ЕУ Бугарској и Румунији донела пакао: Сви пакују кофере и беже

Румунија и Бугарска су већ десет година чланице ЕУ. То би требало да значи и неку врсту благостања. Међутим, те земље имају проблем с одласком стручњака.

Они напуштају те земље у потрази за бољим животом.

Њен нови живот започео је 2009. – две године након што је њена земља постала чланица Европске уније. Румунска докторка Елена Јоана Браицу прихватила је тада понуду највеће клинике Немачке – берлинског Шаритеа.

„Добро сам живела у Румунији, али за мене је било важно да самој себи докажем да у функционалнијем систему могу да почнем од нуле“, прича Браицу за Дојче веле. Та лекарка не може ни да замисли да се врати у своју домовину. „Не бих више могла да се навикнем на румунски здравствени систем. У Немачкој се много више ради, али имате много боље шансе да напредујете.“

И Ана Димитрова такође се надала бољим шансама за напредовање у каријери, када је емигрирала пре 20 година. Та 40-годишњакиња једна је од ретких топ-менаџерки у Немачкој која има страно порекло. „Након промена, одмах ми је било јасно да желим да студирам у иностранству. Хтела сам да студирам економију и да из прве руке учим како функционише тржишна привреда.“

Од почетка је стремила циљу „упорношћу и јаком вољом“. И исплатило се: та Бугарка била је студент генерације на Универзитету Ерланген-Нирнберг. Одмах након студија, добила је посао у предузећу „Манесман“, а сада је у руководећим структурама концерна који се данас зове – „Водафон“.

Немачко тржиште рада профитира од усељавања

Хиљаде младих из Бугарске крећу истим путем који менаџерка Ана Димитрова већ одавно има иза себе. Према актуелним статистикама, у Немачкој је 2015. живело 225.000 Бугара. Многи од њих су високо образовани. И док немачко тржиште профитира од усељавања, Бугарска своди негативан биланс. Бугарска академија наука полази од тога да ће за пет, до десет година тој земљи недостајати 400.000 квалификованих и висококвалификованих радника.

Сличне проблеме има и Румунија која је такође, заједно са Бугарском, те 2007. примљена у Европску унију. Истина је да земље профитирају од тога што они који су емигрирали издржавају своје породице, али је недостатак квалификоване радне снаге све видљивији. Најјаче је погођен медицински сектор. Из Румуније је, откако је постала чланица ЕУ, отишло 43.000 лекара и апотекара. Само у Немачкој ради 5.000 медицинских радника из те земље.

За једне „одлив“, за друге „прилив мозгова“

Млади румунски зубар Костас Ифандопол је пре скоро три године донео одлуку да се пресели у Берлин. Њега су на тај корак првенствено натерали финансијски разлози. Након завршеног факултета у Букурешту радио је годину дана као стоматолог у Румунији.

Убрзо му је постало јасно да сан о сопственој ординацији у својој земљи не може да оствари. „Дугорочно гледано у Немачкој имам много боље шансе, јер овде могу да добијем повољан кредит који нећу морати да отплаћујем 40, већ 15 или 20 година“, каже Ифандопол за ДW. Тренутно ради у једној ординацији у Берлину и каже да зарађује „отприлике десет пута више“ него што би зарађивао у Румунији.

Тај пут бира и све више бугарских лекара. Земља која броји седам милиона становника тренутно има 28.000 лекара. Пре седам година тај број је износио 35.000. Док Бугарска и Румунија брину бриге за будућност, немачке клинике профитирају од усељавања стручњака из источне Европе: За једне „одлив“, за друге „прилив мозгова“.

„Без лекара из источне Европе у појединим деловима Немачке не би уопште било лекарског особља“, каже Џалид Сехули, директор Клинике за гинекологију у Шаритеу. Тај у Берлину рођени син једне мароканске избегличке породице, и у Шаритеу се залаже за мултикултуралност. „Начелник одељења је Бугарин, госпођа Браицу је Румунка, а имамо још једну асистенткињу, такође Бугарку. Сви они су добро образовани, талентовани за стране језике и веома брзо се уклапају у овдашњи систем.“

„Веома негативни ефекат“

Према једној актуелној студији Уједињених нација, око 3,4 милиона Румуна ради у иностранству. И у Бугарској је последњих деценија знатно опао број становника. Од политичких промена 1989, ту земљу је напустило око милион становника. „Исељавање је био тежак ударац за бугарску привреду, јер се махом ради о високо квалификованим стручњацима“, каже Митко Василев, председавајући Немачко-бугарској индустријској и трговинској комори. Василев каже да се немачки инвеститори у Бугарској стално жале на недостатак квалификоване радне снаге.

Међутим, они који истражују миграције, знају да није само по себи лоше то што „боље квалификовани напуштају своју земљу“, каже Херберт Брикер са немачког Института за тржиште рада и истраживање занимања (ИАБ). „Ако се инвестира у образовање, не мора неминовно да дође и до смањења броја људи у тим земљама.“ Осим тога, многи од исељеника проведу неколико година у иностранству, па се на крају врате у своје домовине. То ипак не значи да проблема нема, посебно када је реч о медицинском сектору. „У том сектору исељавање има штетне последице.“

Повратак у Бугарску с мужем Немцем

Исељавањем ће се као темом – и то не само лекара – Румунија и Бугарска бавити још дуго. Једно истраживање Фондације Фридрих Еберт, показује да 43 одсто Бугара и 40 одсто Румуна планира да напусти земљу. Ипак, приче као што је она Тање Шнел – уливају наду. Након успешно завршеног факултета у Немачкој, она се вратила у своју домовину и то са својим супругом Немцем. У најсиромашнијој земљи ЕУ, они су успели да себи осигурају егзистенцију. „Ја сам се вратила зато што волим Бугарску и зато што желим овде нешто с покренем“, каже Тања Шнел.

Она има двој деце и посветила се заштити природне средине. Не жали се што се одлучила за своју домовину. „У Бугарској ми истина недостају немачка библиотека, бициклистичке стазе, дечија игралишта, добра медицинска нега. Али истовремено имам осећај да сам овде кориснија, да много више тога могу да покренем него у Немачкој – на пример у заштити животне средине. То је оно што ми даје снагу.“

Дојче Веле