Александар Вучић је у безизлазној ситуацији. Западне газде су га уцениле: ако не омогући Косову улазак у међународне институције и ако не уведе санкције Русији објавиће доказе његових криминалних и корупционашких акција, што ће га оборити с власти и одвести на оптуженичку клупу. Да би спасао своју луду главу, Вучић је покренуо политичку и медијску кампању у којој га страначке колеге и лажни опозиционари перу од одговорности за криминал и припремају јавност за коначну издају Косова и Русије.
Сви знају да тиме наносе штету Србији, а да неће успети да сачувају Вучића од одговорности. Узалуд причају да за легализацију дивље градње у Београду, вредну 1,5 милијарду евра, није крив Вучић, него Дарко Шарић; да није Вучић штитио Беливука, него Новак Недић; да је Косово издао Томислав Николић, а не Вучић. Иако знају да су то пуке лажи, опозициони политичари и медији пристају да купају политичког мртваца, све с надом да ће из заједнички западни ментори наградити по обављеном послу, кад се упокоје и Вучић и Србија.
Пише: Предраг Поповић
Омча се стеже око врата Александра Вучића. Притисак је све јачи, а он се узалуд гица, нема му спаса. Ако изврши налоге из Вашингтона, па потпише споразум који би Косову омогућио улазак у Уједињене нације и уведе санкције Русији, с власти ће га оборити његови гласачи. Ако одбије ултиматум, Американци ће га оборити доказима о његовом учешћу у најтежим кривичним делима. Што год уради, готов је!
Ипак, Вучић не намерава да прихвати одговорност и да оде с политичке сцене пре него што Србији нанесе још више штете, трајне и ненадокнадиве. Једину наду за опстанак на власти види у томе да изврши наређења западних газда, а да то домаћој јавности представи као тешко и мучно, али спасоносно решење.
За тај прљави посао ангажовао је коалиционе паразите, тројанске коње из опозиције и „објективне“ медије, који су под контролом заједничких господара из Америке.
Први, Вучићу најважнији део преварне акције, односи се на прикривање трагова његовог криминала. Тих обавеза прихватио се Драган Ђилас.
Одмах после априлских избора, кад је престао да буде „жути лопов“ и постао „Господин“, Ђилас је Вучића прогласио за „неспорно легитимно изабраног председника свих грађана“. У следећој фази трансформације, Ђилас је почео да аболира Вучића од одговорности за криминал и корупцију.
„Грађане не занимају клан Вељка Беливука и плантажа марихуане Предрага Колувије, грађани желе да имају бољу здравствену заштиту, нове вртиће и школе, занима их како ћемо се грејати ове зиме и да ли ће остати без посла“, говорио је Ђилас.
Временом, председник Странке слободе и правде је свео критику власти на то што на улазима у школе нису постављене рампе за инвалиде. Таква критика је основана у уређеним државама, а не у Србији, у којој картел на власти сваке године из буџета присвоји око четири милијарде евра, а исто толико изнесе из земље или опере кроз изградњу некретнина од кокаина.
Ђилас добро зна приоритете у сређивању стања у држави, шта омогућава слободу и правду. Зна, али то не сме да помиње, да не нанесе штету Вучићу. Таквим ставовима Ђилас је оправдао статус Тројанског коња у опозицију. Статус који је заслужила његова најближа сарадница Мариника Тепић још није дефинисан и забележен у богатој историји српског политикантског бешчашћа.
Тепић је увелико превазишла Ђиласа и све остале Вучићеве апологете. Потпредседница ССП-а је недавно поднела кривичну пријаву против Немање Стајића, доскорашњег секретара за легализацију у градској управи Београда. Тужилаштво је покренуло истрагу против Стајића под сумњом да је примио мито од око 12.000 евра да би незаконито легализовао једну зграду. Револтирана одлуком тужилаштва да се бави само тим случајем, а игнорише све остале, Тепић је тужила Стајића и због спорног озакоњења зграде у Баба Вишњиној улици, број 34.
– Имамо податке да је Стајић учествовао у најмање 70 противзаконито озакоњених објеката у Београду, међу којима је и овај у Баба Вишњиној. Овај објекат је градила компанија „Стефиал“, зато подносимо кривичну пријаву и против Драгана Руварца, директора те компаније. Због Дејана Станковића, који је сувласник „Стефиала“, грађани ову и остале његове зграде називају „фудбалеркама“. Ми поседујемо решење из 2010. године, када је наводно почела градња овог објекта. Али, то није тачно. Ова зграда је почела да се гради 2018. године. До тада је ту стајао ресторан „Риболовачка прича“, што доказује сва валидна документација, снимци из ваздуха и са улице.
