Ево како је Бугарска очерупана и опљачкана у Европској унији – аларм за Србију

• Већ до 2013. Бугарска је изгубила 60% радних места, остала без људи и претворила се у колонију под политичком управом ЕУ. Најбоља „парадајз-република“ у свету престала је да производи парадајз!
• У данашњем рецепту чувене шопске салате у Бугарској се налазе турски (или јордански) „пластични“ парадајз; „бугарска паприка“ из Холандије и Македоније, лук из Кине и француски сир. На локалном тржишту више нема бугарских сокова од парадајза, али зато има холандских напретек. Чак 80 одсто свих врста поврћа и воћа су увозни
• Бугари воле да се спасавају појединачно. Популарна је шала: „Бугарска има два излаза из кризе – терминал 1 и терминал 2 на аеродрому“. Млади, талентовани и упорни пакују ствари и беже не осврћући се и остављајући старе да умиру у селима. Север земље где незапосленост (по званичним подацима) износи 60% (!) – опустео је
• Познати публициста Светослав ТЕРЗИЈЕВ: А шта ви од нас хоћете? Бугари су – тих народ. Код нас је петсто година био турски јарам. Навикли смо. Затим је дошла Русија и ослободила нас. Касније смо се споразумели с Немцима, али су се они показали као лоши савезници. Од њих нас је ослободила Црвена Армија. Заједно с њом дошао је СССР, који је 90-их нас сам од себе ослободио. Каква је наша будућност? Зашто бисмо о њој размишљали? Преживели смо дан до вечери, а то није лоше. Ми, Бугари, навикли смо да седимо и чекамо да нас спасу
• Бугари су веома желели да буду примерни ученици у школи „слободног тржишта“, које ће, као што је познато, „све само регулисати, ако му не сметамо“, и слепо се предали новим руководиоцима попут америчког консултанта Ричарда Рана. (За такво понашање обећали су им да ће их помиловати по глави и пустити у ЕУ)
• Бугарска је мала. У њој је све завршено веома брзо, и Бугари су се пробудили у свету апсурда. Имају бугарску воду, постоје бугарске цеви и бугарски потрошачи. А уговор о продаји наше воде нашим људима кроз наше цеви припадне, на пример, Енглезима!
• У време цара-премијера Симеона II продали су електродистрибуције Чесима, Аустријанцима и Немцима, Французима је припао водовод и канализација, а бакарна руда, по свој прилици отишла је Белгијанцима – каже један од лидера националиста, Ангел Џамбазки. – То су били тајни услови за улазак Бугарске у ЕУ – Бугарска је продата на лицитацији

        ТЕКСТ о нестајању Бугарске због интеграције у Европску унију добио је велику популарност на друштвеним мрежама. Тај чланак аутор је написао још 2013., али је због актуелности садржаја поново почео да се шири и у 2016.

        Када су у његовој малој Бугарској, кроткој као кунић, ствари кренуле сасвим лоше, тридесет шестогодишњи фотограф, алпиниста и револуционар романтичног имена Пламен, полио се бензином и извршио јавни чин самоспаљивања на тргу испред градске администрације у граду Варни.

        У знак протеста против сиромаштва, корупције, неправде и небриге власти.

        Ако његова земља умире, због чега живети?

        Фотограф је одлазио дуго и мученички, читава Бугарска је јечала, плакала и молила се за њега у православним храмовима.

        „Пламен се угасио“ – написале су новине после смрти Пламена Горанова.

        Његова смрт није била једина. Пред крај мучне зиме још пет људи плануло је у живе бакље. Међу њима – отац петоро деце, 53-годишњи Венцислав Василев који је изгубио посао (судски извршитељи били су дужни да попишу његову имовину на рачун дугова за комуналне услуге – 219 евра за воду) и незапослени Трајан Петров (имао је само 26 година).

