Занимљиво је гледати дешавања у Украјини и ломове који су уследили после одлуке украјинских власти да прекину даље евроинтеграције. Украјинске власти су се у доношењу те одлуке водиле првенствено веома рационалним економским разлозима а тек потом оним политичким, историјским и традиционалним. Оно што је уследило после те одлуке о прекиду даљих евроинтеграција Украјине било је још занимљивије гледати. Са одређеном зебњом у срцу јер су догађаји који су се одвијали у Украјини страховито подсећали на почетак распада СФР Југославије.

Срећом, није дошло до крвопролића јер су одређени кругови у Европи схватили да се њихов наум не може остварити без великог крвопролића и сукоба које би веома брзо могли да прерасту у грађански а потом и у регионални рат у самом црцу Европе који би због географског положаја и окружења Украјине готово сигурно прерастао у највећи рат у Европи после другог светског рата са врло великом могућношћу ескалирања у рат светских размера.

Сценарио који је одрађен у Украјини је исти онај који смо сопственим очима могли да гледамо у Београду, Тбислисију, Триполију, Каиру, Дамаску. Западне силе покренуле су читав низ специјалних и пропагандних акција усмерених ка Украјини како би довели до рушења легално и легитимно изабране власти и инсталације новог украјинског режима који би био под тоталном и апсолутном контролом запада. Баш онако како је то данас случај у Србији где је Запад пре 14 година инсталирао своје агенте од интереса у све поре српског друштва и државе. По хоризонтали и вертикали.

Оно са чиме Запад није рачунао била је одлучност Москве да у Украјини брани своје итекако легитимне интересе. Ти руски интереси у Украјини далеко су легитимнији од било каквих интереса запада које су углавном ограничавају на небулозне приче о људским правима и демократији. Ту је наравно и незбежна мантра о евроинтеграцијама које би Украјини требало да донесу реке меда и млека што не да су најобичније глупости већ се граниче са крајњим идиотизмом.

Украјинска власт је у почетку показала одређену дозу неодлучности у покушајима да се одупре жестоком политичком насиљу које је са запада усмеравано ка Украјини. Ипак су некако успели да издрже те ударе и покушаје преврата и заузимања државних институција. Имали смо прилику да гледамо како се у Кијеву спроводи покушај “меког” државног удара по угледу на онај који је одрађен и спороведен у дело у Београду у октобру 2000. године.

На срећу украјинског народа све је остало на покушајима, што не значи да неће доћи до нових.

Шта то запад уствари заиста ради у Украјини и шта је крајњи циљ свега онога што су предузели како би Украјину дестабилизовали и у њој инсталирали марионетски режим под контролом Запада.

Крајњи циљ је веома једноставан. Он се зове Русија. Запад у Укрaјини нишани Украјину али у ствари гађа Русију. Много људи не зна али Украјина онаква каква је данас је производ Совјета и комуниста. Територија данашње Украјине инкорпорирана је у састав царске Русије после распада Аустро Угарске да би 1922. године постала једна од република које су основале Совјетски Савез. Украјина је проширена на кримско полуострво 1954 године одлуком Хрушчова. Једноставно речено Хрушчов је Крим поклонио Украјини. На сличан начин као што је Петар Стамболић 1953 године прекројио границе НР Србије и Ибарски Колашин поклонио АП Косова и Метохије. Малоумни Петар Стамболић је шиптарима тада поклонио Ибарски Колашин баш на исти начин и у готово исто време када је Хрушчов поклонио Крим Украјини.

Иза свих тих силних прича Запада о људским правима, демократији и евроинтеграцијама Украјине крије се веома промишљена геостратешка политика којој је циљ да Украјину одвоји од Русије како би била онемогућена било каква врста евроазијских интеграција. Та политика запада није ништа ново већ су нове само обланде у које је та политика завијена. Та политика овладавања “средњом” земљом је део замисли британског геополитичара Мак-Киндера и он је исту допунио 1919. године.

Многима непозната чињеница је да је Мак-Киндер посетио “Јужну Русију” 1919-20 године да би у плану који је представио 1920 године британској влади устврдио да је Украјина један од главних ослонаца (пивота) “Нове” Европе. Британска влада тада је одбила идеје Мак-Киндера називајући их апсурдним и ирационалним. Ипак, главни разлог за одбијање Мак-Кинедрових идеја биле су чињенице да је он исте прекасно представио британској влади и да је народ у Британији био сит рата после страховитих губитака из првог светског рата. Те Мак-Киндерове идеје коју деценију касније нашле су свог новог заступника и аполгету у раду америчког геостратега пољског порекла Збигњева Бжежинског.

Он је идеје Мак-Киндера прихватио оберучке да би развио читав систем који се највише ослања на идеје Мак-Киндера само да би исте завио у нови и пријемчљивији пропагандни облик како би истима много лакше обезбедио пролаз и пенетрацију. На другој страни Руси су се ослањали на идеје немачког геостратега Клауса Хаусхофера који је замишљао Нови Светки Поредак у три географске целине или панрегиона. Та три блока имали би своје централе у Берлину, Москви и Токију са немачком доминацијом Европе и Африке, Москва би имала доминацију на комплетним комтиненталним делом ЕвроАзије док би Јапан контролисао панрегион Индо-Пацифика.

