и терориста – да ли сте тад писали писмо?

Или сте можда послали писмо кад је убијена Милица Ракић?

Или кад је Сања Миленковића убијена у Варварину на мосту док је шетала са друговима.

Могао бих овако у недоглед: Сурдулица, Алексинац, пијаца у Нишу, воз у Грделици, болница у Београду..

Да ли сте тад упутили било какво писмо?

Ни сад се не извињавате за злочине које сте направили, већ тражите сажаљење јер сте се преварили и пре 25 година изабрали погрешну страну?

Објасните ваш избор мајкама, сестрама, деци чије сте најрођеније вашим бомбама убили. Њима објасните како морални ауторитети које помињете у писму нису за убијеним у Србији рекли ни једну реч сажаљења, пустили сузу, запалили једну свећу, положили макар један цвет. Или се бар јавно извинили.

Ништа од тога нисте урадили, али сте зато кад је ђаво дошао код вас, написали писмо.

Срам вас било г. Буисон и не пишите више, бар нама Србима.