Ево шта су радиле земље које данас глуме демократе и свима држе предавања о људским правима!

БРИТАНИЈА

Британско Царство било је највеће царство у историји. На врхунцу моћи, Британци су се хвалили “Царством у којем сунце никад не залази” с обзиром да је због раширености њихових колонија свијетом сунце увијек сијало барем на једном дијелу британског територија. Међутим, у „царству у којем Сунце никада не залази“, почињени су бројни злочини који спадају међу најгоре у историји. У случају разграничења Индије и Пакистана 1947. године, Британци су починили огромне грешке. Тада је 14 милиона људи напустило своје домове, што је једна од највећих људских миграција у историји. У вријеме Царства, у Индији је од глади умрло између 12 и 29 милиона људи. У масакру у Амритсару 1919. године, такођер у Индији, за мање од десет минута, британски војници убили су око 1.000 људи. У Родезији, данашњем Зимбабвеу, Британци су отимали земљу домороцима и пљачкали руднике дијаманата. Устанак племена Мау Мау у Кенији, између 1952. и 1960. године, завршен је побједом Британаца који су побили између 20.000 и 100.000 људи.

ФРАНЦУСКА

У 19. и 20. вијеку, француска колонијална империја била је други по величини у свијету, иза Британске империје. Француска се очајнички и жестоко, без обзира на цијену, борила да задржи афричке колоније. Мало је позната чињеница да неке афричке земље и данас, у 21. вијеку, плаћају колонијални порез Француској. Чак 14 афричких земаља дужне су, кроз колонијални уговор, давати 85 посто својих новчаних резерви Централној банци Француске. Афрички лидери, који су одбили платити порез, убијени су или били жртве државног удара. Огромно пространство Француске Екваторијалне Африке (данашњи Чад, Габон, Средњоафричка Република и Конго) раздијељено је 1900. године између 40 француских фирми које су стекле право на 30 година кориштења, боље речено безобзирне пљачке. За изградњу жељезничке пруге до атлантске обале, која се градила у јужним дијеловима Конга од 1921. до 1932., регрутовано је 127.250 мушкараца, од којих је 14.000 нестало. У западној Африци, Французи су у Другом свјетском рату мобилисали 211.000 Африканаца, а 169.000 учествовало је у биткама у јужној Француској. Убијено је 24.762, а ништа се не говори о многима чија судбина није позната. За вријеме седмогодишњег рата у Алжиру, француска војска побила је између 350.000 и 400.000 цивила.

БЕЛГИЈА

Белгијски краљ Леополд ИИ одговоран је за смрт 15 милиона људи у данашњем Конгу. Овај злотвор држао је у приватном посједу читаву једну државу и постао владар територије 80 пута веће од његове Белгије. Тако је постао апсолутни господар живота и смрти за 20 милиона људи који су на просторима данашње Демократске Републике Конго живјели вијековима прије доласка “бијелог човјека”. Под паролом “науке и прогреса”, Леополд је поробио читав народ, претварајући Конго у личну плантажу. За ред и мир била је задужена краљева приватна војска. Експлоатацијом природних богатстава Конга, Леополд ИИ стекао је огромно богатство. Новац је долазио од продаје слоноваче, а касније и гуме. Цјелокупна популација краљеве приватне државе бесплатно је радила без било каквих права на прикупљању биљних сокова од којих се правила гума. Свако село имало је количинске квоте које је морало испунити. Ако не би успјели, многима су одсијецане гениталије, ноге и руке, без обзира да ли се радило о мушкарцу, жени, старцу или дјетету, док су други кажњавани ударцима бичем од коже нилског коња. Од 20 удараца бичем људи би губили свијест, а од 100 умирали. Леополд ИИ, који је умро 1909. године, никада није кажњен за варварске злочине против народа Конга.

ХОЛАНДИЈА

1602. године, Холанђани оснивају организацију како би омогућили слободну продају и набавку робова за своје азијске колоније, а 1604. стварају властиту оазу за хватање робља у Африци коју су назвали Обала робова. Холанђани су први осмислили масовни превоз робова, а за мање од 40 година, половина становништва холандских колонија у Азији били су робови. Године 1621, оснивају компанију којом су требали из Обале робља осигурати додатну радну снагу на плантажама на Карибима. Ова компанија транспортовала је 550.000 робова до Кариба и Јужне Америке. Холанђани су владали Индонезијом пуних 350 година, експлоатишући природна богатства до максимума. Након Другог свјетског рата, Холанђани су у Индонезији починили бројне злочине и масакре. На Божић 1946., холандске специјалне јединице убиле су хиљаде Индонежана у јужном Целебесу. Деветог децембра 1947., холандска краљевска армија Источне Индије на острву Јави убила је 431 мушкарца. У вријеме колонијалног рата убијено је 150.000 Индонежана.

