„Ево како су Порфирије и владике погазили Устав СПЦ и починили највећу издају“

Српска православна црква је признала аутокефалност расколничке Македонске православне цркве. Процес разбијања СПЦ-а, који је, на иницијативу Јосипа Броза, почео 1967. године, а настављен 2002. под контролом ЦИА, овог маја завршили су Александар Вучић и патријарх Порфирије Перић. Одрицањем од права на своју македонску архиепископију, СПЦ је створила услове за признање Косовске, Босанске и Хрватске православне цркве. Издају, каква није забележена у историји СПЦ-а, без поговора су прихватили политичари из владајућих и опозиционих странака, чланови Српске академије наука и уметности, независни интелектуалци и обични верници. Сви су се ћутке одрекли најважнијег идентитетског дела српске историје и стотина храмова и манастира.

Раскол у Српској православној цркви, дуг 55 година, окончан је пре две недеље признањем аутокефалности тзв. Македонске православне цркве. Први пут у историји СПЦ се добровољно одрекла једне своје архиепископије. Македонским расколницима препустила је бројне задужбине Немањића, Карађорђевића и осталих српских владара, духовно и културно благо које сведочи о настанку српске средњовековне државности.

– Сабор наше Цркве благосиља и одобрава, прихвата и признаје аутокефалност Македонске православне цркве – рекао је патријарх Порфирије Перић у скопском Саборном храму Светог Климента Охридског, после заједничке литургије с архиепископом Стефаном, поглаваром Македонске православне цркве.

Порфирије је, с благословом Александра Вучића, постао први патријарх који је разбио јединство Српске православне цркве. Кроз историју, сви окупатори су увек ударали на СПЦ, на разне начине покушавајући да је униште. Турци, Бугари, Немци и Албанци, па и југословнски комунисти, рушили су храмове, убијали свештенике и монахе, присиљавали на промену вере, оснивали паралелне верске заједнице, предузимали су све што су могли, али никада нису успели да отму целу архиепископију. Никад, до данас.

Тек доласком Порфирија Перића на трон Светог Саве створени су услови за ову издају, највећу у историји СПЦ-а. Издаја је спроведена под контролом Александра Вучића, а по налогу његових америчких господара, који су проценили да је дошао тренутак да се разбије СПЦ и озваничи самосталност МПЦ-а.

Добро су проценили. Добро су и припремили целу акцију. Свети Синод Васељенске патријаршије 9. маја 2022. признао је самосталност Македонске православне цркве “на подручју њене надлежности у границама државе Северне Македоније”.

Васељенски патријарх Вартоломеј је истакао да МПЦ више није у расколу са православним светом, да њени свештеници могу да врше службу с припадницима других православних цркава и да ће архијереји МПЦ-а дијалогом решити сва остала отворена питања с браћом из “Цркве Србије”. Патријарх Вартоломеј није случајно употребио термин “Црква Србије” за Српску православну цркву. Власт у Црној Гори, која подржава Црногорску православну цркву, већ неколико година назива СПЦ “Црквом Србије” како би се створио утисак о територијалном ограничењу канонских овлашћења Српске православне цркве.

Седам дана касније, 16. маја, на заседању Светог архијерејског Сабора СПЦ-а је донета одлука о јединству са МПЦ-ом. Свечаном литургијом у Храму Светог Саве прослављен је повратак Македонаца под окриље СПЦ-а. Јединство је трајало девет дана. Тада је Сабор признао аутокефалност расколника.

Иако је патријарх Порфирије давао изјаве о “дијалогу љубави” с браћом из Македоније, од тога није било ништа. Није ни поменуто 800 српских светиња, на којима су расколници прекречили неподобна имена ктитора. Није решено питање Охридске архиепископије, која се налази под јурисдикцијом СПЦ-а, њеног свештенства и монаштва, које је пола века изложено прогону македонских цивилних власти и “колега” које су напустиле светосавски пут.

