Зашто ЕУ може да брине о интересу својих компанија, а Србија не може о свом. Кажу, може ваше воће и поврће без царине ако нам продате и ваш гвоздени отпад. А зарада ЕУ компанија на том отпаду је 120 милиона евра годишње. Наш „губитак“ је 10 пута већи од пара предвиђених за подстицање рађања.
Европска комисија планира да почне наплату царина на српско воће и поврће које није апострофирано Споразумом о стабилизацији и придруживању (ССП) као контрамеру због тога што је Србија пооштрила услове издавања дозвола за извоз нашег металног отпада.
Оценивши то као кршење ССП-а, неке чланице ЕУ су се већ жалиле највишим инстанцама, а Европска комисија (ЕК) је почетком ове године Србији, односно Министарству за заштиту животне средине, упутила допис у ком тражи хитан састанак на ову тему. Пошто састанка још није било, ЕК је, како су пренели поједини медији, покренула процедуру суспензије Аутономних трговинских мера (АТМ), што подразумева увођење царина на поједине производе. То би могло да доведе до наплате царине у року од месец дана.
На питање Спутњика колико је то извесно, у Центру за европске интеграције Привредне коморе Србије то нису хтели да коментаришу. Само је речено да се тражи решење и да не би пре времена о томе да говоре.
Јавност је за тај проблем извоза металног отпада први пут сазнала када је почетком фебруара стигао захтев Грчке да се у Србији измени закон који се односи на извоз неопасног отпада у друге земље. На њихову оцену да се „крше правила слободне трговине“, из Министарства за заштиту животне средине су одговорили да Србија то не чини, већ само штити свој интерес.
Споразум о стабилизацији и придруживању (ССП) није прекршен, а Србија ће и надаље штитити своје интересе и еколошке принципе, поручио је тада државни секретар у том министарству Бранислав Блажић.
Он је потврдио да је Министарство спољних послова Грчке упутило такозвани „нон пејпер“, у коме се траже измене закона и објашњава да је то реакција тамошњег министарства на захтев грчке фирме „Инос Балкан“ са представништвом у Ваљеву. Објашњавајући шта нам то Грци замерају, подсетио је да су се на нашем тржишту појавили оператери који у Србији почињу да прерађују метални отпад.
„Док нисмо имали те капацитете за прераду отпада, нормално је било да ће се извозити. И извозило се. Многи су тај период искористили. Сировине су се ’испумпавале‘ и у другим државама се радила прерада. Повећањем капацитета наших оператера, ми смо у обавези да поштујемо Закон о заштити животне средине“, рекао је тада Блажић, додајући да се сада отпад мора дати на прераду најближем оператеру. Прецизирао је, притом, да Србија није прекршила ништа и није променила закон, већ је изменила Правилник којим се „ништа не погоршава и не забрањује, нити има протекционизма“.
Србија је, каже, извозила 300.000 до 400.000 тона гвозденог отпада годишње, а разлика између цене сировине и обрађеног производа је око 300 евра по тони. „Извезете 400.000 тона пута 300 евра, то је 120 милиона евра“, био је јасан Блажић.
Дакле, 120 милиона евра годишње Србија испусти када сав гвоздени отпад „испумпа“ другим државама на прераду. А то је, на пример, 10 пута више него што ће нас у прво време коштати мере које је држава недавно предвидела за стимулисање рађања деце.
Не знамо само да ли су нам ЕУ компаније то исто наше гвожђе увезено као отпад, касније прерађено, далеко скупље продавали у ко зна којим производима. Пошто им је сада зарада омалила, ето позвали су се на „кршење правила слободне трговине“ јер се отпад на прераду даје најближем оператеру.
Иначе, према подацима Агенције за заштиту животне средине, ажурираним 6. марта ове године, Србија је издала 112 дозвола за третман неопасног отпада и 818 за његов транспорт.
ЕУ, дакле, може да брине о интересу својих компанија, а Србија не може о свом. Какве би због тога могла да претрпи санкције? Које би то воће и поврће дошло на удар царине и колико би то коштало Србију. И шта значи да ће ЕУ покренути процедуру суспензије Аутономних трговинских мера (АТМ), односно трговинских повластица земљама Западног Балкана?
Производи, пре свега воће и поврће, који нису покривени ССП-ом, односно они за које је СПП неповољан, захваљујући тим Аутономним трговинским мерама, на тржиште ЕУ се извозе уз повластице, или без царине.
ЕУ је Западном Балкану АТМ одобрила још 2000. године и те мере се обнављају на сваких пет година са циљем да подрже економску интеграцију региона у ЕУ. Последњи пут мере су продужене средином децембра 20015. године и Србија и друге земље региона требало би да уживају те повластице до краја 2020.
Уочи њиховог продужења, директор Привредне коморе Србије Марко Чадеж је изнео процену да би оне нашим извозницима, махом малим и средњим предузећима, произвођачима свежих јабука, шљива, тиквица, печурки, грожђа, брескви, јагода, замрзнутог кукуруза шећерца… уштеделе бар 20 милиона евра.
У случају да АТМ не буде продужен то би, како је тада оценио Чадеж, било царинско оптерећење које би повећало цене наших производа и отежало продају на тржишту Уније.
Нема сумње да би се то десило и уколико ЕУ сада покрене процедуру суспензије Аутономних трговинских мера, односно царинских повластица за српско воће и поврће.
Питање је, међутим, шта би нас више коштало. Да ли да прераду неопасног гвозденог отпада препустимо ЕУ компанијама до чега им је очигледно веома стало због зараде, или то што би изгубили због мање конкурентне цене нашег воћа и поврћа на ЕУ тржишту. Поготово што оно, с обзиром на споразуме о слободној трговини које имамо са Русијом и Турском, може да нађе пут до тих тржишта где српски производи већ имају купце.
Мира Канкараш Тркља, Спутник
