У игри великих сила за сигурно снабдевање гасом Србија је још једном „прескочена”. То је мање-више пре два дана потврдила и сама Европска комисија (ЕК) саопштењем да је сама предложила, па повукла предлог за гасовод „Источни прстен” који је требало да иде преко Бугарске, Румуније, Мађарске и Словачке. Они нас уверавају да нас не заобилазе, већ да је гасно повезивање Србије и Бугарске пројекат од заједничког интереса за Енергетску заједницу. Речју, брину за нас, а стопирају сваки потенцијални гасовод који би нам обезбедио сигурност снабдевања. Ове „енергетске” игре несумњиво су крајем прошле недеље испровоцирале Ивицу Дачића, првог потпредседника владе, да званични Брисел назове лицемерима.

Да је Србија на овој гасоводној мапи заобиђена из саопштења ЕК „прочитао” је и Војислав Вулетић, председник Удружења за гас Србије.

– Немам намеру да браним Дачића, али ЕК никог од познавалаца гасних прилика поменутим саопштењем није убедила да је Србију видела у „Источном прстену”. Тим пре што је овај пројекат први пут покренут још 1995. године, само се тада звао „Набуко” и заговарали су га Американци. Када је пројекат пропао, јер се САД није договорио с Ираном око гаса, исти гасовод је касније назван „Западни Набуко” и поново је заобилазио Србију. Сада се исти тај пројекат зове „Источни прстен” и наше земље нема у њему, објашњава Вулетић.

Овај гасовод, каже он, Европској комисији сада није међу приоритетима, јер нису успели да убеде Русију да га гради. С друге стране у најмању руку непристојно је што Брисел покушава да прода причу о нашем гасном повезивању са Бугарском као заједничком интересу Енергетске заједнице.

– Конекција између Србије и Бугарске звучи лепо, али мора се знати да је наша земља још 1996. године направила план овог пројекта као алтернативу постојећем снабдевању, јер смо се и тада, као и сада гасом снабдевали само преко Украјине. Он није заживео последњих 19 година, јер нема довољно гаса који би стизао до Србије преко Бугарске, поготово после 2019. године када Русија прекида испоруке Украјини. Сав гас који Румунија и Бугарска добијају је такође руски гас. Дакле, направимо ли овај двосмерни гасовод ми само можемо да рачунамо на добру вољу Бугарске или Румуније да нам испоручи неке вишкове гаса које евентуално имају, а не требају им, објашњава Вулетић.

Он тврди да нас ЕУ неће у својим гасним плановима, јер нисмо ни члан ЕУ, нити смо у НАТО, а нисмо увели ни санкције Русије. Осим тога, економски гледано, Србија данас троши мање гаса него деведесетих када су све топлане радиле на мазут, а данас највећи број њих троши гас. Тада се трошило три милијарди кубика гаса годишње, данас 2,2 милијарде.

Љубинко Савић, секретар Удружења за енергетику Привредне коморе Србије, слаже се да последњим обраћањем ЕК није убедила Србију да је жели у „Источном прстену”.

– То што је Брисел тренутно повукао овај пројекат, не значи да не желе уопште да га граде. Сада, међутим, немају обезбеђен гас за његово снабдевање. У прилог томе да нисмо били играчи за овај пројекат говори и чињеница да су договор о изградњи „Источног прстена”, на мајском сусрету вођа Европске уније и земаља бившег Совјетског Савеза у Риги, потписали министри земаља кроз које тај гасовод треба да прође, а то су Словачка, Мађарска, Румунија и Бугарска. Србије, дакле, нема – каже Савић.

Кад се подвуче црта, чини се да ЕК и заинтересоване чланице ЕУ играју на карту да Москва одустане од изградње и „Турског тока”, као што је одустала и од „Јужног”, и да настави преко Украјине да испоручује гас за Европу.

Јер, како другачије објаснити да ЕУ, за најаву градње најновијег „Турског тока” није баш много марила све док Грци нису почели да договарају градњу с Русима.

Ј. Петровић-Стојановић, Политика