Ниједан српски епископ се није успротивио тој издаји. Сви су имали пречег посла од одбране историјског, културног и духовног наслеђа српског народа и његове цркве у Македонији. Ћутке су пристали на саучешће у издаји. За цркве и манастире из доба Немањића нико није марио, али зато су се жестоко сукобили око поделе плена и личних интереса. Владика Григорије је насрнуо на ђакона Велибора Џомића. После вербалних оптужби за лоповлук, “Бискуп Гргур” је покушао шакама да дисциплинује “Вељу Крмка”. Штета што је епископ осјечкопољски и барањски Херувим спречио тучу. Још је већа штета што су владике тај сукоб означили као “скандал који је бацио сенку на Сабор”, а нису видели ништа спорно у признању аутокефалности Македонске цркве.

На издају није реаговао ни митрополит црногорско-приморски Јоаникије. Пре две године, Јоаникије је, раме уз раме с Амфилохијем, предводио литије у Црној Гори. Због спорног закона о вероисповести, који је у децембру 2019. године, донела влада Мила Ђукановића, организовани су протести под слоганом “Не дамо светиње”. Тадашњи владика будимљанско-никшићки Јоаникије био је, у мају 2020, ухапшен због учешћа на демонстрацијама. Две године касније, овог маја, исти Јоаникије је био први уз Порфирија у скопском Саборном храму, кад је објављена одлука СПЦ да прихвата и признаје аутокефалност МПЦ-а. Јоаникије је духом и телом бранио светиње у Црној Гори, па и на Косову и Метохији, али не и оне у Македонији.

Ни он, ни Порфирије, ни било који други тзв. великодостојсник СПЦ-а не може да објасни у чему се разликују задужбине Немањића. Припадници те династије подигли су Хиландар, Пећку патријаршију и Високе Дечане. У данашњој, јадној и напаћеној, Србији изградили су Сопоћане, Жичу, Милешеву, Раваницу… Велики жупан Стефан Немања је у Беранама подигао Ђурђеве Ступове, а краљ Милутин је на Косову и Метохији дигао цркву Богородице Љевишке у Призрену и манастир Грачаницу. Исти Милутин је у Старом Нагоричану код Куманова подигао манастир Светог Ђорђа, који сад припада македонским расколницима, и то уз сагласност “великодостојника” из СПЦ-а.

Српских светиња у Македонији одрекао се и владика Иринеј Буловић, који је, такође, служио заједничку литургију у скопском Саборном храму. Епископ бачки је добро знао шта ради. Пре десет година се горљиво борио против признања аутокефалности Македонске православне цркве, па и против заблуделих српских владика попут Лаврентија, који је 2012. године изјавио да МПЦ-у треба дати аутокефалност. Владика Иринеј је јавно истакао да је Лаврентијева изјава “непромишљена, неозбиљна и црквено-канонски неприхватљива”.

– Владика Лаврентије не зна или можда не жели да зна оно што зна сваки студент прве године теологије, на који начин је верковима у Православној цркви стицана и давана аутокефалија, односно такозвана независност помесне Цркве. А, очигледно, није ни чуо за савремени, свеправославни консензусом формулисани став по овом питању. Да је ишта о томе начуо, знао би да ниједна помесна Црква, сама за себе, не може дати аутокефалију већ само предложити свеправославно разматрање евентуалног осамостаљења неких својих епархија. Лаврентијевска логика, један црквеноразбијачки пуч, антисаборски и антисаборни акт самопроглашења, извршен уз активно учешће и подршку световне, притом безбожничке и антицрквене власти, треба просто-напросто признати: безакоње треба прогласити законитошћу, расколништво црквеношћу, мржњу љубављу, зло добрим. Куда би нас то одвело? Шта би остало од Цркве и њеног богоустановљеног поретка? Има ли у историји Цркве иједног примера за такву методологију решавања канонских питања? Да ли су блаженопочивши патријарси Герман и Павле и толики наши епископи за време трајања већ готово полувековног раскола били у тешкој заблуди или у стању умне помрачености када су, упркос свим претњама тадашњег режима, заузели одлучан, а канонски и једини могући став према црквеним пучистима и њиховим настављачима? Да ли су и све помесне Православне цркве у заблуди или “незреле”, како веле вође раскола у Скопљу, зато што, солидарно са СПЦ, не признају самопроглашену аутокефалију и одбијају канонско општење са расколницима. Ако неколико епископа у расколу могу, по својој теорији, мирно и хладнокрвно, уместо предвиђених канонских мера, да чекају признање, односно награду за рушење црквеног поретка, одбацивање братске љубави и гажења сопственог исповедања вере датог пред епископску хиротонију, зашто онда и било који свештеник или монах не би могао да прогласи своју независност или “аутокефалност” у односу на надлежног епископа – написао је владика Иринеј у саопштењу, којим је осудио владику Лаврентија за исто ово што сада раде патријарх Порфирије и остали “великодостојници” СПЦ-а.

