ЕУ-Србија-Русија: у потрази за алтернативним моделима

Прва међувладина конференција ЕУ-Србија која је планирана да се одржи овог месеца, треба да покаже напредак на путу српских настојања за чланством у ЕУ. “Србија мора да настави реформе чији ће резултати представљати кључни индикатор у процени процеса интеграција” – већ су обећали чланови Комитета иностраних послова Европског парламента. Карактеристично је да су истовремено у оквиру дискусије о европским перспективама Србије, посланици Европског парламента поздравили одржавање локалних избора који су одржани крајем 2013. године на Косову, истакавши да то представља “велики корак напред на путу успостављања демократије”.[1]

Одавно није тајна да се српски захтев за пријем у ЕУ политизује. Много интересантнији су социјално-економски услови који су постављени Београду, а такође и веома јасна препорука за преиспитивањем параметара сарадње са Русијом у области енерегетике, који нису у складу са принципима и “духом” ЕУ Повеље о енергетици и Трећег енергетског пакета. Они су засновани на безусловним приоритетима рецепта ЕУ и одбацивања сваког другог модела.

Међутим, није све баш тако једноставно у данашњој Европској Унији. Низ њених земаља-чланица уопште није спремно да плови по геополитичким каналима Брисела – премда не доводи у сумњу (у крајњем случају, још увек не доводи) своје чланство у ЕУ. Практично у истом тренутку кад су посланици Европског парламента расправљали у Стразбуру на својој зимској сесији, у Москву је у радну посету допутовао Премијер Мађарске Виктор Орбан. Ова посета постала је први значајан догађај те врсте у наредној години, у смислу билатералних односа и сарадње Русије и Европске Уније у ширем контексту. И та посета може дати импулс одређеном ревидирању политике саме ЕУ и земаља-чланица те организације према Москви.

Није тајна да су односи Русије и Мађарске у последње две деценије пролазили кроз тешке периоде. Било је ту и контроверзних акција мађарских власти према руским нафтним компанијама (пре свега према “Сургутнефтгазу”), као и покушаја Будимпеште да игра “двоструку игру” у читавом енергетском сектору. Међутим, последњих неколико година наши односи су у очигледном успону. У том погледу као орјентир може послужити претходна радна посета Премијера Орбана Москви из јануару 2013. године. Шеф владе Мађарске је током сусрета са Председником Русије Владимиром Путином тада предложио руској страни да учествује у модернизацији националног енергетског система.[2] И сада ти планови могу добити конкретно оваплоћење у оквирима свеобухватног проширења двостране “узајамно корисне трговачко-економске сарадње”.[3]

Према речима Сергеја Киријенка, директора државне корпорације “Росатом”, важан правац у билатералној сарадњи постаће област нуклеарне енергетике. “Преговори са Мађарском налазе се у активној фази” – изјавио је он уочи садашње посете Виктора Орбана.[4] Према информацијама мађарског часописа Nepszabadsag ради се о учешћу Русије у изградњи два нова енергетска блока на мађарској нуклеарној електрани “Пакш” (као допуни за већ постојећа 4 блока изграђена у сарадњи са СССР-ом) чији је укупни капацитет 2. 500-3. 400 МWt.[5] Вредност уговора процењује се на 10 милијарди долара.[6] Истовремено, према речима Председника Русије Владимира Путина, “више од 40% обима посла предвиђено је за мађарску страну. То значи да би 3 милијарде долара било утрошено на отварање радних места у Мађарској, а само порески приход донеће буџету Мађарске више од једне милијарде долара”.[7]

Ако овоме додамо и договор који су Русија и Мађарска постигле крајем 2013. године, о намерама да се строго поштује – без обзира на могуће тешкоће – графикон о изградњи мађарске деонице гасовода “Јужни ток”, те да ће испоруке гаса Мађарској почети почетком 1917. године, треба признати да сарадња између Москве и Будимпеште у енергетском сектору поприма карактер истинског стратешког партнерства.

Обзиром да је Мађарска чланица ЕУ, а Брисел се више него одбојно односи према руским енергетским иницијативама – приближавање Русије и Мађарске може изазвати неке недоумице. Али само на први поглед.

Постоје два главна урока постепеног прогресивног развоја односа између Русије и Мађарске, упркос ставовима Европске комисије. Први се односи на напетост у узајамним односима Брисела и Будимпеште. Притисак руководства ЕУ на Мађарску у последње три године добија све отворенији и деструктивнији карактер, чиме се подривају основни принципи као што је поштовање државног суверенитета и уважавање националних интереса и осећања. Довољно је сетити се познатих јавних наступа немачких политичара на рачун неопходности упућивања у Мађарску војних јединица, или дискусија у Европском парламенту о потребама да се на нивоу ЕУ Мађарској уведу санкције због ових или оних особености националног мађарског законодавства које не задовољавају Брисел.

Јасно је да све ово у очима Мађара, благо речено, смањује привлачност препорука Европске комисије и у другим областима – па тако и у енергетици. Поред тога, пред очима Мађара је пример немачког бизниса који последње две године води активну и независну политику по питању сарадње са Русијом у енергетском сектору. Посебно се то односи на повлачење немачког енергетског холдинга RWE из пројекта Nabucco.

Као друго, руско-мађарска сарадња такође пред собом има објективан финансијско-економски фактор. Руске понуде су једноставно профитабилније, промишљеније и озбиљније у поређењу са аналогним западним понудама. Већ сада Русија снабдева Мађарску са 80% потреба за нафтом и 75% потреба за природним гасом. Таква експоненцијална вредност изазвана је објективним факторима који су повезани са погодностима руских предлога.

То се односи и на горепоменуте проблеме са развојем нуклеарне електране “Пакш”. По признању мађарске штампе, међу свим претендентима за одговарајући уговор, једино је “Росатом” спреман да обезбеди одговарајуће предфинансирање пројекта – иако је парламент Мађарске донео одлуку о неопходности изградње два нова енергетска блока на нуклеарној електрани “Пакш” још 2009. године. Првобитно су намеравале да учествују на тендеру и француска компанија Arevaи јапанско-амерички Westinghouse. Међутим, конкретне предлоге од њих Мађарска није добила – очигледно и због политичких околности. Руска државна корпорација је понудила услове који одговарају интересима мађарске стране.

Интерес Мађарске за развој нуклеарне енергетике такође се не уклапа у тренутне приоритете Европске Уније – у којој многи сањају о “револуцији гасних шкриљаца”, која Европи доноси ништа мању еколошку штету од нуклеарних електрана. Тако да и по том питању приступ Будимпеште изгледа уверљивији од приступа Брисела.

Акценат владе Мађарске на развоју нуклеарне енергије – наравно, уз поштовање свих неопходних техничких параметара по питању безбедности – потпуно је разумљив. И како показује искуство сарадње Русије са другим земљама – између осталог са Ираном – руски предлози у потпуности испуњавају ове услове. Тако да енергетска алијанса Москве и Будимпеште носи објективан карактер. Он може у потпуности послужити као пример другим европским земљама: да се чак и ако се формално не “мења” ЕУ, могу бранити сопствени национални интереси – политички и економски. Слична пракса је и за Србију посебно актуелна.