Ове идеје су настајале почетком двадесетог века, неку годину после завршетка првог светског рата и код Мак-Киндера су биле мотивисане свешћу о све тежој ситуацију у којој се нашла Британска империја. Мак-Киндер је својим идејама и плановима покушавао на испуни вакум који је у Европи настао после распада Аустро Угарске. Више је него сигурно да је будно пратио револуцију у Русији која је тих година још била у повоју а која је узимала жесток замајац.

Оно што је запад превидео у Украјини у 2013. години и где је направио грешке у корацима била је одлучност Москве да не допусти да историјско језгро руске државе заврши у рукама запада, било да је реч о Немцима, Британцима или САД. Украјина не само да је историјско језгро руске државе већ у Украјини преко 70 одсто становништва говори руским језиком те их једноставно можемо сматрати Русима и припадницима руског етничког простора.

Запад је умислио да ће Украјину преузети тако што ће на Кијевском тргу “Мајдан” организовати позориште са већ толико пута виђеним глумцима, сценаријем и редитељима. Украјину Запад никада неће преузети политичким позориштем јер ће уколико им је баш толико стало до Украјине за њу морати да воде рат. Русија неће дозволити продор у срце “средње” земље чак и ако то буде значило рат са западом.

Смешно је слушати идеје о некаквом формирању пандана пољске “Солидарности” у Украјини. Основа пољске солидарности и релативног успеха Леха Валенсе била је католичка црква. Католичка црква је служила као главни обевештајни, логистички и финансијски апарат Солидарности. Томе је претходио договор директора ЦИА Вилијама Кејсија које је он по налогу америчког председника Роналда Регана направио са Католичком црквом и папом Војтилом II који је и сам био Пољак.

Тај договор директора ЦИА са Ватиканом сматран је “светим савезом”. Први и основни циљ и задатак тог договора било је спашавање пољске Солидарности која се налазила пред распадом. До тог “светог савеза” дошло је 7. јуна 1982. године и он је потписан у ватиканској библиотеци у присуству америчког председника Роналда Регана и папе Војтиле II.

Неких три недеље пре потписивања “светог савеза” у Ватикану, Роналд Реган је донео председничку директиву НСДД32 која је имала за циљ неутрализацију совјетског утицаја у земљама источне Европе.

Идеје Господина Бжежинског о некаквој украјинској Солидарности превише су наивне. Католичка црква у Украјини има веома мало утицаја и он је углавном ограничен на западне делове Украјине који су углавном аграрни и без икаквих ресурса. Тај утицај донекле сеже и до украјинске унијатске цркве али и он је релативно слаб јер је веома ограничен у свом обиму.

Рушење легитимно изабране власти уз помоћ операција специјалних служби је мач са две оштрице јер сви они који постају део тих и таквих активности долазе под удар закона и неких неписаних правила када је безбедност земље и народа у питању.

Чуди та спремност запада да антагонизије Русију јер изгледа да Запад још не схвата у каквој се ситуацији налази. У региону Пацифика запад полако али сугурно сваким даном све више губи утицај. О томе сведочи ширење поморске безбедоносне зоне НР Кине и све агресивнија политика кинеског руководства у читавом региону југо-источне Азије. Американци су тамо већ пребацили велики део својих војних ефектива у покушају да парирају кинеском расту моћи и да га бар привремено успоре. Оно што се данас дешава у Пацифику дешаваће се за пар година и у Индијском океану.

У исто време Блиски исток полако али сигурно постаје све небезбедније место за било какво присуство запада. Глупава подршка запада некаквим побуњеницима у Сирији и аспирацијама Саудијске Арабије у том региону Западу ће се тек обити о главу. То је само питање времена и места када ће екстремно радикализовани повратници сиријског џихада прећу у акцију на простору европског а врло вероватно и америчког континента јер на то указује предисторијa тих исламских радикалних покрета.

У исто време док губи корак у веома важном региону Пацифика и док на Блиском истоку иде из грешке у грешку Запад отвара нову линију фронта у Европи и то у Украјини?! Изгледа да нико на западу не схвата да ће веома брзо доћи у ситуацију да ће морати да воде рат на три фронта, са линијом фронта која ће се протезати од Јужног кинеског мора до граница Пољске.

Данашња Русија није нити царска нити Јелцинова Русија. То је нуклеарна сила са највећом стајаћом војском у Европи и то многи на западу константно заборављају. На крају не чуди све оно што се дешава на западу и са његовим утицајем у свету.

Многи су на западу заробљени атавизмима прошлости и само се ослањају на наслеђени рефлекс. А многима је и време за пензију. Чисто да би свет колико толико постао безбедније место. Уместо ратника хладног рата свету су потребни прагматисти јер уколико њих не буде, убрзо ћемо имати рат свих против свих.

Србија данас