“Ми се сваког дана, врло конкретно и делатно, суочавано са избором између Царства небеског и Земаљског царства, између света вере, идеала и подвига, с једне, и материјалних принуда, слабости и страха, с друге стране. Око тог хришћанског језгра, насталог у крилу Српске православне цркве, расплеле су се нити српске историје, које потом воде ка јуначкој епици, ка обнови државе у Српској револуцији, ка Балканским ратовима и Првом светском рату, ка Филипу Вишњићу, Његошу, Јовану Скерлићу, Слободану Јовановићу, Милану Ракићу, Јовану Дучићу, Милошу Црњанском, Исидори Секулић, Станиславу Винаверу, Иви Андрићу, Меши Селимовићу”, каже за Српску Атину историчар Милош Ковић.

Ко и зашто тврди да су митови данас непотребни Србији?

— Такве изјаве долазе из наше лажне политичке елите, из владе, опозиције и убедљиве већине медија. Једноставно, кршење устава и распарчавање сопствене земље прикривају се празним фразама о штетном „косовском миту“, при чему се ваљда мисли на Косовски завет. Завет није исто што и мит. Но и сами митови су неодвојиви од човековог духовног живота. Иво Андрић је чак писао да се у митовима крије права историја човечанства. Митови, по његовом мишљењу, оваплоћују и у себи сажимају искуства генерација. Верујем да су вера, завети и митови наши прави покретачи. Да бисмо постизали резултате, у својим акцијама морамо да будемо промишљени и рационални. Али шта нас на ту акцију подстиче? Узмите најуспешније појединце или друштвене групе, укључујући и нације, и истражите шта је то што их покреће. Реч је о вери у недоказиво и о осећањима којима се за ту веру везујемо. Јер о стварима које су нам најважније, о томе одакле долазимо и куда идемо, о томе ко смо, о смислу нашег постојања, ми не можемо да имамо поуздана и проверена знања.

Које старе митове у том случају треба да баштинимо, а које нове да стварамо?

— Косовски завет је само средиште нашег националног наслеђа. Ми се сваког дана врло конкретно и делатно суочавано са избором између Царства небеског и Земаљског царства, између света вере, идеала и подвига, с једне, и материјалних принуда, слабости и страха с друге стране. Око тог хришћанског језгра, насталог у крилу Српске православне цркве, расплеле су се нити српске историје, које потом воде ка јуначкој епици, ка обнови државе у Српској револуцији, ка Балканским ратовима и Првом светском рату, ка Филипу Вишњићу, Његошу, Јовану Скерлићу, Слободану Јовановићу, Милану Ракићу, Јовану Дучићу, Милошу Црњанском, Исидори Секулић, Станиславу Винаверу, Иви Андрићу, Меши Селимовићу…

Није сваком народу дато да буде митотворачки. Сетимо се богатства грчких митова. Сетимо се митских бића којима су српска предања населила овај и онај свет. Англосаксонци на својим митовима добро зарађују, намећу их целом свету и помоћу њих покушавају да овладају планетом. Холивуд се не зове случајно „фабрика снова“. Кључно питање није како ћемо да се „модернизујемо“ и постанемо Американци или Немци, него како наше митове да преточимо у нове, савремене форме, како да их опет учинимо делатним и како да их, као извор инспирације, сачувамо за своју децу. Потребно је само да старо вино сипамо у нове мешине.

Када већ говоримо о митовима, да ли је Европа данас и превише мистификована?

— Европа је, пре свега, култура. Европска унија је моћ и политика. Наше наслеђе нас покреће и храбри, али у политици морамо да настојимо да сагледамо ствари онаквим какве јесу. Европска унија је брутална, немилосрдна империја. Погледајте шта је урадила са нама или са Либијом. Империје могу да буду добре за своје поданике, али увек су опасне за оне који живе на њеним границама. Верујем да је негде до 1999. или 2000. већина Срба на ЕУ гледала као на неку земљу дембелију, у којој ће Немци да раде, а ми да седимо по кафићима. Данас је већ јасно да ће бити управо обрнуто: Немци ће да уживају и повремено надгледају, а ми ћемо да радимо оно што они не желе. ЕУ више није земља дембелија, него претећа империја. Срби наивно верују да ће их она, ако се повуку и предају, оставити на миру. На место радости и наде дошао је страх.

