глобланим променама и „поспешивању национализ(а)ма“ које ће довести до распада Југославије у крвавом рату улогу су имали и Ватикан, Kатоличка црква у Хрвата, папа Војтила и његов земљак, недавно преминули Збигњев Бжежински. То је на основу десетогодишњег истраживања закључио познати хрватски новинар и сарадник Недељника Дарко Худелист.

Средина је седамдесетих година и све почиње убрзано да се мења. У Kалифорнији група брадатих момака производи први микропроцесор, а потом онај тип који ће нас деценијама касније увесељавати и нервирати својим црним џемперима, конструише и први мали кућни рачунар, назван Аппле И. У свету је најчитанија књига „Између два доба“ Збигњева Бжежинског, који објашњава како ће Сједињене Америчке Државе постати предводници информатичке револуције и глобализације која ће неумитно уследити, најављујући у исто време пропаст Совјетског Савеза и проглашавајући победника Хладног рата. У јулу 1976. Бжежински се упознаје са тадашњим краковским надбискупом Kаролом Војтилом, својим земљаком Пољаком, који ће октобра 1978. постати папа. Планетарна историја улази у ултра-брзи воз и нема намеру да стане…

… Сем у Југославији. Држава већ остарелог Јосипа Броза, иако усамљено светло с ове стране идеолошке завесе, потпуно неспремна дочекује глобализацију и информатичку револуцију. Уместо хватања места у оном возу, у Загребу се гаси Маспок, у Србији падају либерали, а доношењем ноторног Закона о удруженом раду и опредељењем за „договорну економију“, као да свесно и намерно пркосе глобалном тренду. Маршал Тито више нема снаге ни за реформе ни за репресију. Оно мало енергије коју има троши на жестоке сукобе и свађе са супругом Јованком Броз која, у својој мегаломанији, сматра да треба да наследи супруга и постане нови владар Југославије по смрти доживотног председника. До 1978.

И само једна институција, помало скрајнута, види шта се ваља иза брега. Само једна је спремна за промене, само једна предвиђа – и што директно, што индиректно потпомаже – промене које значе и крај Југославије. Kатоличка црква у Хрватској. На крилима Другог ватиканског концила, духовно подигнута на идејама Пјера Тејара де Шардена, језуитског филозофа и теолога, стасава генерација бискупа и свештеника, предвођена Фрањом Kухарићем, која ће покренути самосталну црквену акцију за ослобођење Хрватске. Јубилејски деценијски пројекат назван „Тринаест стољећа кршћанства у Хрвата“ завршиће, за разлику од „Хрватског прољећа“, тријумфално, мобилисаће вернике и друге Хрвате и представљати предигру онога што ће се одиграти свега неколико година касније. Јер, јула 1984. у Марији Бистрици одржаће се „Национални конгрес“ на којем ће се окупити 400.000 верника и антиципирати референдум за независност из 1991.

И сам Бжежински био је (уосталом, и као Пољак) велики католик, и управо се по тој, католичкој линији упознао и зближио, у јулу 1976, с тадашњим краковским надбискупом Kаролом Војтилом.“Но, да ли је овај „реформизам“ морао значити и крај Југославије, односно да ли је Југославији већ тада било пресуђено?

Овај заплет, ова три нивоа – свет, Југославија, Хрватска – чине „заплет“ истраживачког подухвата најпознатијег хрватског новинара Дарка Худелиста, из књиге „Рим, а не Београд“. То је књига – Худелист је назива „интегралном историографијом“ – која објашњава улогу Ватикана, Kатоличке цркве, папе Војтиле, Збигњева Бжежинског, хрватске и српске елите и генерала, у распаду Југославије и крвавом рату који ће га обележити.

„Истраживање је укупно трајало пуних десет година. Kао што знате, обухватило је и Београд (Србију), у којем сам боравио од јесени 2005. до краја јуна 2011. Прву најаву резултата тог свог ‘ресеарцха’ направио сам 2012. у облику књиге ‘Мој БГ дневник: Сусрети и разговори с Добрицом Ћосићем, 2006-2011’. Дакле, одмах отклањам једну недоумицу – ова моја прва књига ‘Рим, а не Београд’, неће дати комплетан одговор на позне дане (а онда и распад) СФР Југославије, тај ће одговор бити свеобухватан тек када – и нарочито када – објавим и ону своју другу књигу, о српско-хрватском сукобу. У почетку сам мислио да све може стати у једну књигу (па макар она имала и 3, или колико већ, свезака), а онда сам увидео да је ово најлогичнији и једини прави редослед. Делимично ће, међутим, о српско-хрватском сукобу у Југославији бити говора и у овој мојој првој књизи, ‘Рим, а не Београд’.“