ЊЕМАЧКА

Први геноцид у 20. вијеку починиле су њемачке снаге у југозападној Африци, када су 1904. године убиле више од 80.000 Намибијаца из племена Нама и Хереро. 3. маја 1904., цар Wилхелм ИИ шаље у Намибију Адриана Диетрицха Лотхара вон Тротха, који постаје врховни командант њемачких јединица. Ван Тротх стиже с 14.000 војника у Намибију и изјављује: “Афричка племена умријеће насилном смрћу. То је био и остао задатак моје политике, у остварењу тог циља служићу се терором и окрутношћу. Истријебићу афричка племена морем крви.“ Дан прије битке код Wатерберга, Тротх је описао план: “Опколити Херере код Wатерберга и уништити, а затим осудити на смрт.” Другог октобра 1904., вон Тротх шаље упозорење устаницима: “Ја, велики генерал њемачке војске, шаљем ово писмо Херерима. Народ Херера мора напустити земљу. Ако одбије, натјераћу га топовима. Сваки припадник Херера, који се затекне унутар њемачких граница, биће смакнут. Нећу поштедјети ни жене ни дјецу. То су моје ријечи Хереро народу.” Охрабрени оваквим ставом свог команданта, њемачки војници убијали су припаднике племена Хереро без милости и силовали младе Хереро жене прије него би их убили или протјерали у пустињу. Након рата, њемачки еугенички стручњаци тражили су од њемачких колонијалних снага да прикупе и пошаљу у Берлин лубање и остале дијелове тијела побијених из племена Нама и Хереро. Неки људски остаци кориштени су у експериментима, а већина продата колекционарима широм Европе.

ШПАНИЈА

Шпанско Царство било је прво истинско свјетско колонијално царство. Шпанско Царство доживјело је врхунац у 16. и 17., а крај у 19. вијеку осамостаљењем колонија у Јужној Америци и губитком осталих колонијалних посједа. Колонизаије је започела након што се Кристофор Колумбо 1493. године вратио из Западне Индије. Након тога, шпанска краљица Изабела И. Кастиљска одобрила је походе на новооткривене прекоморске посједе. Ширењем царства, Шпанија је ширила и вјерска учења Католичке цркве и покрштавала локално становништво. Домородачко индијанско становништво било је изложено злостављањима, пљачки, присилном раду и регрутовању у војне јединице. У великом броју умирало је од заразних болести, као што су грипа, богиње и тифус. У освајању нових колонија, велику улогу имали су конквистадори који су вршили страховита насиља над домороцима. Већина конквистадора окрутно је поступала с насељеницима регија које су освојили – убијали су, поробљавали, силовали, покрштавали домородачко становништво, наметали употребу шпанског језика, уништавали њихове обичаје и културу и на остале начине злостављали становништво.

ПОРТУГАЛ

Уз Шпанско колонијално царство, португалско колонијално царство најстарије је колонијално царство у историји. Трајало је шест вијекова, од 1415. године, до повлачења из Макаоа 1999. и независности Источног Тимора 2002. године. Прекоморска експанзија Португалаца почела је 1488. године када је Бартоломеу Диас опловио Рт добре наде, затим је услиједило путовање Васка да Гаме до Индије 1498., те откриће Бразила 1500. године. Када су стигли с окена на источноафричку обалу, Португалци су одмах почели пљачкати и палити. Од свих колонијалних сила, Португалци су највише робова извезли из Африке у Америку. У Португалској Африци домородац је могао побољшати друштвени положај кроз систем асимилације. Ако је хтио постати прилагођен, морао се обратити мјесном суду и доказати да зна читати и писати португалски, да је католик, да је материјално независан и има вољу напустити домородачке обичаје и почети живјети на европски начин. За мање од 100 година, португалским освајањима уништено је оно што је стварано вијековима.

АУСТРАЛИЈА

Аустралски Абориџини један су од најстаријих свјетских народа. Када је прва британска флота колониста стигла у Аустралију крајем 18. вијека, на овом континенту живјело је између 300.000 и милион припадника абориџинских племена. У многим дијеловима Аустралије, Абориџини су потпуно искоријењени, убијани или насилно исељени. Аустралци су донијели Абориџинима болести и алкохол, починили убиства, одузимали дјецу од абориџинских мајки и проводили дискриминацију. Између тридесетих и седамдесетих година 20. вијека, десетине хиљада дјеце одузето је од абориџинских родитеља и смјештено у цркве на преодгој у пројекту познатом као Украдена генерација. Од 1910. године, 100.000 абориџинске дјеце одвојено је од родитеља и предато новим, бјелачким породицама. Ова дискриминирајућа пракса, која се у Аустралији проводила до шездесетих година прошлог вијека, била је озакоњена на федералном и савезном нивоу, а закони се темељили на премиси како су Абориџини осуђени на пропаст.

САД

Када су створене Сједињене Државе, Индијанци су сматрани дивљацима због чега су убијани у континуираним нападима. Покољ америчких Индијанаца и данас се у историјским уџбеницима приказује као нешто нормално иако су злочини изведени с унапријед планираном намјером и систематски до коначног истребљења америчких домородачких племена. Прво легално “хумано” пресељење Индијанаца почело је 1830. године, а 1859. године у Тексасу више није било Индијанаца. До краја 19. вијека, бијелци су уништили између 12 и 15 милиона Индијанаца убиствима и болестима, од којих су мале богиње биле најсмртоносније. Геноцид на тлу Америке сматра се најмасовнијим геноцидом у историји људског рода. Индијанце је истријебила цивилизација у највећем геноциду у историји, цивилизација која саму себе сматра највећим заговорником поштивања људских права у свијету.

Наш магазин