Ево шта повезује побуну јаничара из 1826., „Дубоку Државу“, Ердогана и Гулена

Устанак јаничара 1826. године десио се на некадашњем хиподрому Константинопоља, где је 532. беснео антихришћански бунт плавих и зелених, угушен од стране царице Теодоре и цара Јустинијана. А 2016. године је судбина војног пуча одлучена на тргу Таксим, само три километра од места, где је угушена побуна јаничара и нешто раније побуна „филозофа Платонове академије“ која се одиграла 3 године пре побуне „плавих и зелених“

Између султана Абдул-Хамида I и сина чувене Францускиње -султана Махмуда II – на турском престолу се појавио султан Сулејман III који је створио тајно друштво за које није знао ни његов велики везир. Ово друштво постоји све до данас под именом „Дубока Држава“, а Сулејман III је, ослањајући се на ово друштво, слично Петру Великом, покушао да реформише турску војску, истовремено подржавајући традиционални ислам и отоманску културу

И дан-данас се боре једни против других у Истанбулу, а сада и у Анкари: „Дубока Држава“, која заговара модернизацију на основу традиционалног Ислама ал-Газалија, Велики Оријент Француске и Тевтонски ред, који је као против тежу „Дубокој држави“ формирао тајну „Посебну организацију“, одговорну за геноцида над Јерменима. А енглески Темплари – гледајући их са стране – седе у Катару и Ријаду, повремено се мешајући у ту борбу на страни поражених

Године 1925. на чело „Дубоке Државе“ долази шеф исламског реда Накшбанди шејх Саид Пирани, по националности Курд, који је био безмало обновио Сунитско царство, у којем би државотворни народ били Курди а не Турци. У страху од таквог сценарија, Велики Оријент се удружио са Темпларима и Тевтонцима око Ататурка и кемалисти су обесили шејха Саида још исте те године. Али, пре него што је обешен, он је предао свету ватру „Дубоке Државе“ у руке другог Курда Саида Нурсија, који је постао учитељ Фетхулаха Гулена, кога председник Ердоган оптужује за организовање државног удара, и с пеном на устима захтева од Вашингтона његово изручивање

Пише: Александар БРОДСКИ

КАМЕН темељац модерне политике, њена главна тајна, која је кључ за разумевање објективне реалности, дате нам не само на телевизији, јесте – вехабизам и други облици исламизма нису Ислам.

Најмеродавнији представници традиционалног Ислама у Русији отворено говоре да су вехабизам и други видови исламизма вештачке религије, специјално конструисане од стране Енглеза ради отимања Арабије од Отоманског царства, које је првобитно изграђено као империја сунитског суфијског Ислама.

А Француска је претендовала на други део Отоманског царства – Египат, Сирију и Либан, и зато је у Истанбулу жарила и палила Велика Ложа Великог Оријента Француске која је покушавала да идеолошку основу Отоманског царства модификује у духу Волтеровог „царства разума“ и Русоовог „друштвеног договора“, а та основа је била – суфијски Ислам.

Ложа се тамо појавила након што је четврта супруга у харему султана Абдул-Хамида I постала легендарна Ема ди Бјук де Ривера – рођака Наполеонове прве супруге Жозефине де Богарне.

Као тинејџерка, она је била заробљена од стране пирата и продата у харем Абдул-Хамида I, ушавши у историју Турске под именом Накшидил. Њен муж је био миран и побожан човек, за чије владавине је Крим по први пут постао руски, а она је мужа учила француски језик и отворила амбасаду у Паризу.

Ова њена активност у комбинацији са неиспалћивањем плата јаничарима учинила је Накшидил и њено покровитељство наукама и уметности објектом критике реда бекташија.

Овај ред у Отоманском царству је био одговоран за васпитање дечака из хришћанских породица балканских земаља и Сирије, који су са 8-10 година регрутовани у корпус јаничара у облику наметнутог хришћанима „данака у крви“.

Оснивач реда – Хаџи Бекташ – ослањао се на наслеђе великог исламског теолога из 11. века Ал-Газалија, чија су верска толеранција и алегоријско тумачење Курана омогућили муслиманском свету да – упркос непријатељству сунита и шиита – више од хиљаду година избегне такве крајности као што су верски рат, попут ратова између католика и протестаната у Европи.

Управо је Хаџи Бекташ благословио Османа-Газија да створи Отоманско царство, захваљујући чему је ред добио низ привилегија у сунитском царству, упркос блискости са шиитизмом и хришћанством. Осим тога, управо ред бекташија је био носилац традиције верске толеранције у Отоманском царству и заједно са аристократским редом Мевлеви и војно-административним редом Накшбанди чинио је тројну идеолошку или тачније суфијску основу царства.

Из њега порекло вуче традиција сиријских Алавита, који су сада главни ослонац председника те земље Башара Асада, па су чак и следбеници Кемала Ататурка, који је такође, као и Асад, био Алавит наследници овог реда.