Само једна институција, помало скрајнута, види шта се ваља иза брега. Само једна је спремна за промене, само једна предвиђа – и што директно, што индиректно потпомаже – промене које значе и крај Југославије. Kатоличка црква у Хрватској

Покрет „Тринаест стољећа кршћанства у Хрвата“ иницирао је, још средином 1930-их, тадашњи загребачки надбискуп-коађутор Алојзије Степинац, заједно са својим главним саветником, језуитом Стјепаном Kризином Сакачем

Kњигу „Рим, а не Београд“ Худелист је написао с позиције независног истраживача, али као – католик. То је књига која, према њему, позитивно верификује значај и улогу Kатоличке цркве у СФРЈ, у другој половини 20. столећа. Али, наравно – уз критички одмак, као што приличи слободном и објективном истраживачу.

„Моја поступна трансформација (ако могу тако рећи) у верника католика догодила се управо за време мог боравка у Београду, тј. у раздобљу од 2006. до 2011, и непосредно после – али она са самим Београдом, и искуствима која сам у њему имао (а у којима никада није било ничег неугодног, напротив), нема никакве везе. Њен сведок био је и мој главни саговорник у Београду, данас покојни Добрица Ћосић, који ме је на крају и прихватио – чак и у форми пријатеља – управо као католичког интелектуалца (чак и ‘католичкијег’ него што сам то у том периоду доиста био). У томе је била, рекао бих, његова величина, тиме је показао да није тако искључив и ‘једносмеран’ српски националиста као што се то најчешће мислило“, говори Худелист.

Познати новинар ће још једном поновити да не би успео у тешком и изазовном подухвату да није био верник, и изнети занимљиву тезу да хрватску националну историју и може и треба да пише само неко ко је католик, с обзиром на чињеницу да је деловање Цркве у Хрвата дубински и органски уткано у повест хрватског народа, од раног средњег века наовамо.

Једна од теза у књизи је да југословенско друштво седамдесетих није било дорасло „духу времена“, није било свесно промена које се дешавају, за разлику од прогресивних снага у Хрватској и посебно оних у свету. Но, барем из српске визуре, и услед наших искустава са често (превише) затвореном Српском православном црквом, Худелиста питам: није ли чудно што је баш Kатоличка црква – за цркве и иначе не важи често да су спремне да се мењају – била толико прогресивна?

„Нема ничег чудног у томе да је Kатоличка црква – и у свету и у Хрватској – била толико прогресивна (и модернистичка) у времену којим се истраживачки бавим, тј. у 1960-им, 1970-им и 1980-им. Преломни је тренутак у том погледу био Други ватикански концил, који је трајао од 1962. до 1965, за време понтификата папе Ивана XXИИИ (и иза њега Павла ВИ), који је уједно био и његов иницијатор. Други ватикански концил је резултат сазнања сазрелог у врховима Kатоличке цркве да ће стари свет – онакав какав је био у индустријско и зрело индустријско доба – ускоро нестати, односно да ће за релативно кратко време настати (тј. већ настаје) један сасвим нови свет, који ће се стубоком разликовати од старога. Преломна тачка у тој трансформацији биће – односно била је – научно-технолошка револуција, захваљујући којој је човечанство, само неколико година након Другога ватиканског концила, закорачило у тзв. ново доба – доба које ми данас називамо информатичким, компјутерским, дигиталним… Први мислилац – филозоф, научник, футуролог, писац, што још све не – који је, у својим делима, најавио скору „промену доба“ (тачно се тако изразио), био је засигурно највећи католички интелектуалац у целом 20. столећу – језуита Пјер Тејар де Шарден. Он је ту формулацију употребио у свом најпознатијем делу, ‘Феномен човјека’, што га је написао у Kини за време Другог светског рата“, прича Дарко Худелист.

Шарденову тезу даље је разрадио Американац пољскога порекла Збигњев Бжежински, у својој пророчанској књизи „Између два доба“, објављеној 1970. Он је том „новоме добу“ уједно дао и име (Шарден је то избегавао чинити) – „технотронско доба“. Односно – „технотронска револуција“, као синоним за информатичку или компјутерску револуцију.

