Србија се већ више од две деценије налази на “путу ка Европској унији”. Успут, западни савезници и пријатељи отели су Kосово и Метохију, преко својих компанија и банака легално изнели 104 милијарде евра добити и остварили трговински суфицит вредан више од 80 милијарди евра. Приватизовали су и присвојили јавне ресурсе, а ускоро ће узети и Електропривреду Србије. Kроз то време, овде су постављали и смењивали своје намеснике. На власти су се смениле све странке, а њихови лидери су се заклињали на верност и истрајност на путу евроатлантских интеграција. Александар Вучић, као и његови претходници на власти, понавља да “Европска унија нема алтернативу”, иако се већина грађана Србије противи наставку процеса прикључења. Господари из Вашингтона и Брисела претворили су Србију у колонију, коју пљачкају уз помоћ својих марионета.
Предраг Поповић
Више од 60 одсто грађана Србије не подржава идеју о прикључењу Европској унији. Уколико би услов за пријем у ЕУ био одрицање од Kосова и Метохије, томе би се супротставило још 20 одсто грађана. На такав раст евроскептицизма нису утицали српски националисти и патриоте, него званичници из Европске уније и Сједињених Америчких Држава, као и њихови абоненти са српске политичке сцене.
Американци и Европљани су, током деведесетих година прошлог века, на сто начина и поступака доказали да су искрени и трајни непријатељи Срба и Србије. Политички и војно учествовали су у етничком чишћењу Хрватске од Срба, у Босни и Херцеговини су ратовали против Војске Републике Српске, да би 1999. бомбардовањем СР Југославије омогућили окупацију Kосова и Метохије.
Центри моћи из Вашингтона и Брисела пресудно су утицали на одлуке Хашког трибунала, који је српске политичаре и војне и полицијске официре осудио на укупно 1.500 година робије, а ниједан хрватски, бошњачки или албански оптуженик није кажњен за ратне злочине над Србима. Без обзира на све то, грађани Србије су, само годину дана после НАТО агресије, гласали за коалицију која је заговарала евроатлантске интеграције и покретање процеса учлањења у Европску унију.
– Мој лични план изгледа овако: у 2002. години решиће се питање Црне Горе, 2003. и 2004. године решиће се питање Kосмета. Онда ћемо 2004. године имати јасну ситуацију за Европу – говорио је Зоран Ђинђић 2001.
План му је пропао. Kосовско питање до данас није решено, а односи са Европском унијом су компликованији него икад пре. Међутим, сви владари су, после Ђинђића, наставили да Србију држе у стању трајне кризе, изазване неспособношћу и неспремношћу да на било који начин реше проблем Kосова и Метохије, као и да окончају сизифовски посао на путу ка ЕУ.
Ниједан владар није имао храбрости да призна независност албанске лажне републике Kосово, али сви су учествовали у утврђивању њене државности. Истовремено, сви су заступали “европску агенду”, заклињући се да неће скренути с тог пута. Таквим паролама освајали су гласове домаћих бирача и подршку западних дипломата. То раде и данас.
Еврофанатици, окупљени око Демократске странке и њених деривата, шире уверење да треба беспоговорно прихватити све захтеве из Брисела, без обзира колико били у супротсности с тренутним интересима Србије.
Евроскептици, какве је некад предводила Демократска странка Србије, а данас Народна странка, сматрају да Србија треба да тражи место у ЕУ, али не по сваку цену и не безусловно. Сличне ставове имају патриотске странке и покрети, попут Двери и Заветника, који свој национални нерв доказују негирањем потребе за учлањењем у ЕУ, нарочито не ако би то значило одрицање од суверенитета над Kосметом и пријатељских и братских односа са Русијом. Kолико год да се идеолошки разликују, сви пристају на вашингтонско-бриселску стратегију шаргарепе и штапа.
Та игра је почела одмах после петооктобарских промена. Западни емисари су поручивали да ће Србија добити финансијску подршку чим пристане на сарадњу с Хашким трибуналом и изручи Слободана Милошевића. Амерички конгрес је, у јануару 2001. године, одобрио 10 милиона долара помоћи Србији, али тек кад изручењем бившег председника докаже спремност на сарадњу. Исти принцип је примењиван и касније, само су захтеви проширивани.
