Серија пословних уговора – у којима дугорочне испоруке руског гаса суседу имају првостепени значај (ту су још и заједничка производња авиона и хеликоптера) и који су током посете руског председника Владимира Путина потписани у Шангају – тешка 400 милијарди долара, осим добробити које очекују два моћна азијска суседа, друге с правом баца у бригу. Посебно западни део Европе.
Десило се управо оно што је шеф руске државе дефинисао као „ефекат бумеранга”. Сталне претње санкцијама западних земаља због дешавања у Украјини окренуле су највећу државу на свету на једину логичну страну – на исток. Тиме је већи део земаља ЕУ доведен у ситуацију да брине како да се понаша убудуће. У противном, лако би могло да се деси да ове земље падну под потпуну доминацију САД и, практично, претворе се у америчку провинцију. И мада је Путин у више наврата нагласио да неће запоставити своје европске партнере, посебно Немачку, чињеница да је џин са Далеког истока који се брзо развија и те како гладан и енергената и инвестиција, уноси зебњу у европска срца.
Уверавања великог партнера са друге стране Атлантика да је спреман да Европи испоручује гас у течном стању, као и чињеница је да је то могуће извести само бродским путем, а што тражи време, прво да се природни гас преведе у течно стање, потом утовари на контејнере и преплови немирни океан, у било које доба године, не чини се као алтернатива која може да парира руским цевоводима.
У страху да не постане судбински овисна о руским енергентима, Европа би могла да се нађе у ситуацији да је стежу окови америчких гасних контејнера. Која варијанта је боља, наравно, зависи од појединачних држава, али је чињеница да у овим немирним временима када једни најављују референдуме о независности, док се други ноктима држе за литицу банкротског амбиса, руски договор са Кинезима уноси нови елемент у овај низ проблема.
Својевремене приче о добијању гаса из угљених шкриљаца испоставиле су се као добра прича, али за будућност. Слично би могло да буде и са америчким гасним контејнерима, иако је најмоћнији западни играч пре извесног времена себе прогласио највећим произвођачем природног гаса у свету.
Изјава Путина да неће запоставити западне партнере такође има одређена ограничења. Уколико из Брисела наставе са претњама о „изолацији” Русије, тешко да ће у Москви остати имуни на овакве опаске. Јер после потписивања споразума са Кином, Русија је просто добила „ветар у леђа” и потврдила да политика коју спроводи на глобалном плану има смисла.
У ту причу уклапа се и изградња цевовода „Јужни ток”, који би требало да постане алтернатива украјинском, којим се сада гасом снабдева западни део Европе. Поготово ако бивша совјетска република настави да спроводи прозападну (антируску) политику. Како је својевремено рекао премијер СССР-а Виктор Черномирдин: „Украјински гасовод је само гомила цеви које, када дође време, могу једноставно да се исеку и отпреме у старо гвожђе.”
Неколико дана после Пекинга у Санкт Петербургу је одржан Међународни економски форум на којем, како се испоставило, и није било много званичника из иностранства. Присуствовало му је око 6.500 гостију, а међу њима и 609 руководилаца руских и страних компанија. На саветовању су се окупили руски експерти из свих области економског деловања. Наравно, главно питање је било: којим путем се креће Русија – да ли иде у изолационизам или се окреће источним партнерима попут већ поменуте Кине, потом Индије и осталих привредних џинова из тамошњег подручја.
Како се пренели извештачи, изолационисти су се залагали за помоћ бизнису од стране државних банака, друга група економиста била је за додатно ширење веза са Кином, док су трећи истицали важност светског тржишта. У сваком случају, већ и сама чињеница да је скуп у царској престоници обиловао сукобљеним ставовима показала је да је Русија на озбиљном путу да додатно учврсти своју позицију на међународној трговинској позорници.
Али вратимо се Европљанима. За њих је руско-кинески договор нешто што им најмање одговара. Санкције уведене појединим руским званичницима ни издалека нису постигле очекивани ефекат. Напротив, само су изродиле нову дозу неповерења у московским пословним круговима према партнерима на западу. У ствари, испада да се стална битка која се води између САД и Русије, неки пут отвореније, некада скривеније, највише ломи о леђа Европљана, који су – званично – партнери и једној и другој страни.
Оваква позиција између две велике стране носи са собом много проблема. Најновији развој догађаја прети да их доведе у додатну зависност од стране САД. Без обзира на то да ли је реч о енергентима или, једноставно, наступу на глобалном тржишту. Јер, ко год да је боравио скоро у Кини као најупечатљивију слику могао је да понесе то што је једна цивилизација, суштински потпуно другачија од западне, на тако једноставан и лак начин прихватила различите технолошке новотарије, па чак их и унапредила.
Уосталом, кинеска роба је одавно преплавила дућане европских престоница. Гасни уговор Пекинга и Москве учиниће да те робе буде још више и да буде још јефтинија. Да не спомињемо колико ће нових производних погона уз трасу гасовода моћи да буде отворено и колико људи упослено. И са руске и са кинеске стране. Глобално гледано, енергетска слика света нагло је измењена, а главни губитници би могли да буду управо Европљани. Зато се од бирократа у Бриселу очекује да у што краћем периоду пронађу одговор на нови изазов. Иначе ће се, као што рекосмо, претворити у америчку провинцију, од чега се европским интелектуалцима већ диже коса на глави.