        – Тако нешто никад се није дешавало у бугарској историји! Понављам: никад! – с горчином узвикује легенда бугарске журналистике, Валериј Најденов. – Ми смо – хришћанска земља којој су непознати екстремизам и фундаментализам. Самоспаљивање људи је нешто неочекивано и шокантно. За хришћане, уопште, политички суицид је неприхватљив. А ми не сумњамо да су та самоубиства – политичка. Ако неко жели да се убије постоји много других, безболнијих начина. У случају самоспаљивања човек не умире одмах. То је две недеље мучења и најстрашнија агонија на свету.

        Шта се десило са Бугарском, некада задовољном и просперитетном земљом?

        И шта се десило са Бугарима – најтрпељивијим и најпомирљивијим народом Европе?

Добри старац Добри Добрев

        Није ли Бог заборавио Бугарску? Не, није је заборавио, ако 99-годишњи дивни старац Добри Добрев у кожним опанцима и сељачкој одећи још увек стоји поред улаза у цркву Александра Невског у Софији.

        Стављам новац у његову зделу за милостињу, он ме благосиља, али чим кренем да узмем камеру, узнемирено маше рукама. Деду су нашли и поштоваоци и новинари.

        Добри Добрев – прави бугарски светац. Године 2009. читава Бугарска била је потресена вешћу да је старац у дубоким годинама, дуге седе браде као код патријарха, који је деценијама сакупљао милостињу поред улаза у најзнаменитији храм Софије, његов најдарежљивији дародавац.

        Добри Добрев, који живи у селу Бајлово од пензије од 80 евра и храни се поврћем и хлебом, поклонио је храму 18.000 (!) евра. (Сву милостињу коју је сакупио током много година и коју је уредно стављала на банкарски рачун његова рођака.)

        Храм Александра Невског подигнут је у спомен руским војницима који су погинули за ослобођење Бугарске од отоманског ропства. И замислите, од 1912. није се нашао ниједан богаташ – предузимач који би храму поклонио више од сиромашног старца који је 90 година сваки дан из села долазио пешке до Софије. (Сада, у својих 99 година, Добри је постао толико познат да бесплатно долази аутобусом). Старац Добри поклонио је црквама Бугарске укупно 36.000 (!) евра које је сакупио као милостињу.

        Моја другарица Светла из Бугарске, дирнута до суза, такође оставља новац у старчеву зделицу и каже: „Ето, све док имамо овакве људе, Бугарска је жива“. Одлазимо у кафић да попијемо шољицу јаке турске кафе.

        Уз сваку шољицу стављају запечаћено предсказивање, а људи саосмехом и узбуђењем читају „чаробне“ записе. Бугарима је, иначе, својствено веровање у чудесно спасење. На питање „Шта ће спасити Бугарску?“ – чак и познати економисти у Софији подижу руке према небу и узвикују. „Само Бог!“.

Како је фрижидер победио телевизор

        – У јануару смо потпуно запали у неприлике – уздише моја другарица Светла. – Људи су добили рачуне за електричну енергију, који су два пута били већи од пензија. Односно, ако пензионер престане и да једе, ипак, неће моћи да плати рачун. Када је ствар дошла до реалне претње глади и хладноће (многи станови се греју на струју), десетине хиљада људи изашле су на улице. Почела је „електрична револуција“. Како се оштроумно изразио један локални политичар: празан фрижидер коначно је победио телевизор. Не можемо нахранити људе причама о „европским вредностима“. Али, дошло је пролеће и изгледа да телевизор опет побеђује.

        – Код нас постоји израз „дочепати се зелени“ – каже економиста Димитар Себев. Кад отопли ме се „ухватимо за зелен“ и преживимо лето. Сви имају башту, своје домаћинство или макар рођаке у селу. Али после јесени, кад нестане „зелени“ и почне грејна сезона, поново ће почети протести.