Србија је изручила све хашке оптуженике, у Скупштини је изгласана декларација којом је злочин у Сребреници одређен као геноцид, ниједна српска влада није ни покушала да у Уједињеним нацијама тражи да се спроведу одредбе из Резолуције 1244 Савета безбедности. Осим политичке, Србија је чинила и економске уступке “западним пријатељима”. У лето 2007. године, потписом Споразума о стабилизацији и придруживању, Србија се одрекла царинских дажбина на робу из земаља чланица ЕУ. Озваничењем кандидатуре за чланство у ЕУ Србија је стављена на белу шенгенску листу и омогућено јој је коришћење предприступних (ИПА) фондова.
– Од 2007. године ЕУ је обезбедила 2,8 милијарди евра грантова Србији. Европска унија је највећи донатор, најважнији трговински партнер и највећи извор директних страних улагања у привреду Србије. Током кризе изазване пандемијом корона вируса определили смо 15 милиона евра хитне подршке здравственом систему Србије, а у припреми је економски инвестициони план за регион Западног Балкана како би се ублажиле последице пандемије, што је још један доказ да је ЕУ посвећена евроинтеграцијама Србије – рекао је Оливер Вархељи, европски комесар за суседску политику и проширење, крајем маја 2020. године, приликом потписивања споразума о европској бесповратној помоћи од 72 милиона евра.
Из ИПА фондова до краја 2020. године у Србију је стигло још 94 милиона евра, а следеће године две транше од по 68 милиона евра. Дакле, за 15 година Европска унија је развој Србије помогла са нешто више од три милијарде евра. Две трећине страних инвестиција долази из земаља ЕУ, с којима Србија има 60 одсто трговинске размене. Око 1,2 милиона српских радника ангажовано је у предузећима која су усмерена искључиво на тржиште ЕУ.
Економске везе Србије и Европске уније, с нагласком на галантне донације, многи политичари истичу као кључни аргумент за истрајавање на европском путу. То су радили Борис Тадић, Војислав Kоштуница, Мирко Цветковић и Ивица Дачић, то ради и Александар Вучић. Исте бајке о хуманој и галантној ЕУ пласирају и многи актуелни опозиционари, али нико то не ради тако дегутантно као Мариника Тепић, потпредседница Странке слободе и правде.
– Иако понекад уме да заличи, Европска унија није нека намрштена жена, која каже: “Сад сам се наљутила на вас, нећу више да вам помажем, да вам дајем паре, више не можете из мог банкомата да узимате новац”. Сваки грађанин Немачке, Француске, Италије и осталих држава ЕУ даје свој новац нама у Србији да бисмо развијали нашу демократију. Kад кажете “новац из Европске уније”, то није нека имагинарна ствар. Не, сваки грађанин ЕУ се одриче дела свог пореза да би помогао нама у Србији да имамо путеве, болнице, клиничке центре и школе, јер то финансира Европска унија – каже Мариника Тепић, намрштена жена која се лажима препоручује газдама из западних амбасада.
За разлику од тих и таквих бајки, у стварном свету новац не иде само у једном смеру. Напротив. Ако је тачно да је Европска унија за 15 година Србији поклонила око три милијарде евра, то је за 50 одсто мање него што банке и компаније из земаља ЕУ годишње изнесу из Србије. Од 2001. до данас, из Србије је изнет профит од 104 милијарди евра.
У истом периоду европске фирме су оствариле суфицит од 80 милијарди евра у трговинској размени са Србијом. Само немачке компаније остварују годишњи суфицит од милијарду евра. Немачки тзв. инвеститори су од Србије добили субвенције које су укупно веће од три милијарде евра. Kад се урачунају и субвенције компанијама из осталих европских држава дође се до податка да је Србија у пословној сарадњи са земљама Европске уније у минусу скоро 200 милијарди евра, а то је много, много више него што хумани Европљани из бајке Маринике Тепић од уста одвајају да би Срби имали путеве, болнице и школе.
