Ево какву су издају Србије спремили Вучић и Дачић!

Мало је доживотна! Режим Александра Вучића и Ивице Дачића спрема нову подвалу и нову издају због које ће морати макар на доживотну робију уз одузимање комплетне имовине и свих грађанских права.
У албанским медијима је процурео нон-пејпер који потврђује сумње: Вучић и Дачић неће морати да потпишу чланство тзв. Косова у УН, то ће представити као историјски успех, али ће се зато одрећи КиМ на међународном плану (да припада нама и да га ми заступамо), Приштину ће признати све преостале државе ЕУ, а лажна држава ће посебном процедуром добити чланство у НАТО као корак ка стварању велике Албаније.

Једина брана тој издаји смо ми – народ Србије. Уколико дигнемо глас као против затварања и обавезне вакцинације у јулу 2020, уколико устанемо као против Рио Тинта, режим ће се повући и неће смети да потпише ову издају. Од нас зависи.

У наставку прочитајте текст са портала Коссев, који преноси писања албанских медија:

Косово је слободно да не оснује Заједницу општина са српском већином и може у потпуности да се повуче из Споразума из 2013, али тада мора да „сноси последице поништавања свих досадашњих достигнућа (слободно кретање, позивни број Косова +383, интеграција северног дела, контрола два гранична прелаза са Србијом и др)“, стоји у последњем нон-пејпер документу који је ексклузивно објавио Албаниан Пост, а који је превео портал Коссев.

Оштрим и нимало дипломатским језиком у овом нон-пејперу, који је написао западни дипломата дубоко укључен у процес помирења између Косова и Србије, постало је јасно шта Косово и Србија губе ако напори Запада да успостави мир у региону буду суочени са одлагањем и намерним блокадама Александра Вучића и Аљбина Куртија, пише у тексту који је превео портал Коссев.

Подељен на 11 одвојених делова и са преко 20 подтачака, нон-пејпер на шест страница који, према изворима АП-а, сумира све са чим се Курти и Вучић суочавају, више се фокусира на разјашњавање кобних последица непотписивања Основног споразума на основу Европског предлога.

Један од најважнијих делова документа насловљен је „Динамика напред – неуспех није опција“, где се јасно истиче да Европска унија и Запад више немају намеру да буду посматрачи у „тактици одлагања“ и „тактици блокирања“ за које кажу да их користе Србија и Косово.

Тамо пише да ако Косово, или Србија, не буду конструктивни партнери и не потпишу споразум, онда „то значи заустављање процеса интеграције и потенцијални преокрет односа са ЕУ и последице које то носи“.

Према овом документу, „Косово не може да претендује да настави да ужива апсолутну заштиту од западног света, који је од виталног значаја за његово постојање, и да истовремено оклева да пригрли западне напоре за трајни мир“.

Све док „Србија не може да тежи да настави да ужива у финансијским, економским и политичким предностима постојећих споразума и да истовремено подрива напоре Запада за трајни мир“.

Документ такође јасно ставља до знања Србији да је „коцкање лажним надама да ће се једног дана, у будућности, НАТО и ЕУ урушити, омогућавајући тако поновну окупацију Косова, рецепт за катастрофу“.

Западне државе у овом документу јасно стављају до знања да су изузетно укључене и да траже потписивање споразума који је „минимално амбициозан“, па ће, ако наиђу на блокаде и друга одлагања, бити веома ригорозни у приступу, јер неуспех овог процеса озбиљно нарушава кредибилитет ЕУ и кредибилитет читавог западног света.

Због тога ће на следећем састанку стране „бити обавештене о озбиљним последицама уколико предлог буде одбачен“, а западњаци ће без оклевања почети да користе штапове, јер уколико се икакво оклевање покаже то би се могло протумачити као недостатак посвећености.

Још један хитан потез биће одређивање јасног датума за потписивање.

„Без одређеног датума, трајно одуговлачење, кашњења и блокаде ће поново управљати/доминирати процесом, исмевајући немоћ Европе и западног света“, наводи се у документу до којег је дошао Албаниан Пост.

То је разлог, тврди се у документу, да се Запад тако снажно ангажује, јер је „алтернатива горе реченом прихватање да западни свет нема утицаја”.

Пошто „шатл дипломатија” неће имати жељени ефекат, онда се последња карта чува као последњи напор.

„Ако стране оклевају, организује се европска конференција (по узору на прошла искуства) као последњи покушај да се стране убеде“, наводи се у документу.

Чак и Заједница општина са српском већином има резервисану тачку у овом документу.

