Ево зашто је Швабов Велики ресет нацистички пројекат

Први корак је да се престане са разговорима о срећи за све људе, о човечанству у целини. То у кризним условима не функционише. А ми морамо да побеђујемо. И, ако и падамо треба да живимо и боримо се до краја.

Од средине седамдесетих година тече процес демонтаже капитализма, који као да се „враћа“ у своју „додемократску прошлост“, у епоху „гвоздене пете“ и источно-индијских компанија, тих претходница данашњих транснационалних корпорација, само много суровијих. Ограничавање прогреса је, за светску врхушку, начин да створе свој нови свет. За већи део човечанства овај „нови свет“ ће постати ново „мрачно доба“ – које не треба мешати са средњим веком, који је почиње распадом империје Карла Великог у IX веку.

„Мрачно доба“ је период од средине VI века (када је коначно престао да функционише систем римских аквадуктова) до средине IX века.

Пише: Андреј Фурсов

„Мрачно доба“ је заиста епоха мрака за разлику од оклеветане, од стране делатника Ренесансе и посебно Просветитељства – светле епохе, која је потрајала готово до почетка XIV века; од XIV-XVII века настаје ново „мрачно доба“ које је, узгред, имало колико привлачну, толико и лажну фасаду – Ренесансе.

Прво „мрачно доба“ је период од Х–VIII века пре нове ере. Друго „мрачно доба“ је хроноклазам од VI–IX века. И, на крају треће – од 1340. до 1640. године.

Ми данас тонемо у четврто „мрачно доба“. Имам у виду, пре свега, европску историју. Шта је то „мрачно доба“? То је период када старо још увек није умрло, а ново тек почиње да клија. И њихови међусобни односи, њихова преплитања рађају накарадне футуро-архаичне форме. У таквој ситуацији није најважније преуређење. Не може се преуредити кућа која се руши. У таквој ситуацији најважније је пројектовање – то јест, стварање структура које су способне да сачувају цивилизацијска жаришта и скрате трајање „мрачног доба“.

Примери таквих структура су манастири током другог „мрачног доба“ VI-IX века. Језуитски кружоци за време трећег „мрачног доба“ XVI-XVII. А у књижевности то су две Академије Исака Асимова. Немогуће је преуредити свет који се руши, могу се преправити само острвца, из чијих ће будућих веза настати мрежна структура новог друштва. Ново друштво настаје као мрежа, као систем енклава. То је дуг процес, који траје неколико поколења, процес оштре борбе. Прича Клифорда Симака „Поколење које је достигло циљеве“. „Зато је потребно почети сада“, како је некада говорио маршал Лиоте.

Луј Жобер Гонзал Лиоте (1854-1934) је француски маршал који је служио у Алжиру. Врелина је исцрпљивала Французе и маршал је наредио да се са обе стране пута, који су обично користили, посади дрвеће. На примедбу да ће оно порасти за, дај Боже, педесетак година, Лиоте је рекао: „Баш зато почните одмах“.

Почетак захтева неколико ствари. Прво: анализу историјске ситуације и тенденције развоја савременог света. Друго: анализу основних социјалних група у савременом свету, њихове потенцијале, интересе, ко су им савезници, ко нису… Треће: анализу главних затворених структура које усмеравају развој света, њихових пројеката који представљају концентрисани израз њихових интереса, циљева и задатака. Само на овој основи можемо приступити пројектно-конструктивним активностима, схватајући да то утиче на туђе интересе, супротставља им се – улази у борбу са њима.

Нове структуре морају да имају, истовремено, одлике корпорације, институције и специјалне службе. И, у исто време, да не буду ни једно од њих, већ нешто принципијелно ново. Наравно, таква структура у данашњем свету треба да има и четврту димензију, да би донекле била невидљива тродимензионалном свету. Међутим, управо овде почиње опасност „пливања са теговима на ногама“.

Опасност №1. Савремена друштвено-професорска профана наука, било наша било западна, налази се у кризи и не одговара више савременом свету, не види многе његове структуре. Она их просто не види! Ни процесе. Анализа, која претходи разради пројекта, захтева нову науку о друштву. На први поглед то је немогућ задатак. Већ постоје велики институти који ништа не могу да учине. Но, ствар је у томе да тако и треба да буде.

Пробоје увек остварује мала група људи или појединци, а онда им се прикључују остали. Неко разбије стену, а остали сакупљају камење. Али стену разбијају мале групе. Овде влада принцип „small is beautiful“ – „мало прекрасно“ функционише. То је као извиђачко-диверзантски одред: десант, решење задатка и… идемо даље.

Али ту се крије опасност №2. Кадрови. Јасно је да пробој у науци не чине масе, већ мале групе, тојест когнитивни спецназовци. Мени се јако допада тај термин – когнитивни спецназовци. А тако је и са појединцима. То сам већ рекао. Но, чак је и спецназ тешко сакупити. Знам случај када се човек спремао да оснује институт, било је и средстава, али од тридесетак канцеларијица које је требало попунити он је успео да пронађе људе за само 14. Једноставно није било специјалиста.

Наравно, ово не значи да су проблеми нерешиви. Како су говорили, нема тврђаве коју не могу да освоје бољшевици. И, осим тога, треба се сетити приче о две жабе. Једна је упала у млеко и одмах потонула. А друга се борила, скакала и скакала и претворила млеко у павлаку и искочила.

Лепо је, знам из сопственог искуства, ући у свет илузија и замишљати пројекте да свима буде добро. Али свет није онакав какав ми желимо да буде. Валерштајн је веома волео фразу: „The world is not what we would like it to be“, „Свет није онакав какав бисмо желели да буде“. Не можемо пројектовати свет у маглини Андромеде када живимо на планети Торманс, да, још у доба Бика. Када не живите у свету Дарт Вејдера, већ у социјуму Дарт Вејдера. Можемо, наравно, испоставити захтеве свету, и гордо чекати док се не спусти пред наше ноге, али неће се спустити. Треба га спустити.

Зато је могуће чекати реакцију, а могуће је и маскирати се, пронаћи одговарајуће место и постепено, не претендујући у почетку на глобални захват, ширити се и бити спреман за освајање нових територија када се промени ситуација. У биологији то зову „рецесивна мутација“. Управо на тој основи су сисари победили диносаурусе у еволуционој борби. А гмизавци који су дошли раније, у премском периоду, изумрли су.

Исто се догодило са, уз све њихове разлике, совјетским и нацистичким пројектима. Совјетски и нацистички пројекти су били различито усмерени. Нацистички пројекат је пројекат антимодерне, пројект усмерен на очување капитализма. Совјетски пројект је пројект антикапиталистичке модерне, пре свега заснован на универзалној људској основи, а не на расној. Но, оба су се показала… Дошли су пре времена. И, обратите пажњу шта раде ултраглобалисти. Они из левог, глобалистичког пројекта издвајају троцкистичку линију и преузимају нацистички пројекат.

Шта је Швабов „велики ресет“? То је реализација нацистичког пројекта троцкистичким средствима у светским размерама. То је покушај да се сједине нацистички и троцкистички пројекти. Понављам, то је покушај да се обједини оно што је некада разбио Стаљин.

Пред сваким који се усуди да разрађује реалан пројекат велики је посао. Први корак је да се престане са разговорима о срећи за све људе, о човечанству у целини. То је врло незгодна позиција. Она у кризним условима не функционише. А ми морамо да побеђујемо. И понављам, ако и падамо треба да живимо и боримо се до краја. То је императив развоја сваког историјског пројекта.