Корпус Јаничара, у којем су бакташи били пуковски свештеници, много векова је био главна ударна снага турске армије, али након што су у 16. веку у њега почели да примају муслиманске добровољце, који су у томе видели само начин за напредовање у каријери, Јаничари су се претворили у своју супротност.

Верска толеранција се претворила у цинизам, а храброст у борби испарила је заједно са теологијом Ал-Газалија. Јаничари су почели да свргавају и устоличују султане, тесно сарађујући час са Великим Оријентом Француске, час са Саудијцима, иза којих су се увек назирали енглески темплари.

Све се завршило крвавом побуном јаничарског корпуса 15. јуна 1826. године, што је у ствари и разлог за њихову елиминацију од стране Накшидилиног сина Махмуда II.

Јаничари су протестовали против реорганизације војске по западном моделу, међутим, као и стрелци у ери Петра Великог, постали су предмет манипулације снага непријатељски расположених према Турској и Исламу.

Побуна је угушена артиљеријом, и то на најсвирепији начин, и заједно са јаничарима у илегалу је прешао и ред бекташи, а Империја Суфијског Ислама се претворила у столицу на две ноге, или како су тада говорили у „болесника Европе“.

Највећи утицај бекташи су уживали у Албанији и након гашења побуне неколико преживелих је побегло на Балкан и у Египат, где је намесник султана био Албанац Мухамед Али-Паша.

Верска толеранција је бекташе учинила веома подложним Волтеровим идејама „царства разума“ и зато је Велики Оријент Француске пренео већину својих операција у Египат, што је омогућило намеснику султана у Египту Али-паши да спроведе реформе у војсци много успешније него Махмуд II у Турској.

Поставши намесник султана у Египту, а захваљујући својим војним талентима, исказаним за време Наполеонове Египатске кампање, Али-паша је на сопственој кожи осетио снагу француског оружја. Окружио је себе бившим непријатељима, Французима, и 1831. године подигао побуну против султана Махмуда II, који је након кампање Александра I на Париз почео да се интересује за Православље.

Султан Махмуд II се за помоћ у гашењу устанка обратио Николају I, и Русија је одговорила на молбу старог непријатеља.

Године 1833. руска ескадрила под командом контра-адмирала Лазарева ушла је у Мраморно море и извела десант, спречивши на тај начин трупе Мохамеда Али-паше Египтског да заузму Констатинопољ.

Даље смиривање побуњене провинције Отоманског царства је захтевало интервенцију главних европских сила, и 1835. године е један од војних саветника султана постао капетан Молтке, који је касније постао један од оснивача Немачког царства и командант пруске војске, која је принудила Париз на капитулацију.

Све те силне несреће Француска Наполеона III је навукла на себе слањем у Сирију 1860. године експедиционог корпуса Боуфорта-де-Отпула. Управо тај корак, који је довео у питање традиционалну улогу Русије као заштитнице хришћана у Османском царству, препунио је чашу стрпљења Александра II, и Русија је, упркос мишљењу Горчакова, престала да се супротставља Бизмарку у његовим покушајима да „гвожђем и крвљу“ уједини Немачку.

Заједно са Молткеом, у Истанбулу се појавио Тевтонски ред, а након француско-пруског рата он је постао доминантан фактор на Великој Порти.

То је довело и до путовања у Месопотамију и Јерменију великог германског геополитичара Паула Рорбаха, и изградње пруге Берлин-Багдад.

Резултат ове кампање био је не само геноцид над Јерменима, већ и узрок каснијих светских ратова. Међутим, прави смисао рачвања историје, њена прекретница, која је дешавања усмерила у том правцу, била је побуна јаничара 1826. године.

Заиста, овај догађај се није случајно десио одмах након неуспеха устанка декабриста у Русији. И са ове тачке гледишта, потпуно је упечатљиво, па чак и симболично, то што се устанак јаничара 1826. године десио на бившем хиподрому Константинопоља, где је 532. беснео антихришћански бунт плавих и зелених, угушен од стране царице Теодоре и цара Јустинијана.

Њихова победа је постала повод за изградњу Аја Софије – главног храма Православне империје која је касније постала главна џамија у Истанбулу, као и повод за писање новела о Симфонији Цркве и Државе које је написао цар Јустинијан.

А 2016. године је судбина преврата одлучена на тргу Таксим, само три километра од места, где је угушена побуна јаничара и нешто раније побуна „филозофа Платонове академије“ које се одиграла 3 године пре побуне „плавих и зелених“.

На тај начин су прошлог петка на тргу Таксим изненада оживели догађаји из Отоманског царства од пре 200 година и постали једнако важан узрок „преврата“, као и односи председника Ердогана са председником Путином или председником Обамом.

Ствар је у томе што се између Накшидилиног мужа султана Абдул-Хамида I и њеног сина султана Махмуда II на турском престолу појавио султан Сулејман III који је створио тајно друштво за које није знао ни његов велики везир. Ово друштво постоји све до данас под именом „Дубока Држава“, а тада Сулејман III је, ослањајући се на ово друштво, слично Петру Великом, покушао да реформише турску војску по узору на Наполеоновог генерала Себастиана, истовремено подржавајући традиционални ислам и отоманску културу, посебно поезију и музику.

