Ево, Србљи, вама нове владе (од старе се једва разликује)

Мили Боже, чуда великога!

Кад се ћаше у земљи Србији

напредњачка да буде судија,

да постане Вучић господаре

и званично прва перјаница

владе којом веће управљаше,

ал’ не као господар и газда

него као владика из сјенке,

а сад поста вождом и званично.

 

Бесједио Вучић-господаре,

бесједио до три ц’јеле уре,

небил’ раји представио владе,

представио својијех субаша

што ће рају у ред утјерати,

повратит’ јој себарскога духа,

да би могла спахијам’ да служи,

минималац са радошћу прима

не помишља на годишњи одмор,

а камо ли какво боловање!

 

Обећаше Вучић господаре,

обећаше свакаквијех чуда,

што ће нова влада сачинити,

она хоће смањити наднице

учитељам и љекарском кадру,

јербо они рају опслужују,

шта ће раји здравство и просвјета?

 

Обећаше господар и пара,

што ће нама радо поклонити

његов побро црни Арапине,

ако само продамо Косово

(јер косовски љути Арбанаси

такође су њему побратими)

и предамо центар Београда,

да направи караван-сераја,

посред града на обали Саве,

у серају стакленога хана,

да у њему столују дахије

из Јевропе и из Јемирата

и у њима примају субаше,

а ако он хана не сагради

то ће раја њему бити крива,

а никако београдске власти.

 

Поред братског блага арапскога,

још ће Вучић да намакне блага,

када прода српског Телекома,

када прода производњу струје,

и друга би предузећа прод’о,

кад би ико хтио да их купи.

 

Да би мог’о ласно остварити

ових својих храбријех циљева,

он састави новог кабинета,

а у њему јунак до јунака,

провјерене Вучића субаше,

делије од партијског мегдана,

стручна лица са печатом страним,

са печатом штоно потврђује,

да ће од њих бити какве вајде,

ако не за сиротињу рају,

оно бар за стране господаре,

за свијетлу Порту у Бриселу,

вашингтонског црног падишаха,

јањичаре, глобалне дахије,

невладине халачлије приде.

 

Ког је Вучић позвао у владу,

ко су нова господа министри?

Ацо Вучић сједи јој на челу,

он Србије вожд је и господар,

његова је прва и посљедња,

он је паша, остали субаше.

 

Тамо сједи Ивице Дачићу,

господару привијен уз скуте,

он је владе први потпредсједник,

негда то је много и значило,

док је Вучић ту титулу им’о,

ал’ је сада празна и бевр’једна,

Ивица је још министар вањски,

може шетат’ по бијелом св’јету,

сликати се са страном господом,

и сједити сам у завјетрини,

док се Вучић натеже са рајом,

поврх тога избјегао апса,

заштитио партијске субаше,

наставио Србију да јаше,

и у новом владином мандату

(све у свему, прође к’о по лоју).

 

Тамо сједи Зорка-министарка,

Вучићева ударна песница,

мораде је Вучић саклонити,

са њенога министарског мјеста,

јер јој Руси више не дадоше,

да им квари посла и рачуне,

даде Зорки господар мандата,

да надгледа Вучићу друмова,

и спроводи турске караване,

само Русе нека не спомиње,

џаба Зорки њеног доктората,

џаба хвали Вучић господара,

џаба препоруке из Брисела,

кад Србија раскрчми што има

оно мало своје енергије,

неко други пон’јет’ ће заслуге,

али она неће зацијело.

 

Тамо сједи Дијете Лазаре,

њега Вучић воли нарочито,

у рукама кључеви од касе,

финансијски мајстор од заната,

нема на св’јет таквог подухвата,

који финансират’ он не може,

само дајте њему мјесец дана,

да направи до два ребаланса,

одмах има пара преко главе,

а све плаћа сиротиња раја,

не зна раја шта је милијарда,

и фали ли која горе-доле.

 

Тамо сједи Стефановић Нешо,

вазда спреман хвалит’господара,

добио је титулу доктора

на престижној Мегатренд-медреси,

па назначен за главног жандара,

он ће ловит’ тајкуне од сламе,

и борит’ се против корупције,

штоно у опозицији цвјета,

а нема је у Напредној странци.

 

Тамо сједи Кори Удовички,

прослављена српска јањичарка,

она служи вашингтонском цару,

у Србију више не навраћа,

осим кад је нарочито густо,

када рају треба саломити,

и увести раји благостање,

макар раја помрла од глади.

 

Тамо сједи паша Расим-паша,

из свијетлог Новога Пазара,

у фотељи мајка га родила,

у фотељи смрт ће дочекати,

он је стручан за сваког ресора,

сваки пос’о знаде обављати,

докле год је пос’о министарски.