Једини излаз је – бежати из земље

        – Наше друштво живи робујући митовима и магичним формулама и престало је да критички гледа на догађаје. Зато смо се ми тако изненадили што су људи одједном спонтано изашли на улицу – каже телевизијски новинар, Иво Христов. Највише се изненадила влада која је одмах поднела оставку и већ у фебруару оставила протестанте без опонената. То је био вешт потез, односно, можете се љутити и викати, само -против кога? Проглашени су хитни избори да енергија грађана не би стигла да се прелије у оснивање нових структураи партија. Читава политичка класа организовала је својеврсну вештачку заседу остављајући народу само неколика месеца за размишљање. Одмах су провереним политичким технологијама протестанте разбили на мање групе, убацили мноштво фалсификованих партија и псеудо-лидера, галамџија који долазе ниоткуд и воде у никуд. Грађани су изгубили храброст и уморили се.

        – Некако сте се пребрзо уморили – додао сам.

        Гнев је био бржи од момента кад смо постали свесни проблема. Људи су изашли на протест, не као грађани који имају јасне циљеве и вредности, него као огорчени потрошачи. Они су мало махали рукама, мало галамили и уморили се. Ми, Бугари смо, заправо, заклети конформисти и имитатори. Ми нисмо водећи, ми смо вођени. Обожавамо да копирамо снажне и да идемо за њима,по њиховом трагу.

Иво Христов

        До 1989., када је СССР био на снази, у Бугарској је милион (!) људи било у Комунистичкој партији – при том је укупан број становништва износио 9 милиона. Сада лик раја нуди ЕУ, мада се у том погледу одсуство критике веома променило. Бугарска је радо хтела да буде чланица Европске уније само из једног разлога – можемо да пређемо границу.

        Бугари више воле да се спасавају појединачно. Популарна је шала: „Бугарска има два излаза из кризе – терминал 1 и терминал 2 на аеродрому“. Млади, талентовани и упорни пакују ствари и беже не осврћући се и остављајући старе да умиру у селима. Север земље где незапосленост (по званичним подацима) износи 60% (!) – опустео је. Ретки туристи га упоређују са мртвом зоном Чернобила.

        Током последњих двадесет година Бугарску је напустило два милиона људи, број становништва смањен је на седам милиона. Земља је изгубила више људи него у два светска рата. Али, то није крај. Економска криза подударила се са застрашујућом демографском катастрофом. Уочи 2060. број становништва Бугарске износиће свега 5 милиона људи (од којих су 1,5 милион Цигани). Бугари, као јединствен народ са старом православном културом, осуђени су на пропаст.

        – Прошле године рођено је само 62.000 деце, додаје тв-новинар Иво Христов. То је најнижи наталитет од 1945. Бугарска се топи брже од свих европских земаља. Само Естонија има лошији резултат. Током своје 1300 година дуге историје наша земља никада није била тако близу распада.

         „Ми смо навикли да чекамо док нас спасу

        – Зар је сад горе него под Турцима? – питао сам зачуђено.

        – Горе је. Демографска и економска криза подудариле су се са моралном деградацијом. Друштво је сада много више изопачено него у временима турског ропства када је читав народ обједињавала идеја борбе за ослобођење.

        А шта ви од нас хоћете? Бугари су – тих народ – у очима познатог публицисте Светослава Терзијева светлуцају искре ироније. – Код нас је петсто година био турски јарам. Навикли смо. Затим је дошла Русија и ослободила нас. Касније смо се споразумели с Немцима, али су се они показали као лоши савезници. Од њих нас је ослободила Црвена Армија. Заједно с њом дошао је СССР, који је 90-их нас сам од себе ослободио. Сада су код нас дошли 300.000 Руса и купили овде куће. Ми смо веома задовољни. Русима ће овде бити лепо међу људима који их разумеју и воле. Каква је наша будућност? Зашто бисмо о њој размишљали? Преживели смо дан до вечери, а то није лоше. Ми, Бугари, навикли смо да седимо и чекамо да нас спасу.  

