“Евроинтеграције су мит”…

Муњевито “одмрзамавање” старих и убрзано формирање нових кризних жаришта које иницира Запад у Балканско-Црноморско-Кавкаском региону, захтева посебну опрезност од стране народа који тамо живе.Сценарио који је још деведесетих година прошлог века разрађен на Балкану, увек се активно покреће свуда где архитекте “новог светског поретка” имају војне, политичке, енергетске и друге интересе. Илузорна су надања да ће се Срби, Црногорци, Бугари и други народи моћи “откупити” од опасности уступака Вашингтону и Бриселу. Следећи одговарајући сигнал може постати Придњестровље.

У последњих неколико дана званични Букурешт је преузео очигледан курс на заоштравању ситуације у придњестровској Молдавској Републици. Председник Румуније Трајан Басеску обрушио се на Председника Русије Владимира Путина због његових речи да “Придњестровцима мора бити омогућено да сами одлучују о својој судбини”.¹ Виктор Понта, шеф владе Румуније, обећао је са своје стране сваку врсту помоћи властима Молдавије у решавању проблема у Придњестровљу.

Заоштрена реторика румунских лидера одиграва се на фону скандалозних унутар-политичких околности у Румунији. Премијер Понта се жалио на прислушкивање телефона у његовом сопственом кабинету и јавно је за умешаност у прислушкивање оптужио главног политичког противника, Председника Басескуа. Разлог за овај скандал постао је на интернету објављени телефонски разговор са наводном корупцијом из премијерског кабинета. Виктор Понта је као одговор најавио пренос свог кабинета у Министарство одбране и изразио увереност да ће такав корак узрујати било какав “сличан покушај од стране Трајана Басескуа”.²

У новембру би у Румунији требало да се одрже Парламентарни избори и интезитет конфронтација расте не из дана у дан, него из сата у сат, посебно у позадини економске кризе. Због тога управо заоштравање позиције по питању Придњестровља може за румунске политичаре постати она националистичка карта коју они покушавају максимално активно искористити, како би са једне стране привукли гласове, а са друге стране се “опрали” од сопствених скандала.

Обриси таквог сценарија већ су евидентни. Не задовољивши се јавним ударом по Трајану Басескуу, шеф владе Румуније обратио се властима Молдавије, практично им дајући одрешене руке за предузимање било какве акције у вези са Тираспољем. “Ми ћемо без икаквог колебања подржати било какву легитимну владину позицију Републике Молдавије” – обећао је он, још једном истакавши непоколебљивост своје земље на “европском путу”.³

Индикативно је и место на коме је дата та изјава. Румунски Премиејр је то изјавио током великих војних вежби у централном делу Румуније. Међутим, и његов архипротивник Басеску, ништа мање активно долива “уље на ватру” конфликта у Придњестровљу – истина, дајући предност међународно-правним терминима приликом расуђивања. Према мишљењу Басескуа, позиција Русије или конкретно руског Председника Владимира Путина о ситуацији у Придњестровљу нарушава “принципе међународног права и темељне основе система европске безбедности”. Међутим, он лукаво прећуткује да се сама савремена молдавска државност базира на једностраним акцијама Кишињева, па тако и на прихватању Декларације о суверенитету из јуну 1990. године, као и документа о државној независности из августа 1991. године.⁴

Наравно, не може се порећи да је својеврсна додатна ињекција наметању хистерије у Румунији послужио и муњевити распад државности у суседној Украјини, што је отворило питање Румуна који живе у украјинској Буковини. Међутим, државни делатници се у својој политици ипак морају руководити трезвеном анализом ситуације, а не емоцијама. А таква анализа показује да се проблем Придњестровља мора пре свега решавати пре свега на основу уважавања воље и жеље становника тог региона и интереса њихове безбедности. Почетком деведесетих година прошлог века, Придњестровци су на својој кожи већ добро осетили те “европске вредности” које су покушавали и покушавају да им наметну великорумунски националисти и шовинисти. Данас је још наивније уздати се у “јединствену Европу”, пошто је Брисел практично узео под своје окриље те исте румунске националисте који су постали главна претња за украјинске Румуне, Мађаре, Русине и представнике других народа.

Ево шта часопис “Панорама” који излази у Молдавији, пише тим поводом: “Такозване европске интеграције су обичан мит, јер се нико не спрема да прими у ЕУ ни Украјину, ни Молдавију. Зомбирани политичари из владајуће коалиције у Кијеву и Кишињеву могу да се до миле воље ангажују у аутотренингу, стојећи пред огледалом и говорећи: “Ми смо Европејци,… Ми смо Европејци… Нама ће дати перспективу за чланство… Нама ће дати перспективу за чланство… Нас ће примити у ЕУ,…. Нас ће примити у ЕУ” – међутим, нико се не спрема да прими те земље у ЕУ. Међутим, због тог мита платиће реалну цену и Украјина и Молдавија, и Русија и Европа. Можемо једни друге оптуживати због произашлога, тражити кривце и екстремисте, али из неког разлога евроинтеграције о којима су говорили да са собом доносе све најбоље и да треба да усреће Украјинце и Молдовљане, праћене су великом катастрофом за огромне територије и за десетине милиона људи који насељавају те територије…”.⁵

На молдавском политичком календару (као и на румунском) постоји датум који може постати катализатори за “одмрзавање” конфликта у Придњестровљу, а то је 30. новембар текуће године. За тај дан су предвиђени парламентарни избори. Владајућа прозападна и антируска коалиција мора да понуди бирачима нешто што их може одвући од оштрих социјално-економских проблема, корупције и одсуства реалних перспектива за приступање Кишињева Европској Унији.

Јер је економска ситуација у Молдавији још сложенија него у Румунији. Још је средином 2000. године Светска банка званично означила Молдавију као најсиромашнију земљу Европе по унутрашњем бруто националном производу по глави становника.⁶

Садашње молдавске власти нису у стању да промене ову ситуацију. У сличним условима, “мали победоносни рат” уз подршку НАТО-вске Румуније могао би у потпуности задовољити молдавске национал-екстремисте. Једино што би сличан корак био фаталан за саму Молдавију. У том случају она ће се претворити у исту такву “пропалу државу” (Failed State) на политичкој карти, каква је данас Украјина.