ЕУ и САД: „склапање“ нове Украјине

У Кијев данас хитно стиже шеф дипломатије ЕУ Кетрин Ештон, како би размотрила питања политичке стабилизације и економску помоћ. У компетенцију Ештон никада није улазила економска и финансијска политика ЕУ. Судећи по изјавама из Брисела, Вашингтона и Лондона, реч је о томе да се што пре потврде политички резултати државног удара и да се извезе револуција на Дњепру на исток у на Крим. Истовремено започела је обрада нових антируских теза и „страшних“ планова Москве у погледу суседа.

Ештон шаљу у Кијев да провери да „склапање“ нове Украјине не крене у сасвим другом правцу. Опасност постоји. Ово склапање тече таквим темпом да се мало ко брине за законитост, уставност или просто објективност и истину. И мишљење већине становника источних региона. За сада је једина одређеност у Украјини то да ће на кормило нове Украјине стати бивши премијер Јулија Тимошенко.

Како ће ствари кренути даље, да ли ће Тимошенко моћи да обузда радикале, да се не посвађа са сарадницима-противницима, тешко је рећи, сматра познати руски политиколог Павел Свјатенков.

Сада је сасвим очигледно да ће она подржавати све захтеве мајдана, како би оседлала револуционарни талас. И осим тога, све ће зависити од тога да ли ће Украјина потписати споразум о асоцијацији са ЕУ и добити кредит од ММФ, који јој сада обећавају. Ако потпише и добије, тада, наравно, могућности да Тимошенко маневрише између Русије и Запада биће ограничене, зато што се украјинска економија налази на ивици колапса. И јасно је да ће украјинска влада зависити од оних који јој дају новац.

Нови рефрен у изјавама Вашингтона, Лондона и Брисела је да се не допусти војна интервенција Русије и осујећивање „економске помоћи“ Запада од стране Москве. Нема планова ни за прво, ни за друго, али помоћник председника САД за националну безбедност Сјузан Рајс већ је објавила да би интервенција била велика грешка. Министар иностраних послова Британије Вилијам Хејг је рекао да би то погрошало ситауцију у Украјини. Он се, истина, поравио и додао да ми, наравно, не знамо каква ће бити реакција Русије. У Лондону и Вашингтону неки политичари чак сматрају да би Москва могла да се укључи у украјински пројекат. Тешко је рећи чега је у таквим изјавама више – лукавства или једноставно несхватања оног што се дешава?

Како да се то учини пошто је Врховна рада једним од својих првих указа фактички забранила руски језик у земљи, нико не планира да објасни. Рада је прошлог викенда признала закон о регионалним језицима од јула 2012. године неважећим. Сада на званичом нивоу може да се говори само „матерњим језиком“. Никакви протести од стране ЕУ нису уследили. Између осталог, нису уследили ни пошто је лидер партије Сводоба Олег Тјагњибок поново изјавио да Украјина треба да се ослободи власти „москаља и жидова“.

Према подацима Кијевског међународног социолошког института, руски језик користи код куће (тачније то је први језик комуникације) од 43 до 47 одсто становништва земље. Мнонојезични – од 74 до 96 одсто оних који говре руски – сматрају се Крим, Дњепропетровска, Доњецка, Запорошска, Луганска, Николајвеска, Одеска и Харковска област. Укинути руски језик као језик комуникације у Украјини исот је што и забранити у Белгији да се говори француски. То је матерњи језик за око 40% грађана Белгије. Занимљиво је шта би било са премијером Белгије, а сада председником ЕУ Херманом ван Ромпејом, када би се он одлучио на такву смелост?

Ако се деси раскол у Украјини, то се неће десити због Русије, већ искључиво кривицом ултрарадикала и опозиције, сматра заменик директор Центра за украинистику и белорусистику Московског државног универзитета Ломоносов Богдан Беспаљко.

Нешто тако је могуће само у случају да ново руководство спроводи прилично радикалну, оштру, антируску политику и антирегионалну политику. Ако оно буде дозволило уништење оних вредности, оних менталних симбола који постоје у тим регионима.

Како би се успешно преформатирала Украјина, ЕУ треба брже да уразуми радикално крило опозиције и да филтрира из опозиције ултранационализам. То је мишљење многих аналитичара у Европи. То је главни задатак Ештон.

На шта год да смо рачунали коначно – написао је данас лондонски Гардијан – било би безумно водити послове у Украјини тако као да је она „задњи улаз“ за промене у самој Русији. Добро би било да се такве мисли оставе суду историје. И требало би схватити да таква болна реакција Русије на револуцију, макар делимично, има под собом основе. Уставно и законито изабран лидер је смењен. А на револуционарној страни много је људи са сасвим одвратним политичким погледима. И коначно, најфундаменталнија чињеница је да су Русија и Украјина, ма какав режим да постоји у свакој од ове две земље у датом одреску времена – у суштини близанци са вековним односима.

Андреј Федјашин

Глас Русије