„Дубока држава“ није успела да спаси свог султана од још једног државног удара јаничара, који су на престо поставили опструкционисту Мустафу IV, али је под вођством рушћуског гувернера Мустафа-Паше Бајрактара она свргнула узурпатора, а на трон поставила Махмуда II. Притом се испоставило да је у последњем тренутку Мустафа IV наредио убиство Сулејмана III.

Дакле, и дан-данас се боре једни против других у Истанбулу, а сада и у Анкари: „Дубока Држава“, која заговара модернизацију на основу традиционалног Ислама ал-Газалија, Велики Оријент Француске и Тевтонски ред, који је као против тежу „Дубокој држави“ формирао тајну „Посебну организацију“, одговорну за геноцида над Јерменима.

А енглески Темплари – гледајући их са стране – седе у Катару и Ријаду, повремено се мешајући у ту борбу на страни поражених.

Као резултат ове борбе, почетком 20. века на власт у Турској долазе младотурци, иза којих стаје Тевтонци, и врше геноцид над хришћанима – Јерменима и Грцима. А руска царска војска, пре него је постала жртва бољшевика, ослободила је од Турака огромне територије Отоманског царства, уништивши у тим војним операцијама турску армију.

Зато је Владимир Иљич Лењин, кога након Интервенције категорички није подржавала Антанта, седећи на мореузима, био приморан да спаси Кемала Ататурка – очигледног члана турског одељења Великог Оријента Француске, такозване ложе Веритас.

Али 1925. године на чело „Дубоке Државе“ долази шеф реда Накшбанди шејх Саид Пирани, по националности Курд, који је скоро обновио Сунитско царство, у којем би државотворни народ били Курди а не Турци.

У страху од таквог сценарија, Велики Оријент се удружио са темпларима и Тевтонцима око Ататурка и кемалисти су обесили шејха Саида још исте те године. Али, пре него што је обешен, он је предао свету ватру „Дубоке Државе“ у руке другог Курда Саида Нурсија, који је постао учитељ Фетхулаха Гулена, кога председник Ердоган оптужује за организовање државног удара, и с пеном на устима захтева од Вашингтона његово изручивање.

Пена из Ердоганових уста достиже већ и до базе Инџирлик, која је сада на добошу, и не зна се да ли припада Турској, NATO-у или САД, а у њој су потпуно блокиране стотине атомских бомби, првобитно намењених за „поклон“ – погађајте коме.

У међувремену, САД подржавају Курде, који ратују са Исламском државом у Ираку и Сирији, упркос чињеници да исти ти Курди ратују са Ердоганом у самој Турској. А пре годину дана, председник Обама је одржао говор у Конгресу, позивајући да се објави рат исламистичкој, а не Исламској држави, при чему овај говор стилски изгледа као да га је Фетхулах Гулен писао за њега.

То не би било изненађујуће, јер је Гулен побегао из Турске након што је његов савезник Ердоган, повео Турску, која се уморила од секуларизма Кемала Ататурка, путем не Ислама, већ путем исламизма, креираног за уништавање Ислама.

И све се ово дешава поселе запањујућег помирења Владимира Путина и Реџепа Тајипа Ердогана, који је, као и Накшидилин син султан Мохамед II, који је планирао да заједно са целим Отоманским царством пређе у Православље, изненада улетео у загрљај Русије, и већ, чини се, жели да изађе из NATO-а и приступи ОДКБ и Царинској унији.

Истовремено чисти Турску од „Дубоке Државе“ Фетхулаха Гулена, хапсећи хиљаде судија, полицајаца и војних официра. При чему је пре десет година он већ очистио војску од организације „Ергенекон“, која је се заснивала на пантуркистанским позицијама, подсећајући не само на „Посебну организацију“, већ и на Друштво Туле.

Овде долазимо до претпоставке да је сам Ердоган организовао овај удар да би имао изговор да очисти Турску од Гуленових присталица, при чему аутори ових претпоставки заборављају на Курде који ратују против Турске, а немогуће их је смирити без помоћи армијских официра, а заборављају и на Гулена, који наводно пише говоре председника Обаме. Исто тако, не треба заборавити ни Владимира Путина, који ће од њега неминовно захтевати најмање одустајање од подршке Исламској држави, при чему ће бити знатно тврђи у захтевима од председника Обаме.

Акције Ердоган све више подсећају на панику државника који се одрекао секуларнуог кемализма у име ислама, али, кренувши тим путем, ухватио се не за ислам, већ за исламизам, упавши у замку свог непријатеља и најгорег непријатеља Османског царства – Саудијске Арабије.

У овој ситуацији, нико не може да сагледа целу слику одједном, нити да схвати смисао догађаја, па чак ни они који у њима непосредно учествују, укључујући и председника Ердогана и Фетулаха Гулена.

Једино преостају – историјска аналогија и јасно познавање константних фактора турске историје, као што су Ислам, исламизам и Велики Оријент Француске, као и искуство које јасно показује да овај метод није тако лош.

Превео: Срђан Ђорђевић

Факти