Ако Јединствена Србија заиста пошаље фотографију бомбе из доба Другог светског рата нађену ових дана у Београду Ангели Меркел, приложивши уз њу честитку у стилу – надамо се да ви, потомци оних који су нас бомбардовали, нећете кочити процес нашег ступања у ЕУ, као одговор председник странке ризикује да добије фотографију Виталија Кличка и стару немачку пословицу “Нада чини живот пријатним” уместо потписа. ЕУ сада има нове фаворите. Између осталог, зашто „нове“ ако се Србија никада није налазила међу њима.
Како бисмо одмах затворили тему Украјине, да кажемо да експерти процењују рокове њеног могућег ступања у ЕУ на 20-30 година, ако, наравно, до тога уопште дође. Сада је Украјина занимљива Бриселу као зона слободне трговине за пласман робе, а за то је потребан свој човек са Евромајдана који (на то указује све више извора) може да постане руководилац странке Удар Виталиј Кличко. Подршку потенцијалном председнику Украјине, по информацијама немачке штампе, пружили су и саветници Меркел и министар иностраних послова Вестервеле.
А сада да се вратимо на Србију: Недељник, позивајући се на сопствене изворе у Бриселу, означило је најмање три разлога зашто је заставице ЕУ боље закључати у орман. Као прво, услови ће бити строжи, а сам процес ће трајате даље, зато што, како се јасно изразио један аналитичар, још од 2010. године Берлин у сваком потенцијалном кандидату виду „нову Грчку“. Други разлог се састоји у томе што приликом формирања коалиције ХДС и социјал-демократа Берлин ће се више бавити својим пословима а мање општеевропским. И коначно озлоглашено 35. поглавље преговора са ЕУ, које се тиче нормализације односа Србије и Косова. Београд обавезују да не омета евроинтеграцију Косова, без тога 35. тачка не може да се затвори. Али одавно се зна да када је Србија поднела као победу замену у тексту споразума са Приштином „чланства у међународним организацијама“ на „евроинтеграцију“, испала је класична шпекулација: не може се постати члан ЕУ ако при томе нису члан УН.
35. поглавља плаши се и главни српски преговарач са ЕУ Тања Мишчевић. Госпођа Мишчевић се нада да ће процес преговора помагати нормализацији, а не напротив. Али ако се узме колико је доследно раније иста та Немачка инсистирала на, да је тако назовемо, „десрбизацији“ севера покрајине, ситуација тешко да ће кренути по сценарију који жели Београд. Мишљење професора ФПН, бившег амбасадора Србије у Француској Предрага Симића:
– ЕУ, бар по немачком тумачењу, у односу на Србију интересује само завршетак бриселског процеса и заoкруживање свих оних процеса и закруживање свих оних споразума који би Косово учинили потпуно сувереном државом, иако се не користи та реч, користи се “нормализација”, што је други назив управо за ово о чему говорим. Према томе, неће зависити много од Србије. Пре свега ће зависити од кретања унутар ЕУ, јер проширење ЕУ тренутно није приоритет. Мислим да смо овде у Београду одавно престали да се бавимо датумима. Сећате се да је бивши премијер Србије Живковић говорио да ће Србија постати члан ЕУ 2008. године. Увек се показивало да датум зависи колико од формалних критеријума, толико и од интереса ЕУ да у датом тренутку неког прими или не прими. Тако је било са свим досадашњим проширењима.
Да се сетимо како се у априлу ове године у интервјуу немачким медијима „излануо“ премијер Дачић, указавши да Берлин стално поставља нове непотребне услове и на крају крајева није исправно мислити да се балкански проблем може решити сталним притиском на Србију. Мада зар неко каже да планира да реши проблем читавог Балкана? Могу се, и то је сада сасвим реалан сценарио, вратити бар привремено и уз сагласност већине чланова ЕУ, визе. И даље гледати на преостале ван граница Шенгена као што морнари гледају са јарбола трули чамац Папуанаца који су допловили да продају кокосе.
У ствари, једино што може да натера ЕУ да ублажи став према Србији јесте панични страх кинеских и руских „загрљаја“ у које потенцијално може да се баци Београд. Мишљење професора Предрага Симића.
– Као што би улазак у ЕУ значио крај сна о Јужном току, тако би вероватно улазак значио и крај уговора о слободној трговини Србије и Русије од којег у овом тренутку зависи један велики део српских произвођача. Такође и самит Кине и земаља југоисточне Европе у Букурешту је показао да за земље западног Балкана (између осталог и за чланице ЕУ) кинеске инвестиције су јако важне, јер ЕУ је и даље у кризи и питање да ли ће наредних година она бити извор неких већих инвестиција. Тако да није то питање гурања у загрљај, то су неке реалности за Србију. Русија је била, јесте и биће један од главних економских и политичких партнера за Србију.
У сваком случају, сада аналитичари све чешће помињу прогнозу сада већ покојног амбасадора Немачке у Београду Андреса Цобела: Србија се неће наћи у ЕУ до 2025. године. До тада ће се ЕУ налазити у статусу који је тачно описао ових дана премијер Дачић: тако близу, а тако далеко. То и јесте својство фатаморгане.
Тимур Блохин,