Немања Стајић је антидатирао захтев, чиме је извршио кривично дело. Стајићу је у јулу истекао мандат на месту градског секретара за легализацију. Није поново изабран на ту функцију, а сад тужилаштво води истрагу против њега како би га мало казнило, али тако да му остане имовина коју је стицао кроз коруптивне радње. Сумњамо да Стајић није дошао у ову ситуацију зато што је радио незаконито, него зато што профит није поделио са својим шефовима. Агенција за борбу против корупције треба да упореди примања и вредност имовине Немање Стајића, свих његових луксузних аутомобила и сатова, као и ресторана иза којих он стоји, међу којима је и ресторан „Бабарога“. Није довољно да Стајић одговара само за један, а не за свих 70 случајева. Нећемо дозволити да се све заташка. Велики новац је у питању. Квадрат на овој локацији, у овом моменту, кошта 5.000 евра. Овај објекат има 4.199 квадрата. Значи да вреди више од 20 милиона евра, па израчунајте колико вреди седамдесетак таквих објеката – рекла је Тепић.
До пре неколико месеци, Тепић је овакве приче о аферама завршавала оптужбама на рачун, како је говорила, „братије, мафије, партије“. Сад, по наређењу свог шефа Тројанца, ниједном није поменула име Александра Вучића.
Наравно, Мариника Тепић није глупа, зна да аферу с незаконитом легализацијом објеката вредних око 1,5 милијарду евра не може оптужити само некаквог Немању Стајића и НН лица. Иза тако крупне корупционашке комбинације мора да стоји неко много моћнији, неко ко може да гарантује инвеститорима да улажу огроман новац у нелегалну градњу. Тај неко, ко се налази на врху злочиначке пирамиде, има утицај и на правосуђе, чим може да нареди тужилаштву да води истрагу против Стајића, али само за један објекат, како се не би раскринкала цела мафијашка мрежа. Тепић је открила ко је свемоћни организатор криминала у Београду.
– Немања Стајић је повезан са нарко-картелом Дарка Шарића. Да ли је Шарић био највећи заштитник, да ли је он био најјача леђа која су Немањи Стајићу омогућила да овако ради. Сећате се да је Немања Стајић ухапшен на улазу у Црну Гору 2021. године. Свима је пало у око да је тада црногорским полицајцима рекао да је незапослен, а тада је био главни градски секретар за легализацију. Али, никоме није пало у око да је тада изјавио да је користио возило Ненада Матовића, званог Ћело, који је припадник никшићке нарко-групе и сарадника Дарка Шарића – рекла је Тепић.
За нелегалну градњу у Београду, вредну 1,5 милијарду евра, Тепић је оптужила Шарића. Нарко бос, који се у притвору налази од 2014. године, из ћелије је организовао посао који је оперативно извршавао Стајић. Шарић је обезбеђивао новац, дозволе градске власти, заштиту полиције, правосуђа и комуналних инспекција. За све је одговоран Шарић, а не Вучић. Таквим тврдњама, Мариника Тепић је исписала нову страницу у историји српског политикантског бешчашћа.
Ана Брнабић, Тома Момировић, Никола Селаковић, Драган Ј. Вучићевић, Предраг Сарапа и остали полтрони пукоше од зависти – како се они нису сетили да оптуже Шарића за пљачку Београда. Док они само хвале Вучићеве реформаторске визије и кукају због критика које на његов рачун упућују његове жртве, Тепић се прва сетила да за сва зла напредњачког картела оптужи Дарка Шарића!
Оваква будалаштина заслужује да јој Вучић опет пошаље Томислава Ловрековића с букетом цвећа, да јој честита или да је запрости, свеједно.
И други лажни опозиционари на сличан начин перу Александра Вучића од одговорности за криминал и корупцију. За уништавање ЕПС-а није крив Вучић, него Зорана Михајловић. Она је крива и за Рио Тинто, као и за кинески ЗиЂин, који је недавно срушио планину Старицу код Мајданпека. Александар Вучић је крив за полицијску тортуру над грађанима. Томислав Момировић је одговоран за проблеме у саобраћају. Сви су криви за све, невин је само Вучић.
