ЕУ нема намеру да прашта Орбану

У чему је његова кривица коју, треба рећи, тек треба доказати? У томе што је променио Устав земље, искористивши већину у мађарском парламенту, огарничио медијске слободе и подчинио Централну банку својој влади. Раније, и то је стварни разлог старе мржње према њему, оптуживали су га да је превише лојалан Путиновој Русији, јер наставља да подржава изградњу “Јужног тока”, без обзира што се САД… пардон, Европска Унија залаже за реализацију алтернативних пројеката. На крају, Орбана оптужују да је обуставио реверсне испоруке руског гаса сиротој Украјини, која га не добија директно из Русије.

Допуштам, али не признајем, да промене унесене у Устав Мађарске заиста представљају изазов за европске вредности; како би се то разумело, потребно је вратити се неколико година уназад, у време пада гвоздене завесе.

Тада, 1989. године, Мађарска се спремала за прве слободне изборе (одржане кроз две године), и нове политичке партије тек су кренуле у потрагу за изборним цензусом. Међу њима су биле: ФИДЕС, настала из омладинске групе либерално-демократске партије SZDSZ (Либерални Савез Слободних демократа), која је врло брзо постала најнезависнија снага која је имала јасну представу о „старијем брату“. Један од њених младих оснивача је био и Виктор Орбан, који се ускоро истакао као неприкосновени лидер. Он се издвајао као харизматични, паметни, одлучни и амбициозни лидер, што је у политици неопходно. Након променљивих успеха, на последњим изборима 2014. године добио је 44% гласова подршке омладине и средње класе.

Први пут ставши на чело владе, суочио се са катастрофалним стањем у економији и финансијама, насталој као резултат некомпетентности претходних влада у првим годинама еуфорије либерализма. И до избијања економске кризе, озбиљни проблеми националне економије уништавали су приходе средње класе. Током обезвређивања форинте, огромни кредити у страној валути постали су неподношљиво бреме за већину становништва. Касније, ситуацију у земљи је још више погоршала криза европске економије, а ни антируске санкције, уведе непоследњих месеци, нису позитивно утицале на унутрашњи бизнис.

Орбан одлично схвата да влада малом земљом, која нема излаз на море, окружену „тешким“ суседима који су током историје имали одређени утицај на живот Мађара. Он исто зна да његова земља не располаже значајним енергетским ресурсима на које би могла да рачуна, а зна и да управља становништвом са високим образовањем и са животним потребама које одговарају потребама суседних западних земаља, а не земаља Централне Европе и Балкана. С тим у вези, Орбан разуме да, ако жели да створи земљу са минимумом социјалних конфликата и нестабилности, он не може да настави са традиционалном политиком, тим пре да се води само ограничењима која препоручује Брисел.

Управо захваљујући процени ситуације и својој политичкој компетентности, он је схватио неопходност очувања равнотеже у односима са моћним државама како на Истоку, тако и на Западу, покушавајући да од њих добије највећу корист, али да избегне зависност, како се то већ догађало у историји. Јасно је, да би дошла до таквог резултата, његова влада је морала да делује одлучно, како би привукла инвеститоре и изашла из кризе са најмањим губицима по становништво. Управо тако се објашњавају владине акције у интересу земље и промене у односима према Централној банци, медијима и неким иностраним инвеститорима, посебно са приватним банкама. Тиме се исто објашњава и чињеница да, формално пратећи европске санкције против Русије, он није потпуно прекинуо односе са великим суседом. Он се одупирао докле год је могао овим санкцијама, потписујући све наметнуте изјаве. Али, истовремено, Орбан је одлучио да не сарађује по питању реверса руског гаса у Украјину, након што је Русија, водећи преговоре о закључивању новог уговора, зауставила директне испоруке гаса овој земљи.

Они који критикују Орбана за ову одлуку намерно заборављају да Мађарска увози из Русије 85% гаса и 100% нафте, што у коначном билансу чини 64% свих њених потреба за енергетским ресурсима. Они заборављају и то да Русија Мађарској, након Европске Уније, остаје главни и неопходни трговински партнер. Што се тиче „Јужног тока“, Мађарска је за њега заинтересована, као и Аустрија и Бугарска, јер ће његова реализација омогућити учвршћивање њеног стратешког положаја енергетског центра Централне Европе, дајући јој такав значај на који ова мала земља не би могла да рачуна.

Овакав приступ Орбана критикују десне националне партије, оптужујући га за претерану „помирљивост“ са Европом и за недовољни патриотизам, док га леве снаге, напротив, оптужују за „анти-европеизам“ и тајне ултрадесне погледе. Чак је и Обама у јулу изјавио да је Мађарска стала на пут да постане „нелиберална држава, а средином октобра је чак објавио да је шесторици мађарских чиновника забрањен улазак у САД због корупције. Без обзира на то, што њихова имена нису објављена, вероватно се ради о члановима Орбанове владе. И на крају, пре неки дан, неколико хиљада људи је одржало у Будимпешти демонстрације против одлуке да се уведе такса за коришћење интернета у зависности од преузетих бајтова, док су европски и локални медији надували овај догађај, преувеличавши како број учесника протеста, тако и значај ових мера.

Забринутост изазива, не протекли догађај, већ то што (као што се дешавало и у другим земљама) иностране снаге желе да искористе (или нахушкају) нове уличне протесте, како би утицале на одлуку владе. Тј. неби се желело да у Европи или још негде другде неко изазива нове „наранџасте“ покрете који нису само незаконито мешање у националну политику, већ доводе до појаве допунских фактора нестабилности у Европи и одступања Мађарске са већ ослабљеног про-европског расположења.

Реално, Орбан ради све како би земљу извео из кризе без неких катастрофалних социјалних последица, какве је у Грчкој створио премијер Самарас. Није случајно председник парламента Ласло Ковер приметио да, ако Брисел жели да командује у Мађарској, као да тако нема владе, Мађарска је чак спрема и на излазак из Европске уније.

Орбан, наравно, то неће урадити, јер зна да му то не одговара.

Међутим, критика на његову адресу не ограничава се само на изјаве у медијима. Постоје директни и индиректни притисци, како од стране Брисела, тако и из САД. Европска унија појачава свој диктат како би натерала Будимпешту да спроводи политику најстроже штедње, иако, није тешко претпоставити, тај притисак је био појачан како би се Орбанова влада ставила у тежак положај и тиме „казнила“ за непослушност.

Марио Сомоса, Глас Русије