Како се повећава богатство неке државе? Шта треба урадити да се развија економија и унаприједи животни стандард становништва? Да ли ће на оба ова питања одговор бити дат приступањем Европској унији?
Доминантни економски модел у ЕУ представља вјеровање да су рјешења већ позната, те да само треба да буду примијењена. Морају се, кажу, извршити („болне“) реформе, мора се приватизовати јавни сектор и створити амбијент привлачан за стране инвеститоре. Управо они ће донијети жељено благостање и стога, држава домаћин треба да их пази и подстиче. Поједностављено, у ЕУ вјерују да постоји неки аутоматизам који зову слободно тржиште, који ће, сам по себи, довести до економског раста и развоја.
Резултати показују да је то веома удаљено од реалности. Тржиште, никада и нигдје, само по себи, није остварило пуну запосленост нити финансијску и економску стабилност. Све државе практикују неки облик интервенције како би оствариле стабилност на макро плану. Сви који размишљају на ову тему знају да није питање „да ли“ него „како“ држава треба да дјелује у економском простору. ЕУ је на овом плану доказано остварила неуспјех.
Будући да је евро јединствена европска валута, државе-чланице су лишене снажног управљачког средства — монетарне политике. Њима је на располагању остала само политика одређивања и убирања пореза. У условима економске нестабилности оне су једино могле да заводе и одржавају политику штедње (под именом — буџетска консолидација) и да тако додатно погоршавају редистрибуцију националног дохотка. Ипак, њихов примарни задатак био је да спашавају од пропасти банке и друге финансијске институције које су биле „превелике да би пропале“.
Тиме се вршила социјализација губитака и приватизација добитака. Овај „изврнути социјализам“, са становишта економске науке, представља најгори од свих свијетова.
За разлику од модела интеграције на којем почива ЕУ, Евроазијска унија представља потпуно другачији приступ међудржавној сарадњи. У овом се оквиру мора разматрати и кинески пројект „Један појас, један пут“.
Пројекат „Један појас, један пут“ представља програм вриједан пет трилиона долара, чија се вриједност изражава у реалним добрима и стабилним валутама. Аналитичари, с правом, указују да ће раст и развој кинеске економије на основу ове иницијативе представљати појединачно највеће стварање капитала у људској историји.
Ради се о удруженом економском напору који обухвата 65 одсто свјетске популације, више од трећине глобалног БДП-а и више од 25 одсто свих роба и услуга продатих у свијету. Посматрано у сталним цијенама, амерички Маршалов план за обнову Европе послије Другог свјетског рата представља „дјечју игру“ у односу на овај пројект, будући да је 5,5 пута мањи од њега. Већ на првом нивоу кинеске иницијативе више од 52 државе су се укључиле у реализацију.
Главна карактеристика овог модела интеграције јесте да се реална економија налази у првом плану. Међудржавним споразумима се обједињавају средства за инфраструктурне, развојне, социјалне, образовне и остале пројекте као предуслов за општи пораст економских активности. У оквиру тих програма, стално се траже рјешења која ће обезбиједити равномјерну расподјелу бенефита које ствара интеграција. Циљеви се постављају на дуги рок, а остварење краткорочних профита није примарни мотив.
Афирмише се принцип солидарности, по којем богатији улажу више средстава, а њихов повраћај се очекује у разумном времену (по активацији заједничких пројекта) по нетржишним каматним условима.
Споразумно се изграђује систем одлучивања који ће обезбиједити стварну равноправност чланица овог интеграционог пројекта. До њега се долази након објективне анализе ефеката дотадашњег функционисања интеграције. Пресудно важним, с обзиром на актуелне економске токове, чини се опредјељење да се уведе контрола кретања капитала и договара међусобних финансијских обрачуна (могуће у корпама националних валута), независно од кретања свјетских валута.
Улога државе у контроли финансијског капитала је одлучна и пресудна.
Овакав модел интеграције афирмише и спроводи Кина у односу на своје партнере у Азији, Африци и Јужној Америци. На сличан начин поступа и Руска Федерација у зонама свог интересовања у свијету. Шангајска иницијатива и повезивање у оквиру БРИКС-а овом моделу су већ дали глобални значај. Идеја о стварању Евроазијске уније је реална и промишљена понуда. Она представља озбиљну алтернативу цијелој Европи, а посебно Европској унији.
Тим прије што више није у питању идеја, већ конкретан привредни и развојни програм.
И то највећи у економској историји човјечанства.
Момир Булатовић / Спутњик