Где стану лажни опозиционари, настављају медији под Ђиласовом контролом. У декриминализацији Вучића истичу се „професионални и објективни“ медији попут недељника Време, у коме Јелена Зорић пласира неистине о томе да „Андреја Вучића нема у афери Јовањица“. Иако се у обе оптужнице за Јовањицу истиче да Blackberry телефон Предрага Колувије није вештачен, пошто полицијски форензичари нису могли да га отворе, Зорић тврди да он није контактирао с Андрејем Вучићем. Можда није, али она то не може да зна. Може само да лаже да зна, а све са циљем да аболира братију Вучић од одговорности за највећу европску плантажу дроге.
Дискретније, али с истим мотивом, НИН аболира Вучића од одговорности за оснивање и руковођење организованом криминалном групом Вељка Беливука.
„Новак Недић штитио групу Веље Невоље“, недавно је, преко целе насловне стране, објавио НИН. На основу података из полицијске службене белешке, НИН наводи да је „хапшење хулигана, међу којима су били и припадници навијачке групе Јањичари, који су убали и демолирали клуб Комитет, спречио је генерални секретар Владе, Новак Недић, јер се са власником клуба нагодио да повуче изјаву дату на почетку истраге, уз обећање да га више неће дирати и да ће му надокнадити почињену штету, након чега је власник клуба одустао од гоњења, а сада се Беливукова група терети за осам убистава“.
Према тим информацијама, Недић је власнику клуба Комитет уговорио састанак са Беливуком, али није хтео да лично присуствује јер „није добар тренутак, ситуација је врућа“. Аутор текста, Вук З. Цвијић, подсећа да су међу десеторицом оптужених за упад у Комитет били и Александар Видојевић – Аца Рошави и Борис Карапанџић. „Више пута су објављене фотографије Видојевића са Данилом Вучићем, пунолетним сином председника Србије. Видојевић и Карапанџић су фотографисани заједно са Данилом Вучићем тог лета 2018, пре упада у Комитет, на Светском фудбалском првенству у Русији“, наводи се у тексту. Такође, цитирана је изјава Александра Вучића о томе да „Новак Недић годинама није ни на стадиону, ни на било којој трибини“. Међутим, суштина је истакнута у наслову: „Новак Недић штитио групу Веље Невоље“. Таква бесмислица је увреда и за Беливука, који је, по значају и позицији у напредњачком картелу, био неколико пута боље рангиран од Недића.
Као што је Немања Стајић имао улогу обичног курира, физикалца који обавља прљаве послове око легализације дивље градње Вучићевих ортака, тако је и Новак Недић служио за пренос директива с врха. Као што Стајић није имао моћ да, на своју руку и у свом интересу, утиче на државне институције, па и правосуђе, и омогући озакоњење нелегалних објеката вредних 1,5 милијарду евра, тако ни Недић није могао да обезбеди полицијску и правосудну заштиту клану Вељка Беливука. Јасно је да су сви учесници у тим криминалним комбинацијама – Стајић, Недић, Беливук, Рошави… – имали истог шефа, Александра Вучића. Јасно је и да изјаве Маринике Тепић и Јелене Зорић, као и текстови Вука З. Цвијића имају за циљ прикривање трагова криминала који вуку према Вучићу.
Челни људи државних институција, функционери Српске напредне странке и сви режимски медији годинама покушавају да сакрију Вучићеву улогу у криминалним аферама. Уверљивије од њих тај посао обављају лажни опозиционари и њихови медији.
По истој мустри води се политичка и медијска кампања којом опозициони политиканти и тзв. независни медији припремају јавност за Вучићеву коначну издају Косова и Метохије и увођење санкција Русији. За оба задатка одређени су исти извођачи и исти сценарио, који се своди на то да се створи утисак како Србији нема спаса ако не испуни захтеве западних господара.
– Преговори с Косовом су дошли до краја. Остали су још неки технички детаљи и тај правно обавезујући споразум, чије потписивање неће моћи још дуго да се пролонгира. Косово већ напредује ка европским и међународним институцијама. Иза тога стоје САД и Немачка и, можемо слободно да кажемо, Европска унија, иако неке њене чланице још не признају Косово, али неће ни много ометати тај процес укључења у Уједињене нације. Косово може да постане чланица УН-а и без Србије, а то би Србију ставило у прилично лош положај. За признање Косова Србија би требало да добије убрзан пут у ЕУ и, вероватно, инвестиције. Више није могућа „политика врдања“, како је назива председник Вучић – каже Филип Шварм, уредник недељника Време.