Као што је Иринеј Буловић истицао пре десет година, признање аутокефалности Македонске православне цркве представља црквеноразбијачки пуч. Такође, Иринеј је добро проценио да та логика има подршку “безбожничке и антицрквене власти”. Таква власт је иницирала раскол у СПЦ, а касније га, у свим својим мутацијама, подржавала и подјаривала. Ипак, Порфиријеви претходници на трону Светог Саве пружали су отпор и расколницима и њиховим савезницима из световне власти.

Патријарх Герман, непосредно по повратку из заточеништва у немачком концентрационом логору Дахау, био је изложен притисцима комунистичких власти у Титовој Југославији. Лазар Колишевски, тада на функцији председника Извршног већа НР Македоније, захтевао је Германову подршку за отцепљење Охридске архиепископије од Српске православне цркве. “Пре бих дао главу, него што бих пристао на тако шта”, одговорио је патријарх Герман. Као последњи уступак, преко кога не може, неће и не сме да иде, Герман је дао аутономију македонској архиепископији. Лично је рукоположио првог македонског архимандрита Климента 1959. године.

Међутим, осам година касније, кад је МПЦ изазвала раскол, патријарх Герман се супротстављао притисцима из власти. Одбио је позив Јосипа Броза да дође на пријем поводом Дана републике 1968. године. Уз извињење, Герман је Брозу поручио да не може да дође на пријем на коме се налази и његов кум, македонски епископ Доситеј Стојковић, “који је издао српство и постао коловођа македонског раскола”. Броз је послао Милоша Минића да саслуша патријарха Германа и утврди праве разлоге за недолазак на прославу Дана републике. “За мене је било једино ново врло отворено изнето страховање патријарха Германа да је одвајање Македонске православне ркве од Српске православне цркве проглашењем аутокефалности МП цркве само увод у даље иницијативе за даље цепање СП цркве”, навео је Минић у писму Брозу. То потврђује да је патријарх Герман добро разумео намере комунистичких власти да стварањем аутокефалних републичких цркава поделе СПЦ и претворе је у “Цркву Србије”.

После осамостаљења Бивше југословенске републике Македоније, контролу над процесом утврђивања аутокефалности МПЦ-а преузели су амерички обавештајци и дипломате. Амерички амбасадори у Скопљу јавно су тврдили да “српско црквено питање не постоји у Македонији”, да је све већ решено. Такве ставове износили су и представници МПЦ, попут владике Кирила Поповског, који није скривао у које савезнике се узда.

– Будући да су правда и истина на нашој страни, надамо се да ће убрзо Господ да нам помогне да се нађемо на заједничкој софри у НАТО-у и у Европској унији и тиме ћемо засвагда бити ослобођени од тешког бремена, које нам је вековима било насилно наметано од неких суседа и које смо морали трпељиво да носимо, те сада једном заувек да га одбацимо – рекао је Поповски у интервјуу за часопис Македонско Сонце.

Македонски расколници имали су и подршку Ватикана. Још у деветом веку, у време папе Николе, Ватикан је објавио намеру да све словенске територије стави под своју јурисдикцију. Историјске околности су се мењале, али не и намере римокатоличких поглавара, који су стимулисали расколе у православним помесним црквама. Док је скопска архиепископија била под управом неканонског бугарског егзархата, 1891, године, митрополит Теодосије се понудио Ватикану. Предложио је план по коме би створио “Македонску цркву”, коју би, заједно са свим верницима, увео у унију с Римом. Заузврат, тражио је да га Ватикан призна за поглавара унијатске “Македонске цркве”. Папски нунције Бонети прихватио је понуду, али од тог посла није било ништа јер су се супротставиле власти у Истанбулу и Софији.

