Србија

Ево мене, а ево вам рата с Турцима!

Други српски устанак представља другу фазу Српске револуције (по неким историчарима трећу, уколико се у револуционарне активности рачуна и Хаџи-Проданова буна из 1814. године) против Османског царства, која је избила кратко по окончању Првог српског устанка. Други српски устанак је довео до српске аутономије у оквиру Османског царства и успостављања Кнежевине Србије, која је имала своју скупштину, устав и владарску династију.

После пропасти Првог српског устанка, српски народ се нашао у горем положају. Турци су настављали са убијањем људи, паљењем села и малтретирањем. Многе српске породице су побегле преко границе у Срем и Банат.

Велики везир Хуршид-паша је прогласио амнестију за српске устанике. Месец дана касније је поставио дванаест оборкнезова у дванаест нахија Београдског пашалука. Заједно са народом коме су стајали на челу, Турцима су се предале неке војводе и кнезови из Првог српског устанка: архимандрит Глигорије Радоичић, Милош Обреновић, Лазар Мутап, Арсеније Лома, Милић Дринчић, Павле Пљакић и Станоје Главаш.

У Београду је успостављена власт Сулејман-паше Скопљака. Почетак његове власти је обележен терором, насилним скупљањем оружја, увођењем кулука за оправку градова и путева, суровим утеривањем намета и феудалних обавеза. Оваква ситуација је изазвала поновно појављивање хајдука, који су и даље одржавали ратно стање у земљи. У Србији су да великим интересовањем праћени међународни догађаји, поготово после војног успеха Русије против Наполеона. Прота Матеја Ненадовић је упутио молбу руском цару Александру да се Србија припоји Русији или да добије положај какве су имале Молдавија и Влашка под руским протекторатом. Дошло је поново до сусрета кнезова који су добили онакву улогу коју су имали уочи претходног устанка. Помоћу проте Матеје српски кнезови су упутили молбе за помоћ Аустрији, Русији и осталим европским силама које су учествовале на Бечком конгресу.

Милош Обреновић је био најзначајнија српска личност у Београдском пашалуку после пада устаничке Србије. После слома устанка предао се Али-аги Серчесми, а касније је постављен за оборкнеза Рудничке нахије. Сулејман-паша Скопљак је у Обреновићу пронашао сарадника и поставио га је баш-кнеза Крагујевачке, Рудничке и Чачанске нахије.

Односи између Порте и Срба су се још више заоштрили. Упркос обавезама који су за Турке произилазиле из осме тачке Букурешког мира, турска управа у Србији је даље наставила са дахијским начином владавине, насиљем, националним угњетавањем и економском експлоатацијом.

Управо због такве ситуације избило је неколико буна, да би у јесен 1814. године, у околини Чачка спонтано избила Хаџи Проданова буна. Буна се проширила и на суседне нахије. Буна је избила у јесен, што је Милошу Обреновићу дало разлог да одбије да се стави на чело буне. Чак је са неколико српских кнезова помогао њено гушење. Побуњеници су се код Кнића сукобили са војском Милоша Обреновића и његовог побратима Ашим-бега. Иако су побуњеници однели победу, Милош Обреновић и Ашим-бег су остали на бојишту, што је код побуњеника изазвало забуну, па су се повукли својим кућама. После пропасти буне, Хаџи-Продан Глигоријевић је побегао у Аустрију.

Устанак

Сулејман-паша је и након Хаџи-Проданове буне наставио са терором. Припреме за следећу буну почеле још док је Сулејман-паша држао Милоша Обреновића у Београду. Милош је издејствовао своју слободу под изговором скупљања новца за откуп српског робља.

Састанак у Такову се одржао 24. априла (на Цвети) 1815. године испред таковске цркве и том приликом је подигнут Други српски устанак.

Било је договорено да се коначна одлука о дизању устанка донесе на Цвети (11. априла), када се у селу Такову одржавао велики народни сабор, и тада је у село долазио народ из многих крајева. Припреме за устанак су биле држане у највишој тајности а агитација је у почетку била ограничена само на рудничку, крагујевачку и чачанску нахију.

На Састанку су се окупили сви виђенији људи из рудничке нахије и околних села и том приликом је одлучено да се, и после неуспеха Првог српског устанка, поново дигне устанак, а за вођу устанка је изабран Милош Обреновић.

У недељу, 24. априла, на Цвети, после завршене службе у цркви у Такову, Милош Обреновић је изашао пред народ, попео се на један већи камен и почео говорити :

„Слушајте браћо. Чујте свеколики Срби. Чуј велико и мало, мушко и женско, који сте год дошли ево овде данас. А тко није данас овде, онај свакако од вас да чује и очује, и да свак добро разумије и упамти ово што ћу свима сада за вазда прозборити. Ако сте ради мене имати с вама и пред вама од сада за свагда у општем послу и руководца за народ и завичај и ако сте ради да сви наши труди буду напредни, а ви сад сви из једног овди грла пред овим божијим домом то изреците и пред светим олтаром завјет чините, да ви на ваше душе примате све оно што би од овог предузетог посла могло изаћи несреће и пострадања, пак и то да мени сад овди обећавате и одмах да ми дате пуну власт и слободну вољу да ја могу заповиједати сваком вам и да могу наказати (казнити) сваког који ме год не би што хтео послушати или који би што укварио.“

На то сви једногласно повичу „Све на нашу душу, и врат, и образ…“. Затим су сви редом пољубили руку кнезу Милошу и пожелели му успех.