Исте тезе о узалудности отпора и неопходности признања Косова пласира већина лажних опозиционара и њихових медија. Неки то раде паметније, с каквим-таквим аргументима, а неки се задовољавају идиотским лупетању. Наташа Миљковић, водитељка с телевизије Н1, одавно је показала шампионски таленат за лупетање, а недавно га је искористила у интервјуу с Вуком Јеремићем, председником Народне странке. Покушавајући да оспори Јеремићев став да Србија не треба да потпише споразум који би Косову омогућио улазак у УН, Миљковић је праснула у смех и рекла: „Па, како Србија то може да спречи? И Вељко Лалић каже да Србија то не може да спречи!“
„Вељко Лалић то каже…“ Е, то је баш јак, необорив аргумент за признање државности албанске републике Косово. Иначе, Лалић је, као главни уредник Недељника, знао често да заблиста будалаштинама, којима је увесељавао своје читаоце. „Ексклузивно“ је објавио интервју с Доналдом Трампом, који није постојао. Фељтон о Меморандуму САНУ, који је написао Хаџи Драган Антић, Недељник је „ексклузивно“ штампао десет година након што је први пут објављен у медијима. Такође, Лалић је 2013. године „ексклузивно“ објавио тестаментарни текст Александра Тијанића, опет десет година након премијере у Српској речи.
На крају, колико је добар аналитичар Лалић је доказао кад је на листи личности које су обележиле годину ставио кошаркашицу Наташу Ковачевић испред Владимира Путина, а Зорана Кесића испред Александра Вучића.
У мери таквих интелектуалних капацитета, као лик из Кесићевих скечева, Лалић данас износи ставове о признању Косова, на које се позива Наташа Миљковић. Делује шашаво, али њих не боли, они оправдавају своју употребну вредност у кампањи којом се Вучићу ствара алиби за коначну издају Косова и Метохије.
У истој лабораторији превара настале су и тезе о „потреби да се Србија одреди према руској агресији у Украјини“. Осим новинара Времена, НИН-а, Недељника и водитеља Н1 и Нова С, такве ставове заступају разни аналитичари с лажним опозиционим педигреом, као и политиканти свих врста, па и они који су пред изборе тврдили да Србија никоме, па ни Русији, не треба и не сме да уводи санкције.
– Став Странке слободе и правде је потпуно јасан. Ми не можемо уводити санкције Русији не зато што мислимо да оне нису инструмент међународних односа, већ због тога што су санкције биле нешто што је брутално примењивано над нашим народом. Било би заиста ненормално да сада ми некоме уведемо санкције! Било која држава са оваквим историјским искуством, попут Србије, не може увести санкције било којој другој држави, небитно да ли је у питању Руска Федерација. Заиста, ту искључујем емоције и историјска питања ко је коме уводио санкције – рекао је Борко Стефановић, заменик председника ССП-а, у марту ове године, током предизборне кампање.
Кад су избори завршени, Стефановић је, као председник скупштинског Одбора за спољну политику, променио причу и почео да заговара ставове које је називао „заиста ненормалним“.
– Ми предлажемо увођење сакција Русији. Народна скупштина треба да тражи да Влада Републике Србије мора и треба да усклади своју спољну политику са спољном политиком Европске уније, нарочито у погледу рестриктивних мера према Руској Федерацији – тврди Стефановић.
Од ненормалних опозиционара ненормалнији и радикалнији је Вук Драшковић, лидер Српског покрета обнове. Иако нема гласаче, Драшковић има неограничен приступ режимским и свим осталим медијима. Има и специјалне задатке. Кад Вучић свира, Драшковић мора да терцира. Кад Вучић каже да је „Русија 1992. године увела санкције Србији, а да није ни трепнула“, Драшковић мора да то поткрепи измишљеним доказима руског антисрпства.