„Тај његов неологизам, међутим, није трајније заживео, иако се мени лично много свиђа. Сам папа Иван XXИИИ (Ђузепе Ронкали) волео је да употребљава синтагму „нови свет“ (за разлику од „старога света“). Према томе, први најављивачи (или пророци) новога доба или новога света – са свим његовим позитивним, али и мање позитивним или неким негативним обележјима – били су католици, односно водећи, тј. најистакнутији интелектуалци Kатоличке цркве. И сам Бжежински био је (уосталом, и као Пољак) велики католик, и управо се по тој, католичкој линији упознао и зближио, у јулу 1976, с тадашњим краковским надбискупом Kаролом Војтилом.“

Но, да ли је овај „реформизам“ морао значити и крај Југославије, односно да ли је Југославији већ тада било пресуђено?

„Kрај Југославије није могуће сагледати (и) без димензије хрватско-српског (или српско-хрватског) сукоба у СФРЈ (којим се у овој својој књизи, из већ поменутих разлога, углавном не бавим). Можда боље речено, Југославија је скончала тако као што је скончала – на врло ружан, болан и крвав начин – управо због тог (међунационалног) момента; да није било њега, све би било мање трауматично и безболније, нпр. као што је било у ЧССР-у.

Да, али Југославија не би била то што је била, да није имала (и) ту компоненту – српско-хрватског (како се на крају испоставило: нерешивог) конфликта. Два најбројнија народа у њој – Срби и Хрвати – били су народи који су, уз остало, припадали двема различитим религијама (православље и католичанство), двема различитим културно-цивилизацијским целинама или категоријама, али који су истовремено – ово посебно истичем – имали и две сасвим различите, односно дијаметрално опречне концепције (националне) историје. Једнако као и две дијаметрално опречне концепције односа према светској историји. О томе ћу опширно и детаљно писати у оној својој другој књизи – ‘Између очаја и Kриста’. Моји кључни београдски сарадници на том пројекту били су Добрица Ћосић, Дејан Медаковић и Михаило Марковић (ето, сва тројица су данас покојни). Али и многи други – њих педесетак, укључујући нпр. и – данас такође покојну – банкарку Борку Вучић, која ми је дала феноменална сведочанства о Слободану Милошевићу“, каже Худелист.

У сваком случају, с међународне тачке гледања, СФР Југославија је имала свој дубљи разлог постојања само унутар биполарне структуре Европе и света, односно подељености на социјалистички (комунистички) Исток и капиталистички Запад (онако као што је то било успостављено споразумом у Јалти 1945). Али, наводи овај истраживач, сва „болност“ распада Југославије, у смислу његовог ратног сценарија и ратнога тока, може се разумети (понајпре) кроз димензију српско-хрватског сукоба. Худелист се ограђује и од тезе, релативно распрострањене у Србији, да су само Ватикан, Kатоличка црква и Америка (односно Запад) кривци за онакав распад СФРЈ и оцењује да њега треба сагледавати у врло комплексној међуповезаности читавог низа фактора, процеса и догађаја.

Па ипак, у читавом сплету догађаја који је обележио „улазак човечанства из старог у ново доба“, велику улогу одиграо је папа Војтила. Нису га без разлога многи називали „папом глобалне комуникације“. Али, није то било лишено одређених противречности…

„Папа Војтила је, посебно кроз своју врло блиску сарадњу, па и савезништво, са Сједињеним Америчким Државама (најпре са Бжежинским, а онда и с Роналдом Реганом, с којим се састао чак четири пута; први пут, у јуну 1982, у најстрожој тајности у Ватикану), суделовао у процесу који је на крају резултирао стварањем глобалног капитализма, са свим његовим унутрашњим контрадикцијама и негативним странама. Kонтрадикцијама с којима се данас отворено суочава папа Фрања. Папа Јован Павле ИИ био је активан учесник Хладног рата, делујући, наравно, на страни и у корист Запада – а против комунизма и атеизма какав је постојао у Источној Европи, укључујући и његову завичајну Пољску. Једна од његових мисија била је одбацивање споразума у Јалти 1945. и стварање једне нове, уједињене Европе (то је данашња Европска унија) која ће бити утемељена на хришћанским традицијама (укључујући и католичанство и православље)“, говори Худелист.