 

Тамо сједи Братислав Гашићу,

попечитељ државне одбране,

каква војска, такав и министар,

водио је фудбалскога клуба,

и понеко јавно предузеће,

српској војсци бољи и не треба,

пос’о му је да угаси свјетло,

када војска пресвисне од срама.

 

Тамо сједи Вулин Александре,

господару што се доказао,

кад је треб’о ломити удове,

да натјера Србље на Косову,

на покорност Хашим-арамабаши,

тако их је здраво поломио,

убио им духа и храбрости,

да су сада дали му раднике,

небил’ исти подвиг поновио.

Ацо Вулин, крајње р’јетка сорта,

на грудима носи Че Гевару,

социјалистом себе назива,

ал’  у служби крупног капитала,

на повоцу бивших радикала,

због којих је негда напустио,

часно мјесто у Мирином ЈУЛ-у.

 

Тамо сједи Вујовић Душане,

Свјетска банка њега одњегова,

и посла га Вучићу на праксу,

има таквих јоште на буљуке,

потрошнијех таквих либерала,

ко што бјеше Динкићу Млађане,

ко што бјеше Радуловић Саша,

као главе Хидре змијурине,

једну главу када одсијеку,

двије никну гдје она бијаше.

 

Тамо сједи Лончар Златиборе,

задужен је за државно здравство,

припао му поштени задатак,

да он бдије док раја умире,

и да пословање он олакша,

фармацеутским компанијама,

ал’ је доктор мало на злу гласу,

што је с ајдуцима сарађив’о 

из злогласног Земунскога клана.

 

Тамо сједи Селаковић Ниџо,

оста Ниџо гдје је и пре био

руководи српским правосуђем,

нит’ је српске судове утег’о

нит’ је правду у њих повратио,

(правда му је име од ресора,

и нигдје се више не помиње),

већ је мио Вучић-господару,

што се њему вазда покорава,

и све чини како му се вели.

 

Тамо сједи Удовичић Вања,

задужен за спорт и омладину,

нема Вања знања нит’ искуства,

ал’ је члан у Вучићевој странци,

па му не см’је нико замјерити

да му није мјесту у фотељи.

 

Тамо сједи Иване Тасовче,

руководи ресором културе,

он је некоћ чудо направио,

из мртвих Филхармонију диг’о,

по добру га знају музиканти,

а раја га позна по фризури,

јер га често гледа на те-веу,

подвиг свој ће тешко поновити,

кад пристаде ућ’ у ову владу,

којој кличе пучина и руља,

укус му је под знаком питања,

култура и кућно васпитање.

 

Тамо сједи Антић Александре,

десна рука од Дачића Ива,

прилику је Ацо дочекао,

када Руси Зорку уклонише,

да се њеног прихвати ресора,

ал’ западе на незгодно мјесто,

с једне стране Руси очекују,

да им Влада глупости не прави,

да им гасовод не саботира,

с друге стране Зорка-министарка,

а иза ње Порта у Бриселу,

смишља пакост руском гасоводу,

и свакакве друге саботаже.

 

Тамо сједи Јадранка-ханума,

задобила узвишеног посла,

у Јевропу да уведе Србље,

нема за то бољег кандидата,

Напредна јој странка каријера,

и постаде од ње министарка,

да се ладне воде не напила,

а Јевропа те највише ц’јени,

са таквима ласно разговара.

 

Тамо сједи Снежана-ханума,

њој су дали сељаке у руке,

да сеоску рају са’рањује,

к’о и други министри од прије,

нико други ресор није хтио,

не може се овајдит’ од њега,

нема сељак на себи, ни у се,

нема ничег до потенцијала,

ког се сјете само у кампањи,

а послије ласно забораве,

јербо неће ући у Јевропу,

ко се лати мотике и јарма,

већ Јевропа прима само оне,

који знају красти и варати,

и завијат’ Србију у црно.

 

Тамо сједи Илић Велимире,

ни сам више не зна шта да ради,

у влади је више к’о маскота,

прототип од правог напредњака,

ал’ му ваљда његово лукавство,

не да да се тамо и учлани,

предосјећа да ће бити зорта,

када раји Господар додија,

и новога себи одаберу,

биће и он спреман да окрене,

докле год је министарских мјеста,

и службених аутомобила.

 

Ето нама нове српске владе,

од старе се једва разликује,

бољу Србљи нису заслужили,

гору нису знали саставити!

Нек је њима Господ на помоћи,

разна зла су Србљи надживјели,

саранише до четири царства

(најлакше су своје саранили),

саранише толкијех краљева,

а још тол’ко изгнаше из земље,

преживјеће и овога чуда,

„спаса нема, пропасти нећемо“,

тако рече честити Пашићу,

што је часно име оставио,

и рђаве своје насљеднике,

сад ће скоро до стотину љета,

как земљу српску сарањују,

сваки себе с Пашићем пореди,

сваки гори један од другога.

Гусле Онлајн

НСПМ