Политички Запад воли да нам “честита” значајне верске и националне празнике на себи својствен начин. Крвави Ускрс 1944. Преварно изручење Милошевића на Видовдан 2001. И ево сад је, на Свету Петку 2023. Србији из ЕУ недвосмислено саопштено да се од ње очекује “дефакто признање” сопствене покрајине. Одрекните се своје свете земље – поручују нам бриселски богоборци на наше црвено слово.
Шта они маре за наша црвена слова, када у исто време здушно подржавају уништавање канонске православне цркве у бившој совјетској републици Украјини? Или бомбардовање православне цркве у Гази. Да нисмо можда од њих очекивали поштовање било којих наших светиња? Да нисмо можда од њих очекивали поштовање било ког српског живота? А, кад смо већ код тога – палестинског?
Заправо – јесмо. То јест, нисмо сви, далеко од тога. Али политичари јесу. Многи. Убедљива већина. Као што су веровали и у споразуме које су им службеници искусних колонијалних бирократија нудили “у доброј вери”. Па су их чак и једнострано испуњавали, наизглед уздајући се у њихову “добру вољу”. Тако је лажној држави на нашој територији “дефакто” предат север Косова и Метохије, што је широм отворило врата Куртијевом садашњем терористичком дивљању над нашим народом. Мање је важно да ли је то било услед “наивности”, “неспособности” или свесног “ослобађања баласта”. Резултат је поражавајући.
Али вратимо се садашњем тренутку. Зашто је баш сад ЕУ у потпуности скинула рукавице? Зашто је баш сад одлучила да назове “нормализацију” правим именом – фактичким признањем? Они ништа не раде случајно. Зато увек вреди размислити о њиховим разлозима.
Прочитајте још: Режимски медији нападају Игора Јурића како би прикрили педофиле и болеснике у сопственим редовима!
Истина, Ескобар је слично изјавио још средином јуна на једној конференцији за медије. Али је то на Свету Петку и званично изјављено од стране тзв. европске тројке – француског председника Емануела Макрона, немачког канцелара Олафа Шолца и премијерке Италије Ђорђе Мелони. Мада је иоле стручним људима било јасно још 27. фебруара 2023, када је објављен текст “Европског споразума о путу ка нормализацији између Косова и Србије” којег је ЕУ понудила Србији и тзв. Косову, а 19. марта 2023. и његов “имплементациони анекс”.
Ипак, треба поновити, тек сада је званично саопштено шта све прихватање ЕУ плана подразумева. ЕУ врло добро зна да нема тог политичара у Србији који би се усудио да формално или фактички призна тзв. Косово. Односно, бар не политичара који би могао да регуларним путем дође на власт. Да ли су овим потезом западне силе заправо отписале Вучића? Јер, шта год да Вучић уради – кајаће се. Или ће се суочити са гневом ЕУ или са гневом огромне већине српског народа.
Једноставно, Шолц, Макрон и Мелони нису оставили никакав међупростор. Све је црно на бело. Било каква имплементација понуђеног ЕУ плана је свестан корак ка фактичком признању тзв. Косова. А председник Србије је више пута поновио да ни де факто ни де јуре признање не долазе у обзир, укључујући и после последњих бриселских “преговора”. И шта ћемо сад?
Да ли нам прети неки нови “Рамбује”, када је Србији намерно толико подигнута лествица да није могла понуђени западни документ да прихвати, док је приштинској страни иза сцене предложено да исти документ прихвати како би се показала “конструктивном”, што би касније послужило као оправдање за НАТО агресију на нашу земљу.
Да ли би иза тога уследила, ако не нова агресија (и да је буде, она не би могла да буде ни приближних размера попут оне из 1999.) а онда бар убрзане НАТО интеграције за тзв. Косово? Или ли је, пак, политички Запад проценио да је Вучић довољно “омекшан”, довољно зависан од ЕУ, да мора да прихвати чак и катастрофалан план попут овог, и тако помогне западним силама да коначно заврше посао? Видеће се прилично брзо.
Оно што је сигурно је да је сада потпуно јасно да чланство Србије у ЕУ подразумева недвосмислено и трајно одрицање од Косова и Метохије, па тако и од Косовског завета који стоји у темељу нашег националног идентитета. Имаћемо право да лажовом назовемо сваког ко тврди другачије. И за то једино треба захвалити ЕУ.