Да ли се по истом аршину мистификује и руско пријатељство и да ли је реч о озбиљној историјској заблуди?

— И приступ Русији захтева трезвеност и сабирање историјских искустава. Чињеница је, међутим, да у руском јавном мнењу постоји позитивна предрасуда о Србима, баш као што су на Западу Срби предмет негативних предрасуда. То је важна културна чињеница иако наши политичари не умеју да је претворе у политички капитал. Но велику силу морате да придобијате. Наивно је очекивати да ће Русија због православља и словенства увек да заступа српске интересе. Пријатељства се стичу и губе.

Колико је опасно наметати тезу да један правац стратешког развоја земље нема алтернативу? Да ли се суочавамо са орвеловским догмама?

— Парола о Европи која „нема алтернативу“ је, по мом мишљењу, ирационална и води у распарчавање Србије. Једноставно, тако се не води спољна политика. Србија је данас као пас који се, упркос томе што га газда немилосрдно туче, увек враћа машући репом, да би добио своје следовање костију и буђавог хлеба.

Верујете ли да поједини кругови намерно пласирају одређене информације, манипулишући јавним мнењем, како би неке теме, попут Косова, постале небитне и маргинализоване?

— Спиновање је уносан посао, који се у свету ради врло професионално. Убедљива већина светских медија негује и злоупотребљава људску лаковерност. Погледајте само водеће америчке, британске, француске или немачке медије. Но у тим земљама влада не уверава грађане да би требало да се одрекну сопствене територије, него да би требало да отму оно што је туђе. Зато ово спиновање у нашој земљи има тако карикатуралне жалосне облике.

Да ли су ти карикатурални облици плод чињенице да наша схватања дешавања у Европи касне макар десет година у односу на реалност?

— Да, и по томе се најбоље види провинцијалност и неспособност наших управљачких елита. Наши политичари су се заледили у деведесетим годинама прошлог века. Није ни чудо, јер они и јесу људи из деведесетих. Но у Кремљу више није Јељцин, него Путин. Ни Кина, ни САД, ни ЕУ више нису исте као деведесетих.

Када смо се дотакли спиновања, колика је реална опасност од ревидирања националне историје?

— Није реч о опасности, него о процесу у пуном јеку. Поновна промишљања и нова сагледавања историјских појава и процеса увек су добродошла. Историја није дата једном заувек. Али данас је реч, пре свега, о прилагођавању историје актуелним променама у односима снага између великих сила.

Хоћемо ли у тим великим играма бити убеђени да смо геноцидна нација, а да је Принцип, рецимо, био обичан југословенски терориста који је нанео много више штете, него користи?

— Срби су у 20. веку преживели прави геноцид и њихова судбина сасвим је упоредива са страдањем Јевреја, Јермена или Рома. Док их је масовно истребљивала, немачка пропаганда оптуживала је Јевреје за сва зла овога света. И то је трајало све до пада Трећег рајха и промене односа снага. Медијске оптужбе и лажне, поручене историје сигуран су знак да је геноцид над Србима и данас у току.

Како да зауставимо те процесе?

— Као што сам рекао, до суштинске промене доћи ће тек са променом односа снага у свету. До тада, нико не може да нас спречи да, као историчари, публицисти или обични грађани, дискутујемо, расправљамо и да на пристојан, разуман начин бранимо наша становишта. Пре дијалога и размене мишљења потребни су, наравно, посвећен рад и слободно промишљање. Потребно је деловање према „спољном свету“, на страним језицима, кроз присутност свуда где се воде важне дискусије. Но, мора се деловати и на унутрашњем плану јер наша образована јавност одавно је почела да губи основне оријентире. И поново има много примера како се то може радити. И у томе Јевреји могу да нам буду добар узор.

Српска Атина (Додатак за културу Новина Новосадских)