Ипак, македонски расколници су до данас остали окренути према Ватикану. То је признао и актуелни тзв. архиепископ Македонске православне цркве Стефан.

– Захваљујем се Ватикану на ономе што је учинио за кадрове Македонске православне цркве. Ја сам један од њих. Имао сам прилику да студирам на институту Свети Никола у Барију, са сагласношћу и стипендијом Ватикана, на чему им се искрено захваљујем – рекао је недавно архимандрит Стефан у интервјуу за Хрватску радио-телевизију.

Утицај Америке и Ватикана, показало се, био је јачи од црквених канона, па и од европских правосдусних институција. Представници СПЦ и МПЦ у мају 2002. године потписали су тзв. Нишки споразом о превазилажењу раскола. Расколничке епархије у Македонији добиле су најширу црквену аутономију, а Охридска архиепископија се вратила под окриље СПЦ-а, с правом да самостално бира своје предстојатеље, које потврђује патријарх СПЦ-а. Споразум је важио 11 дана, док под притиском тадашњег македонског режима и америчких дипломата, представници МПЦ-а нису одржали конференцију за медије на којој су објавили да је потписан “радни документ, који нема обавезујући карактер”.

У складу с одредбама Нишког споразума, патријарх Павле је 2005. године потписао “Томос” о црквеној аутономији Православне орхидске архиепископије. Тим указом потврђено је да се на челу Охридске архиепископије налази митрополит велешки и повардарски Јован Вранишковски. Тада је почео драконски прогон митрополита Јована. Три пута је осуђиван на затворску казну, да би на робији провео укупно пет и по година.

– Прогон је почео 2002. године, а појачао се после издавања “Томоса” 2005. Последњи пут сам затворен 2011. године. Из затвора сам изашао 2015. и од тада није било већих инцидената. Ваљда су испуцали све што су имали, схватили су да су осуђени од свих због тога што су радили мирољубивим људима у Охридској архиепископији, зато влада неко привидно примирје. Македонска држава не признаје Охридску архиепископију, иако је она старија од сваке државе. Ми смо недавно прославили хиљадугодишњицу оснивања Охридске архиепископије, а ова власт нас и данас не признаје као верску заједницу – рекао је митрополит Јован у интервјуу у новембру 2021. године.

Европски суд за људска права у Стразбуру, поступајући по тужби из 2007, донео је одлуку 2019. године по којој је обавезао Северну Македонију да призна Охридску архиепископију. Пресуда из Стразбура никада није извршена.

Уместо ње, извршена је пресуда из Београда. Да би се олакшало признање аутокефалности Македонске православне цркве, патријарх Порфирије је пензионисао митрополита Јована Вранишковског. Порфирије је једним потписом обесмислио све жртве које је поднео Јован, као и многи други свештеници и монаси у Македонији, који су одбијали да учествују у расколништву.

Вашингтон, Ленгли, Рим, Цариград, Софија, Скопље… Сви центри моћи заједно не би успели да разбију јединство Српске православне цркве. Тај посао су обавили чланови Светог архијерејског Сабора, а по налогу свог самопрокламованог Бога Сунца Александра Вучића.

Два дана након што је Сабор СПЦ обмануо јавност објавом о “обнављању канонског јединства са Охридском архиепископијом”, Вучић је у Председништву Србије одржао састанак с патријархом Порфиријем и 36 епископа. Вучић је одржао јектеније у коме је истакао да се “Србија налази под великим притисцима, у много тежој ситуацији него што изгледа, озбиљни облаци се надвијају над нашом земљом и биће све теже сачувати интересе јер ће притисци бити све тежи”. Порфирије Перић се захвалио Вучићу на “одговорном понашању у овој ситуацији” и истакао да је “за нашу цркву најважније стање цркве у матици, а то је Србија”. Порфирије је то доказао на делу, признавањем аутокефалности македонској расколничкој цркви.

– Радујмо се данас. Радујмо се јер нас је Господ погледао и радујмо се јер се с нама радује читава црква, радују се небо и земља, радују се када се браћа воле и грле у Христу Господу, када славе име Божије. Радујмо се што смо, ево, после 55 година служили свету литургију најпре у Београду, а онда и у Скопљу – рекао је Порфирије Перић у беседи после службе у скопском Саборном храму.