Понавља се да то представља неотуђиву обавезу Косова, док се наводи да „политички представници Косова, цивилно друштво и истакнути појединци и организације морају бити део будућих суштинских свеобухватних дискусија усмерених на проналажење консензуса о прихватљивом моделу за Асоцијацију предвиђену споразумом из 2013. године“.

Пошто је у прошлости доказано да оснивање Асоцијације и Основни споразум представљају исти напор, документ јасно истиче да су то два одвојена и паралелна процеса која се не спајају.

У тачки „Динамика напред – приступ на више колосека“ наводи се да „спровођење свих претходно постигнутих споразума (укључујући и Асоцијацију) и актуелни европски предлог јесу и треба да се третирају као два одвојена процеса, олакшана на два паралелна пута“ .

„Први пут“, појашњава документ, је „спровођење свих претходних споразума“, док је паралелни, „други пут“ – „Европски предлог“.

У овом делу документа најављује се и успостављање Механизма за праћење који ће функционисати по сету „принципа да се стране награђују или кажњавају у зависности од њихове посвећености у спровођењу процеса“.

У овом нон-пејперу се истиче да су западњаци већ упознати са тактиком Вучића и Куртија за одуговлачење процеса.

Међутим, према Куртију је оштрији језик.

Неприхватљиве су тактике одлагања (Србија: прво Асоцијација, па Европски предлог) и тактике блокирања (Косово: прво сигурна гаранција признања од 5 земаља ЕУ које не признају, па онда Европски предлог).

Поводом захтева Косова за гаранцију признања од 5 земаља ЕУ које не признају независност, утврђено је да је немогуће дати такву писмену гаранцију, пошто је свака од држава суверена у својим одлукама, међутим познато је да су свих 27 Земаља чланица ЕУ за Европски предлог.

Али, упркос чињеници да такве гаранције какве тражи Косово не могу да се дају, документ ипак нуди позитиван сценарио по овом питању.

„За неке од ових држава сагласност Србије на европски предлог довољан је основ да се односи са Косовом одмах подигну на пуне дипломатске споразуме“, наводи се у документу у делу у којем се појашњава став петорке која не признаје Косово.

„Ако не раније, када Косово постане чланица Савета Европе и других међународних организација као директан резултат Европског предлога, земље које не признају независност Косова ће се придружити ставу других држава чланица ЕУ (које признају Косово)“.

Други елемент, који други документи нису имали а део је овог нон-пејпера, је помињање примера Француске и Немачке и како су ове две некада непријатељске државе пронашле „трајни мир“.

Претпоставка западњака у документу је да је реч о два народа који желе да реше проблеме и да крену напред, па је циљ, кажу, „мирни суживот и појачана сарадња“, а то долази, по њима, „како резултат имплементације европског предлога“.

Ово, каже се у документу, „поставља темпо за коначни правно обавезујући споразум после 2030. године“.

„У том тренутку, по узору на Берлин и Париз, Београд и Приштина ће подстаћи етничке Србе и Албанце да, подељени у различите земље бивше Југославије, да постану фактор стабилности у својим земљама и да промовишу ново историјско поглавље пријатељства“.

На једној од страница документа појашњене су и користи Косова и Србије које ће имати ако су конструктивни и пристану на потписивање споразума, који, понавља се, има за циљ трећи споразум који значи споразум о узајамном признању.

За Косово се каже да ако потпише и успостави Асоцијацију у два одвојена процеса, онда „откључава процес интеграције у НАТО/ЕУ и почиње да добија средства и инвестиције у вези са процесом интеграције“.

„Стиче регионалну повезаност и укљученост у све програме ЕУ који ће на значајан начин утицати на економију Косова. Нове могућности ће се појавити за косовска предузећа и косовску омладину, развијајући диван потенцијал који Косово има“.

Како се разуме из документа, пре 2030. године нема говора о споразуму који има „признање у центру”, како претпоставља премијер Косова Аљбин Курти.

Међутим, европски предлог за Србију би представљао први међународно признати документ у коме би Србија прихватила да су „Косово и Србија две одвојене правно-политичке реалности које подлежу принципима управљања према међународном праву“.

Исто тако, Србија би признала да „не може тражити право да заступа или делује у име друге стране (Косово)“.

Још једна корист за Косово била би да се овим споразумом, будући да га подржава 27 држава чланица ЕУ, „не би противиле чланству Косова у међународним организацијама“, укључујући и пет земаља које не признају независност.

Документ такође представља јасну линију чланства Косова у међународним организацијама, почев од Савета Европе до Европске уније и НАТО-а.