Постоји много начина да се умири савест. Европљани су све те начине разрадили и довели до савршенства, како на личном, тако и на колективном нивоу.
Ево, на пример, узмимо ЕУ и случај Бечког самита. Бечки је самит наставак „берлинског процеса“ чији је циљ приближавање земаља Западног Балкана Унији. Све је то лепо и красно, а било је лепо и красно и у Бечу, судећи барем по фотографијама и видео-записима. Ниједно намргођено или незадовољно лице, сви зраче оптимизмом.
Ко је крив? Зна се
А како и не би — градиће се путеви и пруге, а, можда још и важније, фудбалска екипа балканских политичара победила је сличну екипу ЕУ. Да ли је утакмица била намештена — није, без сумње. Несумњива је и симболика ове утакмице. У истој екипи нашли су се и Хашим Тачи и Александар Антић и Игор Лукшић.
Утакмица, па градња путева и пруга, па још решен гранични спор између БиХ и Црне Горе, и све је у реду. Балканци ће, мало-помало, бити доведени у ред, а ми, Европљани, опрали смо руке. Очистили смо савест. Досад смо се само правили да не сносимо никакву одговорност за балканску несрећу, од сада је то и званичан став — за све што се дешавало на Балкану крајем прошлог века криви су Балканци.
Европљани још од 16. века пате од потребе да неког цивилизују. Идеја о цивилизаторској улози Европе достигла је свој врхунац у историјско доба познато под именом империјализам, само што су тадашњи изрази о премоћи европске културе и расној супериорности белог човека замењени фразама о супериорности ЕУ као наддржаве економског благостања, демократских институција, поштовања људских права и других апстрактнијих „европских вредности“.
Истина, у темељним вредностима демократије, људских права и економског напретка нико не може да види ништа лоше, али не треба заборавити да је једина демократска институција ЕУ заправо Европски парламент, који се за мало шта пита.
Европа није више оно што је била. Од времена када је по целом свету ширила „цивилизацију“, понекад и по цену нестанка читавих народа, њена моћ се смањила и, услед успона држава и нација на другим континентима, свела се на регионалне размере. Једном речју — на Балкан и Медитерански басен. И ту ЕУ види шансу за ширење своје мисије.
О чему је овде реч?!
Образац је исти као и у ранијим временима — потребно је само мало загребати по историји европских освајања других континената — изазивање међуетничког, међуверског или грађанског сукоба, прање руку од њега, пребацивање одговорности на директне актере (Европа је увек индиректан актер) и активно укључивање у сукоб у виду посредника, потом миротворца, да би на концу постала господар.
То је случај са Балканом, Блиским истоком и Северном Африком. Да ли би пруга Београд — Сарајево могла да буде изграђена да ова два града припадају истој држави, као што је то некада било? Или је за реализацију овог пројекта било потребно четири године проливања крви? Зар не би било лакше обновити пругу Београд — Бар да су Србија и Црна Гора део исте државе, као што су некада биле, него данас, када због тога треба да заседају међудржавне комисије, да се потписују међународни уговори и када је потребно посредовање треће стране. Једноставним језиком речено, зашто смо ратовали и због чега смо се крвили ако ћемо поново да живимо у истој држави само другачијег имена? Зар није било лакше повезивати се без ратова?
Балкански политичари, наравно, сносе добар део одговорности за ратове деведесетих, али не може се и не сме се пренебрећи одговорност Европске уније. Не треба заборавити њену тромост и неспособност на почетку сукоба, али ни то да су поједини њени политичари (на челу са немачким канцеларом Хелмутом Колом и његовим министром спољних послова Хансом Дитрихом Геншером) потпиривали сукобе.
И нико од европских политичара да одговори на питање да ли им више одговара садашње стање или да су у своје чланство примили једну велику земљу од двадесет милиона становника?
Међутим, да су нас тада примили у чланство, данас не би имали кога да „цивилизују“. А балкански политичари — они играју фудбал.
Никола Јоксимовић, Спутник