Након тога, кнез Милош је у Црнући, где се окупило доста људи, ушао у свој вајат и обукао најсвечаније одело, узео заставу, изашао напоље и рекао :

„Ево мене, а ево вам рата с Турцима.“

Милан Ђ. Милићевић у својој књизи наводи неке од људи који су били на тој скупштини : Милош Обреновић, Господар Јован (?), Лазар Мутап из Пислонице, Никола Луњевица из Луњевице, Милић Дринчић, Тодор Беља, Добрица Весковић из Теочина, Перица Н. Буљугбаша из Миоковаца, Дамњан Матовић-Крџа из Лочеваца, Марко и Никола, браћа Ракићи из Рудника, Милован Ломић из Драгоља, Васиљ Милојевић, Милић Брајовић и Лазар Васиљевић из Брезне, Радован Жижовић из Леушића, Тодор Јеремић и Благоје Н. из Прањана, Иван Шалавардић из Грабовице, Петар Грк из Невада, Јован Лазић из Сврачковаца, Танаско Михаиловић и Васо Поповић из Бершића, Прста Јанко Витомировић, Радојица Пауновић и Милован Топаловић из Такова, Јован Поњавић из Бруснице, Никола Терзија из Синошевића, Милисав Корушчић из Рујчића, Радован Бајић из Брајића, Марко Радосављевић из Клатичева, Сима Баралија из Шарана, Аксентије и Вићетније Чалуковићи из Љеваје, Павле Штуле и Петар Штуле из Озрема, Марко Драшкић из Полома, Мали Радојић из Мојсиња, Петар Мали и Иван Петровић из Станчића, Илија Прељинац из Прељине, Јова Томић из Метинца (окр. крагујевачког), Радован Никавица (из окр. ужичког) и Петар Томашевић из Лочеваца. На састанку није био војвода Ломо.

Србија за време Другог српског устанка

Оружане борбе су трајале око 4 месеца. Други српски устанак је за разлику од Првог устанка од почетка био уперен против легалне власти, коју је представљао Сулејман-паша. Порта је на устанике послала две војске са подручја Царства и једну из Београдског пашалука. Устаници су опсели Чачак и држали га под опсадом наредних четрдесетак дана. Милош Обреновић је опсаду Чачка оставио свог брата Јована Обреновића, Милићу Дринчићу и Јована Добрачу, а са својом војском је кренуо на север и сукобио се са Турцима код Палежа и однео победу, заробивши уз то и два топа. После битке на Палежу устаници су успоставили везу са емиграцијом у Аустрији. У Србију су се од војвода вратили Петар Николајевић Молер, Павле Цукић, Стојан Чупић, Сима Катић и Сима Ненадовић.

Из Палежа Обреновић је кренуо ка Ваљеву које је под опсадом држао Павле Цукић и заједно су га освојили. Обреновић, Цукић и Ненадовић су наставили ка Чачку. Турци су прешли напали устанике на Љубићу, али су их они одбили и прешли Западну Мораву и подигли шанчеве на обали.

После овог пораза, Порта упућује казнене војне јединице из Ниша и Босне према јужној и западној граници Србије, гдје су се концентрисале устаничке снаге. Босанска војска је претрпела пораз на Дубљу а војска из Ниша на Љубићу.

Крај устанка

Оружани сукоби са турском војском нису имале онај интезитет и оне размере као у Првом устанку. Доста је утицала и ситуација на руском фронту и Наполеонов пораз; постојала је могућност руске интервенције на основу осме тачке Букурешког уговора, па је Порта започела преговоре са Србима. Дошло је до преговора Марашли Али-паше и Куршид-паше са Милошем Обреновићем и закључивања усменог договора Марашли Али-паше и Милоша 25. октобра 1815.

Тако је прекинута оружана борба, мада то није прекинуло устаничке борбе за остварење циљева постављених 1804. и 1815. године. Оно добија само нове облике који одговарају новонасталој ситуацији – дуготрајни дипломатски преговори уз помоћ Русије. Турска је споразум схватила као коначни прекид борбе и устанка, али за Милоша Обреновића и устанике споразум је представљао основу за даље проширење повластица и полазну тачку у даљој борби за остваривање коначних циљева устанка – рушење турске феудалне владавине и успостављање сопствене власти.

Повластице које су добијене споразумом (скупљање данка од стране Срба, обезбеђење од злоупотребе спахија и других турских чиновника, постављање кнезова по нахијама, основање Народне канцеларије у Београду…) давале су Србима извјесну самоуправу, која је омогућавала даљи економско-друштвени и политички развој.

Последице

После победе Русије над Турском, Једренским миром 1828. године, решено је и српско питање. Издата су два нарочита султанова писма – хатишерифи 1830. и 1833. године, којима су се потврђивала самоуправна права кнежевине Србије. Једном посебном одредбом од 1833. године, феудалне обавезе су урачунате у годишњи данак који је Србија плаћала Порти. Овим формално је било решено аграрно питање и уништени су феудални односи и турска власт у Србији.

 

Архео аматери

Оцените текст

0 / 5

Your page rank:

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Back to top button
Close

Детектовали смо Адблокер!

Поштовани, рекламе су једини начин финансирања нашег сајта те вас молимо да угасите адблокер на нашем сајту како би нам тако помогли да наставимо да објављујемо још боље и квалитетније вести без цензуре и длаке на језику. Хвала на разумевању!