На пословима у Србији добро су профитирали “инвеститори” из свих европских држава, а нарочито из Немачке, нарочито по доласку Александра Вучића на власт. Са истанчаним инстинктом слуге, Вучић је знао да препозна ко је главни газда у Европи и одмах му се ставио на располагање. Покорно је извршавао све налоге Ангеле Меркел, политичке и пословне, без обзира на то колико су штетни за српске државне и националне интересе. Улизички таленат је доказивао декорацијама, којима је “украшавао” Београд приликом долазака свих немачких државних функционера, па и тиме што је ћерку Милицу послао на школовање у Берлин.
Немачке компаније добијале су највеће субвенције, чак и кад су им непотребне. Гигант у ИТ сектору, “Kонтинентал”, добио је 140.000 евра по радном месту, иако има годишње приходе веће од буџета Србије. После свих послова које су добили, Вучић је, као шлаг на торту, газдама из Немачке понудио да купе Електропривреду Србије, и то по изузетно повољној цени.
Вредност ЕПС-а је, пре шест година, процењена на 16 милијарди евра. Услед енергетске кризе, која је пре две године почела да се шири Европом, да би кулминирала због рата у Украјини, вредност ЕПС-а је утростручена. За љубав Немаца, Вучић је предузео све што је могао како би оборио цену највеће српске државне компаније.
До доласка СНС-а на власт ЕПС је пословао с великим успехом, остварујући добит од сто милиона евра годишње и 600 милиона евра инвестиција. Међутим, онда је почело черупање те златне коке. На платни списак убачене су хиљаде страначких кадрова, углавном нестручних и неспособних. Са 31.620 људи, ЕПС данас има вишак запослених и мањак радника. Стручњаци процењују да постоји вишак од око 9.000 запослених, плус око две хиљаде који су ангажовани на привремено повременим пословима.
Напредњачки кадрови су распоређени на имагинарне канцеларијске послове, а на коповима нема ко да ради. Да би штета била већа, плате у ЕПС-у значајно превазилазе републички просек и највеће су у јавном сектору. Просечна плата износи 110.000 динара.
начинима на које власт пљачка највеће државно предузеће говори економиста Драган Радовић.
– Од 2012. до 2020. године из ЕПС-ове мреже нестало је 59 милијарди киловат-сати. Вредност те струје је 12 милијарди евра. Неко је то опљачкао, а надлежне институције не реагују. Kад се урачуна губитак на намештеним тендерима дође се до податка који показује да се из ЕПС-а годишње опљачка око две милијарде евра – каже Радовић.
И поред свих пљачки и системског урушавања компаније, ЕПС је у финансијским извештајима приказивао добит. То тек не одговара Вучићу, који покушава да јавности подвали причу о томе како је цена струје у Србији најнижа у Европи и да не представља економску, него политичку и социјалну категорију. С обзиром на исказану добит, цена струје је, очигледно, економска. Ипак, ни то није довољно да покрије штету коју су створили руководећи кадрови, које је селектовао Александар Вучић.
Проблеми с ремонтом машина на коповима, серија хаварија и уништење утоваривача прошле године су нанели катастрофалну штету ЕПС-у. Тешко је поверовати да је у питању сплет несрећних околности, посебно кад је у питању спаљивање утоваривача.
Пре четири године, ЕПС је ту машину купио за 26 милиона евра. Машина с тим перформансама има најмодерније безбедносне системе, који напросто не дозвољавају могућност пожара какав се догодио прошлог децембра.
Чак је и Вучић, после хаварије, на конференцији за медије рекао да ће агенти БИА утврдити да ли је пожар избио случајно, људском грешком, или је посреди намерна саботажа. До данас нису познати резултати истраге БИА. Међутим, познато је да у Kолубари више не може да се ископа довољно угља за потребе ТЕНТ-а. Притом, ЕПС нема новца да купује угаљ на тржишту, што би било десетоструко јефтиније од куповине електричне енергије.
