У сржи кинеске стратегије нису Сједињене Државе, већ близак однос са Европом. Због тога је Пекинг попустио пред захтевима ЕУ
У Бриселу јесу летеле варнице, али су на крају ЕУ и Кина на свом овонедељном самиту успеле да дођу до значајне заједничке изјаве, коју су потписали кинески премијер Ли Кећијанг, председник Европске комисије Жан-Клод Јункер и председник Европског савета Доналд Туск.
У теорији, постоји договор на три веома осетљива фронта: сложен, свеобухватан инвестициони договор између ЕУ и Кине биће потписан „до краја наредне године или раније“, према речима Лија. Пекинг ће се у све већој мери посветити укидању индустријских субвенција и приморавања европских фирми на трансфер технологије, као и значајном отварању кинеског тржишта за компаније из ЕУ.
Европска унија представља највеће комбиновано тржиште на свету и најзначајнијег трговинског партнера Кине, док је Кина други најзначајнији трговински партнер ЕУ. Према томе, самит ЕУ и Кине који је одржан у уторак представља озбиљну причу, за разлику од бескрајне Брегзит сапунице.
Напуштајући стратегију држања вишеслојног дефанзивног штита према Пекингу, Европска унија није чак ни осудила Кину као „системског ривала“, како је Кина названа у недавном извештају под називом „ЕУ – Кина: стратешка перспектива“. Такође, није било ни оптужби на рачун Пекинга због „неправедних“ трговинских пракси.
ЕУ У ТРАМПОВОМ СТИЛУ
Оно што је ипак најзначајније, делује да се Брисел и Пекинг коначно ангажују на изградњи неког вида синергије између „Новог пута свиле“, односно „Иницијативе појас и пут“, и нечега за шта само еврократе знају да заиста постоји – пројекта Европске уније о повезивању Европе и Азије, који би у теорији требало да напредује заједно са трансевропском транспортном мрежом – што се своди на акцију железничког, друмског и ваздушног повезивања.
Дипломате у Бриселу су незванично рекле како је пут ка овој врсти антанте био трновит као Тибетска висораван. Преговарачи ЕУ су хтели да напусте заседање чак и без разговора о дуго обећаваним – и стално одлаганим – „тржишним реформама“ Пекинга. Делује као да је ЕУ, а заправо њен водећи француско-немачки двојац, покушала да се угледа на Трампа, користећи жесток притисак како би извукли одређене уступке. Упалило је.
Пре самита, док је рат био у пуном јеку а ревизије се гомилале једна за другом, Џанг Минг, амбасадор и водећи преговарач Кине при ЕУ, учинио је све што је било у његовој моћи да одбаци представу о Кини као „системском ривалу“. „У кинеској култури, ривали морају да теже надмоћи над другом страном“, цитиране су његове речи.
Брисел је од старта захтевао да све исправке споразума буду прећутно одобрене од стране руководства у Пекингу, коме није требало много да увиди снажне геоекономске бенефите од позитивног имиџа, у контрасту са још увек неразрешеним трговинским ратом са САД. То је довело до напретка који је коначно натерао ЕУ да „падне у несвест“ од задовољства, будући да су добили стварни временски оквир за до сада недостижне кинеске „реформе“.
Заједничка изјава делује нестварно добро: „Високе амбиције ће се рефлектовати у значајно унапређеном приступу тржиштима и елиминацији дискриминаторних захтева и обичаја који погађају иностране инвеститоре“. Ђаво се, наравно, крије у детаљима.
ЗАВАДИ ПА ВЛАДАЈ
Из перспективе Пекинга, ова спектакуларна трговинска и дипломатска победа утире пут самиту „16 + 1“ у Дубровнику, на коме се у петак сусрећу Кина и земље Централне и Источне Европе. Од 16 европских земаља, њих 11 су чланице Европске уније, док преосталих пет долази са Западног Балкана.
Чак и када Ли на сваком кораку наглашава снажан интерес Пекинга за јединством ЕУ, човек не може да се не диви „маневру Сун Цуа“ на којем почива кинески приступ. Није ни чудо да неки играчи из ЕУ у све већој мери зановетају због кинеске тактике „завади па владај“.