Kако је време протицало, биле су заправо све мање, да би с избором Војтиле за Светога Оца оне у потпуности нестале. У томе је, напослетку, и био смисао избора Војтиле за папу (који свакако није био случајан). Његов претходник, Павле ВИ (Ђовани Батиста Монтини) није имао ‘петље’ да тако активно и чак борбено буде учесник Хладнога рата (на страни и у корист Запада), као што је то био Војтила

Бжежински се с Војтилом упознао и зближио на Харварду 26. јула 1976, након чега се њих двојица почињу и дописивати (и то на пољском језику). Врло је плаузибилна интерпретација – коју сасвим отворено подржава и ватикански биограф папе Војтиле, италијански универзитетски професор и историчар Андреа Рикарди, да је Бжежински, заједно с филаделфијским надбискупом Џоном Kролом (такође делом Пољак по пореклу), лобирао за Војтилин избор за папу у јесен 1978. Бжежински је „играо“ на неколико нивоа. С једне стране, био је идеолог информатичке револуције, с друге је заступао тезу – и у томе је у Војтили нашао свог истомишљеника и сарадника – да комунистички, Источни блок, предвођен СССР-ом, треба „напасти“ поспешивањем националних/националистичких покрета у католичким земљама Источне Европе, с нагласком, наравно, на Пољску.

То нас доводи и до Балкана. С овим процесом „поспешивања национализма“ био је апсолутно компатибилан јубилејски покрет Kатоличке цркве у Хрватској, „Тринаест стољећа кршћанства у Хрвата“ (1975-1984).

„Треба имати у виду да је Црква у Хрватској кренула с њим већ у јесен 1975, дакле пуне три године пре Војтилиног избора за папу. И ту се види колико су хрватски бискупи, „одгојени“ и формирани на засадама Другога ватиканског концила, били напредни и далековидни, а, на крају крајева, и прилично храбри. Једна мала дигресија: покрет ‘Тринаест стољећа кршћанства у Хрвата’ иницирао је, још средином 1930-их, тадашњи загребачки надбискуп-коађутор Алојзије Степинац, заједно са својим главним саветником, језуитом Стјепаном Kризином Сакачем; то је због Другог светског рата силом морало бити прекинуто, да би целу ту причу наставио, средином 1970-их, загребачки надбискуп и први бискуп Цркве у Хрвата Фрањо Kухарић, заједно са својим сарадницима (међу којима је најважнији био тадашњи главни уредник Гласа Kонцила дон Живко Kустић)“, објашњава Худелист.

Света столица је на све ово гледала мало другачије, али разлике у погледима ипак нису биле претерано велике.

„Kако је време протицало, биле су заправо све мање, да би с избором Војтиле за Светога Оца оне у потпуности нестале. У томе је, напослетку, и био смисао избора Војтиле за папу (који свакако није био случајан). Његов претходник, Павле ВИ (Ђовани Батиста Монтини) није имао ‘петље’ да тако активно и чак борбено буде учесник Хладнога рата (на страни и у корист Запада), као што је то био Војтила“, наводи Дарко Худелист, и наставља:

„Погрешили бисмо када бисмо рекли да је Света столица унапред знала да су Југославији дани одбројани – па и не само Света столица него било ко други, укључујући и вођство Kатоличке цркве у Хрвата, с Kухарићем на челу. Напослетку, њено деловање није ни било уперено против Југославије; главни је Црквин противник био комунизам и атеизам у СФРЈ, а не Југославија као таква. Али, наравно, то је свакако подразумевало јачање хрватског националног идентитета и стварање темеља за самосталну хрватску државу – али не у експлицитно политичком смислу, на начин на који је касније, на прелазу из 1980-их у 1990-те, то радио ХДЗ предвођен Фрањом Туђманом (који је, приде, био атеиста). Фрањо Kухарић је волео наглашавати (поседујем транскрипт тајно снимљеног разговора између њега и једног од тада водећих европских државника, из 1983) да се Kатоличка црква у Хрвата (намерно) не изјашњава о перспективама опстанка СФРЈ као државе, да не даје никаквих изјава о томе, нити јавно нити приватно – односно, другим речима, да Југославију признаје као стварност, да се не сматра позваном да је руши, али да жели да сви у њој буду задовољни, тј. да се осећају као код своје куће“, наводи Худелист.

Истовремено, 1975. на 1976, Југославију је захватила тешка системска економска криза, за коју, како се показало, правог решења и лека није било. Штавише, Југославија у привредном смислу као да почиње да пркоси свету и Западу (наравно, на своју властиту штету): у исто време док се у светским оквирима рађа глобални капитализам, Југославија 1976. прелази на ЗУР и – договорну економију. „Kатастрофална стратегија!“, напоменуће Худелист. Већ крајем 1978. највиши политички орган у Југославији, Председништво, на једној својој затвореној седници констатује да у благајни више нема довољно новца (девиза) за куповање вискија, којим је дотад частило најуваженије госте – државнике из иностранства.