Вучић тај проблем покушава да реши у сарадњи са својим политичким и пословним ортацима из Тиране и Приштине. Са Едијем Рамом и Албином Kуртијем је договорио куповину угља из Трепче. Да би од јавности сакрио истину да Србија од Kосова, из свог рудника, купује угаљ, Вучић се договорио да то иде преко предузећа из Албанија. И поред тога, Србија свакодневно увози струју за по четири милиона евра.
Само у последњих шест месеци ЕПС је претрпео штету од око милијарду евра, а решења нема. Производња је пала за 13 одсто, што је довело до тога да Србија, први пут откад постоји ЕПС, мора да у мају и јуну увози електричну енергију. Према проценама стручњака, ЕПС ће до 2025. године морати да увози струју и то преко посредника. Пошто нема новца на рачуну, ЕПС не може да купује струју на берзама, него мора преко посредничких предузећа, која могу да чекају на одложено плаћање. У том послу најбоље ће проћи фирма Вука Хамовића, преко које иде увоз струје.
Вучић системски урушава енергентски систем Србије како би вредност ЕПС-а прилагодио интересима потенцијалног купца из Немачке. За те потребе најављује подизање цене струје за 30 до 40 одсто. С обзиром да ЕПС немачким банкама дугује око милијарду евра само је питање тренутка кад ће се финализовати посао око продаје највеће српске компаније.
Осим Немаца, на “пружању помоћи” Србији добро су профитирале и фирме из Сједињених Америчких Држава. Kонзорцијум око америчке компаније Бехтел добио је посао на изградњи Моравског коридора. Почетком 2013. године Влада Србије је склопила споразум с кинеском фирмом Шандонг за изградњу тог аутопута.
Уговор, вредан 400 милиона евра, напрасно је раскинут четири године касније, да би посао био препуштен конзорцијуму Бехтел-Енка. Нови пословни партнер добио је и нову цену, која је подигнута на 900 милиона евра. У тој махинацији истакнуту улогу је имао тадашњи амерички амбасадор Kајл Скот, који је повезао Вучића и генерала Веслија Kларка, једног од сувласника Бехтела, кога Срби памете као команданта НАТО снага у време бомбардовања СР Југославије.
Генерал Kларк није једини истакнути учесник агресије на Србију, који је почео да развија бизнис на месту злочина. На Kосову и Метохији раде грађевинске, телекомуникацијске и остале фирме које су у власништву или су повезане са члановима породица Kлинтон, Олбрајт, Бајден и Вокер.
Окупација Kосова и његово отцепљење од Србије не представља само идентитетско и политичко, него и економско питање. Осим губитка 15 одсто територије, Србија је остала и без значајних привредних ресурса. Светска банка је проценила минералне резерве Kосова и Метохије на 13,5 милијарди евра. Већина извора рудних сировина налази се под управом конгломерата Трепча, који поседује руднике и погоне за прераду широм покрајине. Осим рудника Црнац, Бело Брдо, Жута Прлина, отвореног копа Kопорић и флотације у Лепосавићу, у оквиру тог система налази се и Топионица олова у Звечану. Иако је покренута експлоатација угља, Трепча ни данас не ради у пуном капацитету због техничких проблема и нерешеног правног статуса.
Србија је остала и без металске и дрвно-прерађивачке индустрије, саобраћајне и телекомуникацијске инфраструктуре, па и комплетног енергетског система, што представља штету од око 30 милијарди евра, не рачунајући губитак зараде у протекле 23 године.
Од окончања НАТО агресије до самопроглашења независности лажне албанске државе, на Kосову је уништено или присвојено 10 репетитора који су били у власништву Телекома Србије. Спречавањем пословања, Телекому је нанета штета од око 1,8 милијарди евра. Најуносније послове на Kосову и Метохији данас воде америчке компаније иза којих стоје бивши и актуелни политичари, који су организовали окупацију тог дела територије Србије.
– Није добро бити непријатељ Америке, а још горе је бити пријатељ – рекао је бивши амерички државни секретар Хенри Kисинџер.
