Само недељу дана после инаугурације Доналда Трампа, његова администрација најавила је припреме за глобални економски рат. Монетарни сукоб који је у плану Беле куће неће погодити само Кину, за коју се сматра да већ дуже време “вара” у игри глобализације, већ и Немачку.
Петер Наваро, челник Националног трговинског савета САД-а тврди да та држава манипулише вредношћу валуте да би “искоришћавала“ како своје суседе, тако и САД. Јасно је да Сједињене Државе Европску унију сада посматрају као заједницу чији је главни економски циљ заштита интереса Немачке и која је мало шта осим њеног инструмента, како је и сам Трамп то рекао.
Овај страх од Немачке је у исто време и манифестације необичне параноје, али и идеја која је дуго опстајала у појединим економским круговима. Нема сумње да Бела кућа располаже средствима потребним да Немачку приднуди на промену њене економске политике, укључујући ту и посвећеност очувању евра, већ управо сада почиње и да их примењује.
Историјски гледано, прва критика Немачке на рачун европског монетарног система упућена је још током осме деценије прошлог века. Тај систем, који је европске валуте држао у тачно одређеном, стабилном односу, био је само копија система из Бретон Вудса установљеног 1944. године, настала као одговор на монетарне манипулације америчког председника Џимија Картера.
Немчка користи монетарни систем за своје потребе
Међутим, од почетка је постојала сумња да увезивањем вредности европских валута Немачка покушава да стекне трговинске предности. Током раних осамдесетих година 20. века, британски лабуриста Денис Хејли је европски монетарни систем назвао немачким рекетом. Он је тврдио да његов колега, Манфред Ланштајн, очекује да тај систем ограничи могућност осталих валута да оборе своју вредност и на тај начин осигура просперитет немачког извоза на рачун беде у другим деловима Европе. Тако би Немци економијом постигли оно што у два наврата нису успели ратом.
Оно што је у вези с овом теоријом чудно јесте чињеница да је она много популарнија у Америци и Британији, него у континенталној Европи. Уколико је Немачка приграбљивала више него што јој припада, зар то не би и други приметили? И зар се ослабљивање економских партнера не би показало врло кратковидом стратегијом (гором од катастрофалног Шлифеновог ратног плана из јесени 1914. године)? За Немачку и Француску, заједничка валута (а пре тога фиксни валутни односи) значила је не само лакшу трговинску размену, већ и спречавање било чијих појединачних манипулација помоћу депрецијације сопствене валуте.
Подцењени евро – прерушена немачка марка
Претходне америчке администрације, укључујући и Обамину, дуго су се бринуле око размера немачког суфицита, посебно у светлу њихових спољних инвестиција које су одражавале вишак настао одсуством домаће потрошње. Међутим, ово је раније тумачено не као намерна економска манипулација, већ просто погрешна економска политика којој се Вашингтон и успротивио. Током састанка групе Г20 у Сеулу 2010. године, САД су покушале да ограниче буџетски суфицит на 4% укупног БДП-а државе о којој је реч. Немачки суфицит, који ће у релативном погледу ускоро надмашити и кинески, много је већи од овога. Према проценама ММФ-а , 2017. године он ће изностити 8,1% БДП-а, док је у случају Кине та стопа свега 1,6%.
Наваро тврди да је “подцењени евро“ заправо прерушена немачка марка испод своје реалне тржишне вредности. Економску слику сличну Немачкој има и Швајцарска. Након финансијске кризе из 2008. године, швајцарски франак је значајно ојачао у односу на долар и евро. Швајцарска народна банка се неко време противила овом тренду, али је попустила 2015. Швајцарски суфицит је још већи од немачког, и предвиђен је по стопи од 8,95% за 2017. годину.
Укратко речено, швајцарска макроекономска слика одаје процеп између великих уштеђевина и малих домаћин инвестиција, што нема везе с трговинском манипулацијом и не може се решити апрецијацијом валуте коју је ова држава у више наврата покушала, на штету многих виталних привредних сектора.
Проблем у случају Немачке лежи у њеној домаћој политици. Попут швајцарске банке која је обарала вредност франка куповином еврообвезница, тако је и немачка Централна банка куповала хартије од вредности земаља с југа старог континента. Вредност тих папира крајем прошле године износила је 751 милијарду евра. Циљ немачке политике у овом случају није обарање вредности евра, већ чување еврозоне од распада.
Проблем Немачке јужна Европа
Проблем Немачке лежи у чињеници да земље јужне Европе губе велике количине новца, нарочито у светлу покушаја Европске централне банке да стимулише њихов раст издајом хартија од вредности. До такве политике је дошло не само услед притиска сиромашнијих чланица ЕУ, већ и Сједињених Држава у циљу очувања евра. Према томе, немачка потраживања расту услед саме поставке оваквог финансијског система, а не услед било каквих манипулација.
Захтеви Навара и Трампа учинковити су управо због слабог политичког положаја Немачке у датом случају. Куповина нових хартија од вредности сиромашних чланица Уније у Немачкој је много непопуларнија него што су кинеске резерве у доларима проблем за САД. Немце не брине њихов успех у спољној трговини, већ поузданост папира које тим успехом купују.
Према томе, амерички напади директно погађају немачку унутарполитичку сцену и критичаре Ангеле Меркел снабдевају снажним материјалом уочи предстојећих избора, како у погледу финансијске, тако и у погледу избегличке кризе. Нови амерички амбасадор у ЕУ, Тед Малох, кладио се да ће доћи до распада еврозоне.
Но, докле би нас тај распад довео? Он би ослабио европску конкурентност на трећим тржиштима а домаће учинио жртвом обновљених трзавица и националних ривалстава. Американци су кроз историју посматрали Европу као стуб стабилности у несигурном свету. Сада, они прижељкују и политички и економски нестабилан континент, слично Америци коју је Трамп наследио.
Њузвик,Вестионлине