Узмимо као пример хрватски приступ. Хрватска ће потписати меморандум о разумевању са компанијом Хуавеј, док ће се Хрватска железничка инфраструктура и компанија „China Railway Eryuan Engineering Group“ договорити успостављање саобраћаног коридора. У преводу, олакшана трговина између Централне Европе и медитеранских лука, при чему Кина убрзано повезује Грчку, Италију и Хрватску.
Кинески и хрватски премијери Ли Кећијанг и Андреј Пленковић, Бријеста, 11. април 2019. (фото: Дарко Бандић/АП)
Полако али сигурно, одлуке ЕУ брзо постају интегрисане са „16 + 1“. Еврократе из Брисела су заправо проучиле нацрте споразума који ће бити потписани на самиту „16 + 1“ у Дубровнику. За разлику од Француске, на пример, већину на самиту „16 + 1“ чине ентузијастични учесници пројекта „Појас и пут“, који није случајно добио централно место у представи, посебно након што је Италија прошлог месеца потписала меморандум о разумевању како би се укључила у пројекте „Новог пута свиле“.
Док ЕУ оклева са стварањем свеобухватне индустријске политике, Пекинг у рукама држи све праве карте: слободна трговина, мултилатерализам, глобализација 2.0 – чак и 3.0 или 4.0. Суштински, Пекинг се не боји такмичења са компанијама из ЕУ.
Уосталом, жеља Пекинга јесте да формира националне шампионе у практично свим индустријским и постиндустријским секторима, укључујући ту и надмоћ на пољу 5G и вештачке интелигенције. У сржи кинеске стратегије нису Сједињене Државе, већ близак однос са Европом, где постоје неизмерне могућности набављања првокласне технологије и првокласног образовања, да и не спомињемо чињеницу да Европа представља привилеговани терминал за „Појас и пут“.
Перцепција је реалност. Нема сумње да је руководство у Пекингу разумело да је овај договор између ЕУ и Кине успешно демонстрирао Европљанима – и нарочито њиховим лидерима – да имају посла са одговорном суперсилом у настајању. Контраст у односу на огорченост и тактику застрашивања, приказану у трговинском рату са САД, не може бити већи.
ПОДСЕЋАЊЕ НА ПОТОП
У овом тренутку би једно подсећање било корисно за разумевање свега што се догађа. Све велике религије – јудаизам, хришћанство и ислам – деле заједничку причу према којој је Ноје након потопа поделио Земљу између своја три сина: Сем је добио „Азију“, територије које су сматране најстаријима, Хам је добио Африку, а Јафет Европу.
Тек је у Европи ХVIII века штетна хришћанска једначина је ступила на снагу, артикулишући „проклетство Хама“, боју коже људи, етничко порекло и ропство. На тај начин, Запад је правдао расно ропство и пљачкање Африке, која је сведена на статус нецивилизованог простора.
Истовремено, под вођством Европе (земље Јафета), Америка је промовисана као земља колонизације, а Азија (земља Сема) као земља економске експлоатације. Јудео-хришћанске европске елите су морале да одају признање древној генијалности старих азијских цивилизација, попут Месопотамије, Индије и Кине, али су Азију, на крају, само интегрисали у нови оријенталистички наратив.
Упоредо са тим, на основу карактера Семових потомака који наводно није био срамотан, ове елите су сковале релативно прихваћено семитско порекло. Приписујући Хамово проклетство муслиманском извору, који је са своје стране изазвао јеврејске изворе, хришћанство је само себе ослободило кривице. Колонијални, империјалистички европски пројекат био је у налету.
Трговински контејнери у луци Лианјунганг у истоименом граду на истоку Кине, 13. јул 2018.
Међутим, након кратког историјског интервала, Кина се заиста вратила, и то трајно. Кинези сада знају све што се мора знати о европском колонијализму. Не очекујте од еврократа да имају тако дугу меморију. Додуше, није неопходно да проучавају путовања адмирала Џенг Хеа како би видели у ком смеру ветар дува.
Пепе Ескобар
Превео Срђан Бељић
Нови Стандард
Извор Asia Times