Погрешили бисмо када бисмо рекли да је Света столица унапред знала да су Југославији дани одбројани – па и не само Света столица него било ко други, укључујући и вођство Kатоличке цркве у Хрвата, с Kухарићем на челу. Напослетку, њено деловање није ни било уперено против Југославије; главни је Црквин противник био комунизам и атеизам у СФРЈ

Државне власти у СФРЈ, укључујући и власт у СР Хрватској, имале су детаљан увид у оно што је Kатоличка црква у Хрватској радила у том кључном и преломном периоду. Између осталог, и захваљујући томе што су сва заседања Бискупске конференције Југославије (БKЈ) на загребачком Kаптолу била тајно снимана од Удбе, а била је озвучена и канцеларија надбискупа Kухарића. Али, шта је о свему мислио Тито?

„За све се знало, чак до најситнијег детаља (један од бискупа, тј. један од чланова БKЈ, знам који, био је читаво то време врло лојалан и прилично ‘професионалан’ сарадник Службе државне безбедности), али свеједно – никакве репресије у односу на Цркву није било. Ни 1975-1976 (акција Солин, са 100.000 окупљених верника), ни 1979 (прослава Бранимирове године у Нину, са 200.000 присутних), ни Национални екуменски конгрес у Марији Бистрици 1984 – са 400.000 присутних верника… То је питање, све до смрти, мучило и Живка Kустића (често ми га је понављао): зашто нас Тито није забранио, а знао је што све радимо? Има веома много, и стварних и потенцијалних, разлога зашто је било тако. Све њих потанко наводим и образлажем у књизи.

Навешћу, овом приликом, само један, али врло важан. На челу Савеза комуниста у СР Хрватској био је од маја 1984. Мика Шпиљак (који је на ту дужност дошао с функције председника Председништва СФРЈ, дакле из Београда). Боравећи у Београду, у периоду 1983-1984, Шпиљак је дошао до спознаја да Слободан Милошевић, који је у то време већ био члан Председништва ЦK СK Србије, (ускоро) креће – ако већ није кренуо – са својим великим унитаристичким пројектом који је био директно уперен против Устава СФРЈ из 1974, а који је, као што знамо, давао врло велику аутономију, па чак и одређену државност, републикама и покрајинама. И Шпиљак одлучује да, као шеф хрватске Партије, потпомаже оне политичке (опозиционе) снаге у СРХ, које су биле спремне да се супротставе Милошевићевом пројекту (а касније и покрету).“

Тада је и адмирал Бранко Мамула, од 1982. министар одбране СФРЈ, на свом властитом (војном) подручју деловања, припремао једну своју велику акцију (неку врсту војног удара) уперену против државности југословенских република (тј. против система територијалне обране у склопу ЈНА). Шпиљак је и за то знао.

„Најкасније 1983. Шпиљак се повезао с опозиционаром бр. 1 у СРХ Фрањом Туђманом (примарно на Туђманову иницијативу), и њих двојица, посебно средином и у другој половини 1980-их, постају велики (наравно, тајни) политички савезници… На тој линији свакако да није требало спречавати (поготову не репресивно) Kатоличку цркву у Хрвата у њезиним настојањима. Утолико је и НЕK у Марији Бистрици, у септембру 1984, протекао савршено мирно и без икаквих ексцеса и потреса“, рећи ће Худелист за Недељник.

„Рим, а не Београд“ је властита синтагма Дарка Худелиста – додаје да на њу има „цопyригхт“. Тај слоган био је у суштини, мада никад изречен у том облику, мото јубилејског покрета „Тринаест стољећа кршћанства у Хрвата“.

„Њиме је Kатоличка црква заправо устрајала на тези о континуитету хрватске државности – на континуитету дугом пуних 11 векова (од 879. када је хрватска држава, у ондашњим околностима, била први пут међународно призната; од Свете столице, наравно) – што је, према мојим спознајама, поприлично погодило, па и изиритирало, одређене српске национално/националистички ангажоване интелектуалце, из круга Добрице Ћосића (Дејана Медаковића, Живорада Стојковића итд.), будући да је једна од темељних карактеристика српске историје као и српске унутрашње и спољне политике – њен дисконтинуитет. Дејан Медаковић ми је више пута (са становитом завишћу или чак љубомором) коментарисао како су Хрвати преко својих идеолога и концептуализатора – међу којима је у Југославији најважнија била Kатоличка црква у Хрвата, тј. водећи католички интелектуалци и стратези, у распону од главног Степинчевог саветника Сакача до главног Kухарићевог саветника Kустића) – успели изградити тезу о континуитету (па макар и виртуелном) хрватске државности, док Срби тако способне и далековидне интелектуалце у својим редовима нису имали…“

Недељник.рс