Како се приближава 6. мај – датум одржавања парламентарних избора у Србији – у земљи су страсти све усијаније. Међутим, симптоматично је да највећа сензација и сазнања немају везе са политичким или социјално-економским програмима партија, већ са ситуацијом у вези са Косовом. Управо – какав ће курс заузети нове/старе српске власти у вези са самопроглашеном независношћу покрајине која представља, према важећем Уставу земље, „саставни део територије Србије“?[1]
Оваква слика је потпуно разумљива ако се пође од социолошких прогноза које, мада противуречне, углавном као главне фигуре предизборне кампање виде са отприлике једнаким резултатом Демократску странку председника Бориса Тадића и Српску напредну странку Томислава Николића, која је настала отцепљењем од Српске радикалне странке. При том разлике у прогнози иду од 24 до 40% за Демократску странку и од 20 до 43% за „напредњаке“.
Најближа истини са гледишта статистичке грешке за сада изгледа оцена коју је објавила агенција „Фактор-плус“. Према подацима њених експерата Тадићева Демократска странка ће сакупити 29%, а Николићеви „напредњаци“ – 33%[2]. Јасно је да при таквој констелацији Србију чекају послеизборни кулуарски преговори о коалицијама који су у стању, како се то већ десило 2008. године – да донесу неочекиване комбинације, које чак могу да противрече здравој људској логици.
У оваквој ситуацији ефекат експлозије бомбе нису произвела социолошка истраживања, већ саопштење утицајних албанских новина „Експрес“ које излазе у Приштини, на албанском језику. О томе да је могуће да се већ у јуну, односно одмах после обнародовања коначних резултата избора – сусретну Борис Тадић и шеф самопроглашене косовске владе Хашим Тачи. Према информацијама ових новина која се позивају на анонимни владин извор, „Тачи и Тадић се могу срести у јуну у Лондону или Бриселу“. Али, такође према „Експресу“, у сваком случају – сусрет се не може одржати у земљи која није признала независност Косова“.[3]
Нешто доцније су остали косовски медији прецизирали детаље претпостављеног сценарија, додајући у списак могућих градова-домаћина тог сусрета и босанску престоницу – Сарајево. Босна и Херцеговина формално не признају независност Косова, али тесне везе локалног муслиманског руководства са лидерима албанских сепаратиста Косова ни за кога нису тајна. Новине „Зери“ су, позивајући се на изворе из Брисела, чак подвукле да је вероватноћа за сусрет Тадића и Тачија „велика“.[4]
Руководство Србије није дозволило да се на његову реакцију чека. У канцеларији Бориса Тадића српској информативној агенцији ТАНЈУГ је изјављено да „је искључена свака могућност за сусрет Председника са Тачијем“.[5] Информацију је пренео и приштински „Експрес“.[6] А „Зери“ је у вези с тим констатовао да „пред парламентарне и локалне изборе у Србији из председничке канцеларије није ни требало очекивати другачији одговор“.[7]
Косовска радикална опозиција на челу са Албином Куртијем , лидером покрета „Самоопредељење“, такође је иступила против претпостављеног сусрета али из потпуно супротног разлога. Наиме, они су објаснили да власти Косова немају о чему да разговарају са Београдом све док Београд не призна косовску независност[8].
Поставља се питање са чиме има везе оглашавање тако сензационалне информације, и колико је уопште та информација истинита – ако бисмо за тренутак заборавили усијање садашњих предизборних страсти? Знамо сви: нема дима без ватре! Осим тога – косовски медији већ имају искуство у објављивању информација коју српске власти врло пажљиво крију од својих сународника.Тако је то било, конкретно, и са садржином споразума о функционисању административне границе између Србије и косовске покрајине, коју су потписале делегације Београда и Приштине. Из докумената које су показали косовски новинари испоставило се да је делегација Борислава Стефановића фактички прихватила све захтеве својих опонената, али је неколико читавих недеља ћутала о томе. Постоје озбиљни разлози да се верује да и у наведеном случају информација о могућем сусрету Бориса Тадића и Хашима Тачија одговара истини, мада стране, очигледно, још нису усагласиле ни време, ни место његовог одржавања.
Као што се зна, Европска унија, која је Србији почетком марта дала статус званичног кандидата за ступање у ту организацију, наставља да врши притисак на Београд у вези са нормализацијом његових политичких односа са косовским руководством. Чињеницу, да курс остаје непромењен, потврдио је ових дана дипломатски представник Немачке у Приштини Ернст Рајхел, који је изјавио да су стране, пре него буду примљене у Европску унију, дужне да „нормализују“ односе. „За Немачку је важно да Приштина и Београд стварају пријатељске односе и да сарађују, као што то чине друге земље-чланице ЕУ“ – подвукао је дипломата на конференцији, која је одржана у административном центру Косова“.[9]
Уопште не треба да се сумња да би лични сусрет Тадића и Тачија у том случају представљао важан бонус за Брисел. Што се тиче српске стране, ситуација треба да се разјасни одмах после гласања. Уколико се задржи на власти коалиција која сада влада – она наведену чињеницу може да објашњава као подршку народа курсу што брже интеграције у Европску унију, и то по сваку цену. У такво тумачење сусрет са косовским премијером ће врло добро да се уклопи, тим пре, уколико се очувају неопходне норме пристојности као, на пример, да се за сто не постављају табле са „статусним знацима“ преговарача и заставе, или да формирање завршног коминикеа избегне максимално неодређен облик. Несумњиво да ће се као повод за то да је овакав сусрет неопходан српске власти позвати и на скандалозну резолуцију о Косову, коју је Генерална скупштина ОУН донела 8.09.2010. године. Тај документ који представља плод врло брижљивог усаглашавања формулација Србије са Европском унијом, поздравио је „спремност Европске уније да помогне процес дијалога међу двема странама“. „Процес дијалога као такав ће постати фактор мира, безбедности и стабилности у региону, и наведени дијалог ће допринети сарадњи, постизању процеса на путу ка Европској унији и побољшању живота људи“ – тако је написано у документу.[10]
Јасно је да ће лични сусрет Тадића и Тачија да значи кулминацију процеса „пузећег“ признања независности Косова од стране Београда, ако не де-јуре, сасвим сигурно де-факто. Али у таквој послеизборној Србији тешко да ће то моћи било кога да зачуди. Баш као и чињеница зашто се то Тадић састаје са премијером, а не са својом косовском колегиницом – председником Атифете Јахјагом.
Још једна околност сведочи у корист оваквог сценарија: јачање дискусија у Србији о предмету спајања парламентарних и председничких избора. Према подацима агенције „Фокус-плус“ српско друштво за сада нема јасно изражен став о овом питању. Конкретно, 38% анкетираних је већ спремно да гласа истовремено и за председника и за посланике, 46% не види потребу за превремене председничке изборе, а 16% није формулисало своју позицију. Иста агенција наводи још лепше податке – о томе колико грађани Србије подржавају курс власти према европинтеграцији. Ти подаци доказују да је очувана тенденција превласти „евроскептика“ у односу на „еврооптимисте“. Конкретно – 48% анкетираних у овом тренутку подржава курс власти, 28% је категорично против таквог курса, а 24% је против ступања Србије у Европску унију „по било коју цену“ – треба да се чита: по цену губљења Косова.[11] У таквој ситуацији предстојеће гласање ће – тим пре, уколико власти стварно успеју да повежу парламентарне и председничке изборе – за председника Тадића и његове прозападне истомишљенике да значи покушај да стекну „карт-бланш“ по питању Косова. И тешко да треба да се посумња у коју ће сврху они да је искористе.