Како су они дошли до таквог живота

        Да, била је Пољска која је крах СССР-а прихватила ликујући, као избављење од омрзнуте руске доминације. Али, било је и таквих земаља, као што је братска Бугарска која је постојала на рачун споразума века: нафта у замену за парадајз, и одједном је изгубила свог водича и храниоца.

        – Бугарска је била паразит СССР-а – каже социолог Андреј Рајчев. – Ми смо живели на ваш рачун. Требало је само на време аплаудирати на конгресима и љубити се с Брежњевом. Сваки идиотски производ који смо ми производили ви сте обавезно куповали. 86% индустрије радило је за Русију, а за то смо добијали нафту. Постојала је чак и таква шала: кажу, Бугарска поседује највећу колонију на свету у облику СССР-а, будући да она пумпа бесплатне ресурсе, а своју робу избацује на бескрајно руско тржиште.

        – Совјетски Савез је имао свој разлог да помаже Бугарској – каже социолог Кенчо Стојчев. Због историјских разлога (у XIX веку 200.000 руских војника дало је живот за ослобођење земље од турског ропства) Бугарска је била једини частан савезник СССР-а. Нама су толико веровали даовде чак није било совјетске војне базе. У време социјализма Бугарска се претворила у моћну индустријску земљу са развијеном војном, чак и високотехнолошком индустријом. Ми смо били једина чланица СЕВ (Савет за економску узајамну помоћ) која је производила компјутере! Јачање таквих индустријских капацитета у тако малој држави може да се назове и хипер-индустријализацијом. А сада замислите: Горбачов је изабрао други пут и Бугарска је остала сама. Совјетско тржиште потпуно се затворило за нас. У Бугарској се десио колапс: све фабрике су одмах устале!

        – Сећам се последње историјске седнице СЕВ-а 1990. у Софији – присећа се новинар Валериј Најденов. – Совјетску делегацију предводио је премијер Николај Рижков. Он је мирно изјавио да се у земљама СЕВ-а прекида трговина путем трансфера рубаља. Као валута треба да служи долар, а цена свих роба не сме да буде нижа од светске. Људи у сали били су потпуно збуњени. Запањена чешка делегација изјавила је: „Али, у том случају, мићемо морати да изађемо из СЕВ-а?!“. Ришков је одговорио: „Па, изађите. Изволите!“ Једном речи, срећан вам пут. Неколико година после распада источноевропског блока Бугарска је била у рушевинама.

О, дивни, нови свете!

        Почетком деведесетих амерички економски саветници и консултанти пристизали су у узастопним групама у земље СНГ, Источне Европе и Русију. То су били изузетно васпитани и лепо одевени енергични људи зрелих година, по својим погледима сви као један – уверени либертаријанци крајње десничарског правца.

        У суштини, то је економски дарвинизам. Нека у слободној конкуренцији преживе јаки, слаби нека умру.

Сеците, сеците, Ваше величанство!

        Страни консултанти-неолиберали – то су „рибе-кормилари“ Међународног монетарног фонда. Време беде, глади и изгубљености почетком деведесетих ММФ је искористио за општу офанзиву на народе (неки блицкриг!) и за остварењесвоје свете мисије: „ослобађања“ државе од њене својине, или, једноставније речено, њеног генералног пражњења.

        Бугари су веома желели да буду примерни ученици у школи „слободног тржишта“, које ће, као што је познато, „све само регулисати, ако му не сметамо“, и слепо се предали новим руководиоцима попут америчког консултанта Ричарда Рана. (За такво понашање обећали су им да ће их помиловати по глави и пустити у ЕУ).

        Сем тога, имали су довољно памети да због идиотских сентименталних размишљања ставе себи на главу бившег цара Симеона II (уопште не страсног бугарског момка, већ мрзовољног Немца по презимену Саксен-Кобур-Готски) који је владао као премијер од 2001-2005.г. (Он је, наравно, одмах спровео закон о реституцији, вратио себи дворац Врана у Софији и огромне парцеле земље). У време Симеона II којег су све новине хвалиле као „ефикасног менаџера“ и „искусног финансијера“ (да ли вас то подсећа на нешто?), кренула је свеобухватна „приватизација“ Бугарске.