– Као шеф српске дипломатије учествовао сам у преговорима који су завршени Ахтисаријевим планом. Тај план је у 98 процената био изванредно решење за Србију. Нажалост, није прихваћен по налогу Русију. Русија је затражила исти статус, који тим планом добија Косово, добију Абхазија, Осетија и Приднестровље. Значи, Русија је покушала да тргује српским интересима. Запад је одбио трговину и Руси су казали: „Е, онда ни Ахтисаријев план не може пред Савет безбедности“. И Бриселски споразум је био надоносан, он је нека блажа варијанта Ахтисаријевог плана. По налогу из Кремља, тадашњи председник Србије Томислав Николић је минирао Бриселски споразум изјавом да Заједница српских општина мора да буде нова Република Српска, што је било бацање соли у очи Албанцима, који, од тада, беже од ЗСО да не добију РС – говори Вук Драшковић оно што Вучић жели да чује.
Драшковић, у епском заносу, користи и квалификативе којих би се чак и Вучић постидео. За декларацију о одбрани Косова и Метохије, коју је недавно потписала група политичара и интелектуалаца, међу којима су Вук Јеремић и Матија Бећковић, Драшковић каже да је „требало да буде одштампана у круг, па да је потписници лакше натакну на неку ствар“. Драшковић опуштено оптужује Путина да предводи „терористички режим, који врши терористичке акције“ у Украјини, због чега Вучићева Србија мора да се дистанцира од Русије, као што је Титова Југославија урадила 1948. године.
– Кад би Александар Вучић направио радикалан заокрет према Западу никакав 27. март се не би поновио. Кад би се окренуо према Европској унији и Америци, то би био много мањи ризик од онога 1948. године. Та, ’48. година, поновиће се и сада, и исход тог историјског „не“ биће исти. Брзо би се издушило ово што млате под црквеним барјацима, јер ипак овај народ није без памети и историјског памћења, само га је потребно подсетити на то. Потребно је отворити медије и обавестити српску јавност о руским злочинима у Украјини и о злочинима Путиновог режима у Русији. Потребно је подсетити и на српске злочине из деведесетих година у Хрватској, Босни и Херцеговини и на Косову. Кад би се то урадило, ствар би била завршена – сматра Драшковић, чија супруга Даница Драшковић сваког месеца добија апанажу од око 10.000 евра из руске компаније НИС, коју контролише Путинов „терористички режим“.
Без обзира на све напоре режимских апологета и опозиционих сателита, Вучићу нема спаса. Узалуд Мариника Тепић тврди да легализацијом дивље градње, вредне 1,5 милијарду евра, није управљао Вучић, него Дарко Шарић. Узалуд Вук З. Цвијић доказује да Беливуков клан није штитио Вучић, него Новак Недић. Узалуд Вук Драшковић оптужује Томислава Николић за издају српских интереса на Косову, сви знају да је и за то одговоран Александар Вучић. Да није Борко Стефановић одговоран за најављено увођење санкција Русији, него Вучић, знају и Руси.
Кад је потписивао тзв. Вашингтонски споразум, Вучића је Марија Захарова, портпаролка руског министарства спољних послова, упоредила са Шерон Стоун, односно улогом гологузе лудакиње на полицијском ислеђивању због сумње да је извршила убиство. И данас утицајни московски медији и аналитичари описују Вучића као „марионету Запада“ и „политичку проститутку“.
На то је пре неки дан подсетио Владимир Соловјов, један од најутицајнијих новинара блиских Путину, због чега се његови ставови сматрају ставовима званичног Кремља. Иначе, Соловјов је недавно објавио интервју с Вучићем, у коме га је нахвалио до небеса. Но, то је плусквамперфекат. Уместо похвала, Вучића сад у Москви описују као „марионету с дијагнозом – политичка проститутка“, као што тврди Јуриј Котенок, утицајни војни аналитичар. Те оцене преносе чак и хрватски медији, али српски не смеју како јавност у Србији не би сазнала шта о Вучићу мисле Руси.
Доказе Вучићевог криминала и издаје не може да спере кампања коју воде његови ортаци из напредњачког картела и абоненти из лажне опозиције. Узалуд га купају, то неће променити чињеницу да је готов, мртвац је спреман за политичку сахрану. Да та судбина не би задесила целу Србију, ако већ није касно, неопходно је хитно с власти оборити напредњачки картел и омогућити Вучићу да, после судског поступка, окајава грехе у загробном миру неке ћелије.
И за њега, као и за Србију, боље је да заврши у ћелији, него у гробу.