Радовао се и македонски председник Стево Пендаровски, који је аутокефалност МПЦ-а прогласио за “остварење вековног сна Македонаца”. Пендаровски је рекао да му је Вучић, приликом сусрета у Давосу, истакао да подржава одлуку Српске православне цркве и да је признање македонске аутокефалности “корак у правом смеру”.

За разлику од Порфирија, македонског архимандрита Стефана, Пендаровског и Вучића, нису се обрадовали Срби у Македонији. Милош Стојковић, историчар из Скопља, указао је на оно што су игнорисали епископи, који су одлучили да признају аутокефалност македонским расколницима.

– Македонска православна црква је до сада призивала “украјински” сценарио и обраћала се или Бугарској православној цркви, као мајци, или Фанару “источном папи”, а праву мајку Цркву називала непријатељем, асимилатором, шовинистима, убицама. Поштовање канонског поретка СПЦ-а сматрала је “великосрпском претензијом”. Македонија је пример свима који сањају да на нашим гробовима остварују своје анти-идентитете и државне парацркве. Ми, Срби из Старе Србије, који се поред најсветијих немањићких задужбина рађамо, живимо и умиремо, тужна срца се прибојавамо да нисмо постали “кусур” у договорима са следбеницима расколничке Бугарске егзархије. Православна Охридска архиепископија и преко ње јединство са нашом Српском православном црквом била нам је до сада нада и утеха да се светосавска спона неће прекинути – написао је Стојковић.

Душан Илић, сарадник Института за европске студије, подсетио је чланове Сабора СПЦ-а да је алтернатива признању аутокефалности МПЦ-а “исповедање вере и мученичко страдање” по угледу на светитеље Ђорђа Кратовца, Злату Магленску, Ђакона Авакума, свештеника Тасе Коневића и архиепископа Јована Вранишковског.

– Чији ће од сада бити гробови наших предака, који су крварили за ослобођење Старе Србије, односно ко ће се старати о њима? Браћа Македонци, који у својој Саборној цркви у Скопљу као главну светињу држе тело унијате Гоце Делчева? Не бих рекао. Да ли ће сада бити могуће одржати помен на гробу мог чукундеде Милана Илића, српског војника палог на Кајмакчалану, сахрањеног у селу Бач код Битоља, или његовог рођака, војводе Петка Илића Нагоричког, сахрањеног у Старом Нагоричану код Куманова? Да ли ће то радити братска македонска јерархија, која је својим деловањем поништила све за шта су дотични положили своје животе? Одговор је кристално јасан – неће! Оно “Не дамо светиње” у Црној Гори, од пре две године, претворило се у “Поклањамо светиње” у Северној Македонији – написао је Душан Илић, један од ретких интелектуалаца који се усудио да критикује пучисте, који су разбили јединство Српске православне цркве.

Историја, државни и национални интереси, па и интереси СПЦ-а не занимају Вучића и његовог патријарха Порфирија. Не занимају их ни Устав и закони. Као што Вучић свакодневно крши Устав Републике Србије, тако је Порфирије Перић признавањем аутокефалности Македонској православној цркви прекршио Устав СПЦ-а. У црквеном Уставу из 1957. године не постоји одредница којом би било који црквенојерархијски орган био овлашћен да призна одвајање епархија или митрополија.

Члан 1. дефинише Српску православну цркву као “једну, недељиву и аутокефалну”. У члану 16 наводи се да “одлуке о оснивању и укидању епархија доноси Свети архијерејски Сабор, споразумно са Патријаршијским саветом”. Ту се помиње оснивање и укидање епархија, али не и признавање њихове аутокефалности. Међутим, патријарх Порфирије и сви чланови Сабора свесно су прекршили Устав СПЦ-а и извршили пуч, који је владика Иринеј Буловић некада називао безакоњем.

– Боже, помози нам, не дај нам оно што смо заслужили – рекао је један владика на вечери с Вучићем, кад је схватио да се спрема највећа издаја у историји Српске православне цркве. Нажалост, изгледа да га Бог није чуо од аплауза, којима су српске владике поздравиле растурање властите Цркве.