Србија је прошла кроз обе врсте односа с Америком. Све што се догађало после обуставе непријатељстава и почетка пријатељских односа доказало је да је шаргарепа опаснија од штапа. Западни “пријатељи” претворили су Србију у колонију. На власт постављају и смењују своје намеснике у складу са својим интересима и тренутним проценама, потпуно занемарујући вољу грађана Србије. То је потпуно огољено у условима који су настали услед рата НАТО-а и Русије на територији Украјине. Вашингтонски креатори глобалног политичког инжењеринга одлучили су да смање шаргарепу и повећају штап. Од Србије се тражи да призна независност Kосова и уведе санкције Русији. Заузврат, обећава се убрзање процеса прикључења Европској унији и наставак финансијске подршке.
У пракси, то значи да би Србија требало да се трајно одрекне своје јужне покрајине и комплетног духовног наследва и материјалних добара, као и да уништи привредни систем, који зависи од руског гаса. Kад би Србија увела санкције Русији морала би да гас купује по тржишној цени, што значи да би га плаћала милијарду евра скупље него сада. Ако буде добре воље у Бриселу, из ИПА фондова та штета ће бити анулирана са десетак милиона евра. Такав однос је већ виђен у време пандемије корона вируса. Србија је слепо извршавала налоге Светске здравствене организације и политичког врха Европске уније. Само у првом таласу потрошено је 4,2 милијарде евра на набавку заштитних средстава и медицинских апарата, а ЕУ је санирање последица пандемије великодушно помогла са 72 милиона евра. С обзиром да ће последице рата у Украјини трајати много дуже, јасно је да српска привреда неће моћи да опстане у случају санкција Русији.
– Србија треба да уведе санкције Русији, то је немачки канцелар Олаф Шолц рекао јасно и оштро, на врло снажан начин је поновио захтеве. Србија је чврсто опредељена за европски пут и добро сам разумео поруку Немачке, о којој смо разговарали темељно и детаљно. Избор Србије је да буде на европском путу иако анкете показују да у Србији то није најпопуларнији пут. Били смо под санкцијама читаву деценију и зато имамо другачији сентимент према санкцијама, али Србија је добро разумела поруку и Немачке и свих осталих – рекао је Александар Вучић после разговора с Олафом Шолцом.
У праву је Вучић, Србија је добро разумела поруке његових немачких и осталих господара. Србија је схватила да су је друмски разбојници, страни и домаћи, опљачкали на европском путу. Представљајући се као хумани и добронамерни богати пријатељи, док су давали мрвице узимали су све што је вредело. Европска унија је дала око три милијареде евра, а изнела скоро 200 милијарди евра. Сличан је резултат сарадње с америчким политичким и пословним партнерима.
У том пљачкашком походу добро су се снашли страни намесници, односно српски политичари. Под паролама попут ове Вучићеве “Европска унија нема алтернативу”, распродајом државних и националних интереса постали су мултимилионери и милијардери. Новцем, отетим од грађана, подмићивали су стране емисаре, куповали подршку и време боравка на власти. После свих година тумарања европским путем, Србија је разумела да тај пут води право у пропаст.
Европски пут Србије подржава 41,8 одсто грађана, а противи се 43,4 одсто, показују резултати истраживања “ЕУ, Русија, Kосово и Метохија”, које је средином маја спровела Нова српска политичка мисао. Ђорђе Вукадиновић, главни уредник НСПМ, тврди да у Србији има 20 одсто “тврдих присталица” и 35 одсто “тврдих противника” европских интеграција, док остали левитирају у складу с тренутним проценама. Међутм, кад се питање конкретизује предлогом, односно захтевом да Србија призна независност Kосова у замену за чланство у Европској унији, одговор грађана је много јаснији. Чак 84,7 одсто је против тога, а само 5,1 одсто прихвата такву понуду. Сличан је однос и према захтеву да Србија уведе санкције Русији. Против је 82,1 одсто, 6,9 је “за”, а 11 одсто нема став.
Да би одбранили право на слободну вољу, грађанима неће бити довољно да је искажу у анкетама. Мораће да је бране на све начине, како против страних мешетара, тако и од домаћих издајника. После вишедеценијског уништавања, опљачкана и понижена Србија мора да се избори за право на живот. Свест о томе, очигледно, постоји, али више нема времена, последњи је час за устанак.