        – Године 1997. код нас се појавио ММФ и изјавио: ми ћемо вас да спасимо, ако будете испуњавали наш програм – каже економиста Дмитр Себев. – Основни услов је: распродаја свега. Огромне државне активе које су вределе милијарде долара падале су у стечај и одлазиле за ситан новац, понекад за један долар! Уосталом, коме ја ово говорим? Па, ви сте из Русије! Ви сте све то прошли. Само, Русија је велика, треба време да је распродаш! А Бугарска је мала. Овде је све завршено веома брзо, и ми смо се пробудили у свету апсурда. На пример, ми имамо бугарску воду, постоје бугарске цеви и бугарски потрошачи. А уговор о продаји наше воде нашим људима кроз наше цеви припадне, на пример, Енглезима! Како то?! А можда није Енглезима.

        Ми чак не можемо да разјаснимо ко, заправо, шта поседује?! Ко су ти људи? То су међународне компаније, понекад оф-шор, регистроване „богу иза леђа“. На пример, компанија којој смо продали за свега 2 милиона долара највећи рудник злата Челопеч, регистрована је у Канади. Бугарској припадају смешна 2% од добијеног злата. При том, „суштина“ је у томе да ми немамо право да сазнамо КОЛИКО злата се добија у руднику ни од чега да рачунамо та два процента. Током 23 године од времена наше „перестројке“ Бугарска која је имала одличну производњу и најбоља пољопривредна земљишта у региону претворила се у најсиромашнију земљу Европе.

Руда – Белгијанцима, водовод – Французима

         – У време цара-премијра Симеона II продали смо електродистрибуције Чесима, Аустријанцима и Немцима, Французима је припао водовод и канализација, а бакарна руда, по свој прилици отишла је Белгијанцима – каже један од лидера националиста, Ангел Џамбазки. – То су били тајни услови за улазак Бугарске у ЕУ – све старе државе су се цењкале да би скупље продале свој пристанак. Захваљујући издаји на самом врху, Бугарска је продата на лицитацији.

Ангел Џамбазки

        – Од почетка 2000.-их Бугарска је живела као весела удовица после смрти богатог мужа – каже, новинар Валериј Најденов. – Она распродаје куће, земљу, сву имовину супруга и отприлике пет година живи боље него пре. А онда глупа жена остаје празних шака и иде да моли за милостињу. Половином 2000.-их Бугарска је показала одличан раст БДП (који рачуна сваки купопродајни уговор). Односно, ми смо распродали националне активе, а у БДП то се одразило као наш приход. Сви су били срећни: ах, какве стране инвестиције!

        Ја сам више пута покушао да објасним: људи, ми не зарађујемо новац, ми само пуштамо низ ветар нашу имовину. Сада код нас воле да се хвале да Бугарска има мали државни дуг. То је тачно. Али је зато приватни дуг страним банкама порастао до 40 милијарди евра. Иначе, наше дугове чак нема ко (!) да израчуна. Власти су уништиле националну економску науку и растерали озбиљне институције. А сва истраживања по налогу владе за новац пореских обвезника изводе прозападне НВО (невладине организације). (Код вас у Русији, пре Путина законе су такође писали вашингтонски саветници. Ја сам тада радио у Москви и одлично памтим то време. Тек сада су код вас НВО прогласили за стране агенте и, наравно, правилно су урадили).

        До 2013. Бугарска је изгубила 60% радних места, остала без људи и претворила се у колонију под политичком управом ЕУ. У свету најбоља „парадајз-република“ престала је да производи парадајз!

