У Бриселу је 8. и 9. маја одржан међународни сусрет представника Европске уније и других земаља, чији грађани ратују у Сирији на страни терориста. У њој су учествовали стручањци влада и чиновници држава ЕУ, као и представници МИП, имиграционих надлештава, полицијских снага и антитерористичких управа из САД, Турске, Марока и Туниса.

Главна тема је била: како се супроставити новообраћеним европским присталицама џихада који ће после сиријске кризе неизбежно почети да се враћају у Стари свет? Парадокс ситуације се састоји у томе што владе ЕУ и САД траже путеве за борбу против исламиста, које сами гаје.

Европа је сад дошла до онога на шта су стручњаци за радикалне покрете ислама упозоравали још пре почетка грађанског рата у Сирији 2011. године. Упозоравали су – не треба се играти с исламским радикализмом и не треба у Сирији подржавати присталице џихада и „Ал Каиде“, само због тога што се Западу не свиђа у потпуности световни режим председника Сирије Башара Асада. Ово ће подстицати европске муслимане на то да у својству најамника ступе у радикалне исламске борбене групе у Сирији. И то ће имати тешке последице по саму Европу. Управо то се и догодило.

Нико не зна тачан број страних најамника у Сирији. По подацима британских истраживања, у Сирији ратују екстремисти из 70 држава света. Европљана међу њима, као се прича, има од 2 до 5 хиљада. Неки аналитичари чак наводе цифру од 11 хиљада. Главни „испоручиоци“ европских муслимана сиријским опозиционим војскама су: Француска, Британија, Немачка, Белгија, Холандија, Норвешка и Ирска.

Сама чињеница да у Сирији ратује на хиљаде следбеника „Ал Каиде“ и присталица џихада из Европе мора бити узнемиравајућа, истиче професор Питер Нојман (Prof. Peter Neumann), руководилац Међународног центра за истраживања радикализације из лондонског King’s College (International Center for the Study of Radicalisation King’s College). Али, овде се могу видети тенденције које су много опасније и по Европу и по остали свет. Присталице „Ал Каиде“ су за свега годину дана успеле да окупе такву „страну војску“ за Сирију, за чије формирање је, кад се радило о Авганистану или Ираку било потребно 4-5 година, подсећа Нојман:http://www.youtube.com/watch?v=YxcwhXk47dQ

У Сирији може ратовати до 11 хиљада страних бораца из Европе. У ситуацији укупног броја бораца то можда и није тако упечатљиво: у питању је свега 10 процената антиасадовских борбених одреда. Међутим, чиста аритметика никога не би смела да превари. Полазећи од броја страних бораца у земљи може се рећи да је сиријски конфликт видео највећу међународну мобилизацију џихадских снага од времена авганистанског рата 80-их година прошлог века. Последице овакве мобилизације ће бити изузетно озбиљне.

Повратак сопствених грађана „настројених“ на непомирљиви ислам је Европу почео да брине још пред сам крај 2012. године. Управо тада су откривене чињенице масовног регрутовања муслимана за борбу у Сирији уз помоћ интернет-ресурса. Истина, тада је било речи о свега хиљаду и по европских бораца у Сирији. Сад их има три или чак четири пута више.

Французи су на првом месту, пошто је ова земља прва у ЕУ по броју муслиманских становника. Прича се да у Сирји ратује од 600 до преко хиљаду француских муслимана. Највећа опасност је у томе што ће се ови француски екстремисти из Сирије вратити с још радикалнијим идејама и са жељом да се свете онима који имају другачије ставове и другачије размишљају, сматра бивши официр француске обавештајне службе и стручњак за Сирију Ален Шуе.

Француска обавештајна служба има врло добре односе са свим представницима муслиманске заједнице и прилично добро контолише цело друштво. Проблем се састоји у томе што ови млади људи не ступају у контакт с представницима муслиманске заједнице у Француској. Они нису њен део. То су појединци који предност дају радикалном исламу који нема ништа заједничко с француским исламом. Њих је, нажалост, тешко контролисати.

Неке земље, на пример, Белгија, већ законом анулирају дозволе за боравак муслиманима који су радили у Белгији, али за које је откривено да су ратовали на страни сиријских исламиста. Међутим, то може да важи само за оне који нису њени држављани, а имају дозволу за рад у ЕУ.

Главна капија за улазак европских екстремиста у Сирију остаје Турска. Анкара тврди да без помоћи ЕУ сама не може да контролише своје порозне границе са Сиријом. Брисел ће сад тражити новац за финансирање овакве контроле. Премда, много неће моћи да се учини – тешко да ће сваком европском присталици џихада моћи да се одреди по један полицајац као пратња.

Андреј Федјашин, Интернет редакција

Глас Русије