Сахрана бугарске паприке

        У данашњем рецепту чувене шопске салате налазе се турски (или јордански) „пластични“ парадајз; „бугарска паприка“ из Холандије и Македоније, лук из Кине и француски сир. На локалном тржишту више нема бугарских сокова од парадајза, али зато има холандских напретек. 80% свих врста поврћа и воћа су увозни.

        – Наши политичари обожавају позиве да пресецају врпце на отварању иностраних ланаца продавница типа „Била“, Метро“ или „Карфур“ – кисело се осмехује лидер националистичког покрета Красимир Каракачанов. Они тамо у поздравним говорима нешто наклапају о инвестицијама и радним местима, али страни монополи не раде са локалним производима – дански сир је јефтинији од бугарског. Ја немам ништа против увозног сира или француског вина, али онда и у француским продавницама треба да се налазе, на пример, бугарско вино и бугарски сир. Шопинг-молови и велики ланци продавница два пута пљачкају земљу. С једне стране они узимају новац од сиромашних Бугара и тај новац одлази на Запад где ради за туђе економије. Са друге стране то убија локалну пољопривреду, а заједно с њом хемијску (ђубрива) и индустрију за конзервирање.

        – Колико добија фрацуска крава? 1.000 евра субвенција годишње – додаје новинар Валериј Најденов. – А наша бугарска крава је -„некористољубива“. Без обзира на ниску цену радне снаге, због недостатка субвенција ми нисмо конкурентни.

        – Али је зато код вас висок квалитет производа. Парадајз који рађа у сунчаној Бугарској сто пута је бољи од закржљалог холандског – тешим га и наивно питам: – А је ли могуће обавезати ланце продавница, пошто им ви отварате тржиште, да 40-50% њиховог асортимана буду бугарске намирнице?

        – Ма, какви?! Правно је немогуће! Одмах ћемо доспети под санкције ЕУ и СТО. Увек ми се плаче кад дођем у бугарски град Самоков, то је за кромпир срце земље. Од тог кромпира нема бољег! Сада је тамо изграђена „Била“, а на њеним тезгама је… француски кромпир! Нашег нема.

        Након што је сахранила бугарску паприку заједно са парадајзом, Европска унија посегла је на неприкосновено – на ракију (нелегална производња алкохолног пића у приватном сектору), али је касније утихнула. Било је јасно да тако грубо вређање осећања неће поднети чак ни најплашљивијиБугари. Ракију производе у домаћим казанима у читавој Бугарској. „Село без казана је као село без цркве“ – кажу у народу.

Лоповлук са „Козлодујем“

        Бугарској је требало не само заврнути руке. Совјетску „другарицу“ требало је спустити испод пода, лишити је енергетске независности. До уласка у ЕУ Бугарска је била извозник електричне енергије у Турску, Грчку, Македонију; Албанију, чак и Италију – захваљујући нуклеарној електрани коју је изградио СССР.

        Са становишта безбедности електрана је радила беспрекорно (што су и доказали многобројне, злурадо настројене комисије за проверу), али, на несрећу, она је била совјетска (!). И, ЕУ је поставила суров услов: Бугарска је дужна да затвори четири од шест блокова, а касније да потпуно заустави „Козлодуј“.

        Још једна директива ЕУ предвидела је замену 16% стандардне енергије „зеленом“ – ветро-генератори и соларне батерије.

        – Бугарска није Сахара да може да ради на соларним генераторима и није острво у Северном мору где непрестано дувају ветрови – каже екс-министар енергетике, Румен Овчаров. – зато је неопходна основна енергија. Сем тога цена мегавата „зелене“ енергије десет пута је већа од цене мегавата „Козлодуја“, али ми смо обавезни да је откупљујемо!

        Али, „зелена“ енергија је – пола невоље. Читава економија Бугарске минирана је дугорочним ропским, наметнутим уговорима.

        – Влада премијера Ивана Костова 2001. веома је желела да покаже своју прозападну оријентацију, а сам господин Костов сањао је да му амерички председник пружи руку – иронично каже екс-министар енергетике, Румен Овчаров. И све се десило као у бајци. Костов је отпутовао у САД где га је примио потпредседник Дик Чејни. Затим су се врата изненада отворила и ушао је Џорџ Буш. Резултат тог необичног сусрета било је потписивање уговора без преседана: две старе совјетске термоелектране „Марица-Исток 1“ и „Марица-Исток 3“ – припале су непознатим америчким компанијама.

„Ми смо – жртва ваших размирица са Сједињеним државама“

        – Уговор није био једноставан, напротив, имао је подмуклу замисао. Држава се обавезала да код Американаца откупљује сву (!) електричну енергију током 15 година по изузетно високим ценама и у свим околностима.Американци су се још ефикасније разумели са конкурентима у енергетици – са пројектом нуклеарне електране „Белене“ која се гради од времена СССР-а и никако да је изграде. У суштини, реактор је већ скоро готов, а руски „Атомстројекспорт“ више пута је предлагао Бугарској изузетно флексибилне и повољне услове плаћања – само да се пројекат заврши. Ипак, без обзира што је за електрану утрошена невероватна количина бугарског и руског новца бугарски парламент затворио је „Белене“ и тиме сав високотехнолошки сектор осудио на тиху смрт. Јер, заједно са „Козлодујем“ и „Белене“ изумреће стари кадрови стручњака за атомистику. Парламент није зауставило чак ни то што је „Атомстројекспорт“ запретио да ће поднети тужбу за милијарду евра. И поднео је.

        – Одустали смо од одличних инвестиција у „Белене“ само под притиском Американаца – тврди социолог Андреј Рајчев. -то је била потпуно геополитичка одлука која је повезана са односима између Русије и САД. Сва америчка политика своди се на шалу: иди погледај шта раде деца у суседној соби и реци им да престану. Исто такву логику имају Американци: погледајте шта раде Руси и заповедите им да то више не раде. САД апсолутно није брига за Бугарску, њима је главно да – зауставе СВЕ руске пројекте. А Бугарска је – само жртва ваших размирица са Сједињеним државама. Судбину „Белене“ поделио је и други руски пројекат – цевовод Бургас-Алкасандрополис. И још увек виси на концу судбина Јужног тока.

Суседи

        Зашто Русија губи на Балкану?

        – Према социолошким испитивањима 70% бугарског становништва су русофили, али је при том Русија изгубила политичку и медијску битку у Бугарској. Парадокс! – узвикује новинар Иво Христов. – зашто је Русија препустила победу Западу? Доминантне идеје у медијима убацују такозвани локални think tank фондови („трустови мозгова“, „фабрикемисли“), које финансирају амерички (ређе европски). Све те институције само цитирају једни друге и у свом називу обавезно имају нешто „демократско“ – Фонд за истраживање демократије или Институт либералне стратегије.

        Они никада не рекламирају своју проамеричку усмереност. Са једне стран то је декларативна наивност (свима је јасно одакле долази новац), а са друге – то је ефикасна, добро разрађена технологија. Русија исказује своје интересе преко организација које себе проглашавају за русофилске. Осећате ли разлику? Чак и када се подударају интереси Бугарске и Русије сама чињеница дефинисања тих интереса као руских – њих дискредитује. А САД су узурпирале област демократије и просперирају (оне се, тобоже, не боре за себе, него за опште добро).

Шта је то данашња Бугарска?

        То је пион за жртвовање на шаховској табли. А њена привремена улога је – да буде блокирајући пион за све руске пројекте. Ми опслужујемо туђе интересе , кваримо односе са Русијом и губимо новац за транзит нафте и гаса. А наши амерички пријатељи тапшу нас по рамену и кажу: „Браво, момци! Код вас је демократија!“ Један бугарски сатиричар веома прецизно је дефинисао шта је то демократија: „То није власт народа. То је власт демократа“.

        Превела Ксенија Трајковић

Факти