Ако је, као што сада говоре, све релативно – због чега је онда Шекспирова обешчашћена Лукреција извршила самоубиство, чему монолози Хамлета и Магбета ако нема границе између добра и зла, греха и честитости, ради чега патње Раскољникова?
Данашња европска етапа – није само победнички ход греха, то је већ ново својство, почетак периода када грех претендује да буде проглашен за једнаког врлини
Кампањи за истополне бракове уопште тон не дају сами хомосексуалци чијој већини уопште није потребно правно изједначавање њихових заједница са породицом и браком. Њима су потребне само неке правне норме које регулишу имовинске односе између њих и питања наследства. Такви закони већ одавно постоје у европским земљама
Ни најмање не ради о њиховим правима. Ради се о ратоборној постмодернистичкој идеологији савремене либертаристичке елите Западне Европе и Америке у оквиру које се проглашава потпуна ослобођеност појединца од сваког традиционалног поретка ствари
То је ужасан изазов људској цивилизацији и зато смо ми то назвали „политички хомосексуализам“. Покретачи те кампање ни у ком случају нису обични представници сексуалних мањина, већ људи који проповедају апсолутно револуционарну идеологију ратоборног егалитарзма – односно, изједначавања греха и врлине, свега и свачега
Сада гледамо рађање новог тоталитаризма либертаријанске идеологије која красноречиво причајући о демократији као змија сама себе угриза за реп и гуши суштину демократије
МОСКОВСКИ лист „Столетие“ објавио је разговор са Наталијом Нарочњицком,председником Фонда историјске перспективе и руководиоцем Института за демократију и сарадњу.
Наталија Алексејевна, протеклу годину запамтићемо по многим догађајима како у руском, тако и у међународном животу. Догађаји у вези са Сиријом, Украјина… У том низу није занемарена и необична политичка активност и масовне демонстрације због закона о истополним браковима. Институт за демократију и сарадњу (ИДС), којим ви руководите активно је реаговао на све те догађаје, одржавао округле столове, учествовао у организовању конференција у парламенту у Француској, у европском седишту ОУН-а у Женеви… Колико се у европским престоницама чује ваш глас?
– Институт за демократију и сарадњу нашао се на крајње усијаној граници дискусија које се воде у свету. Свет и хришћанска цивилизација дочекали су 2014. годину са изузетно великом политичком и моралном напетошћу. Блиски Исток гори претећи да полије крвљу не само регион него и свет са његовом „толеранцијом“, где је посебно акутно питање судбине хришћана и самог хришћанства. Пред нашим очима капитулира, предаје се пред притиском „прогреса“ Европа, која је изнедрила горостасну културу прожету нервом морала који пулсира у троуглу: слободе воље, искушења и завета Добра… У том светлу Европска унија – не обазирући се на системску кризу сопствене либералне идеологије у политици, економији, финансијама и вредностима – предузима нови „Дранг нах Остен“…
Институт се одазива на најшири спектар актуелних тема – од Сирије до традиционалних вредности у контексту идеологије људских права и има одређени успех. Нас су запазили и константно нас позивају на телевизијски канал Франс24 на једносатне дискусије. Пре годину дана била сам у посети код саветника за спољну политику председника Француске, који је добро упознат са нашим радом.
Институт ради већ пет година и већ се отварају видици за тесну узајамну сарадњу грађанског друштва Русије и Француске, тим пре што су се појавиле области у којима заједно може много да се уради, а постоји и узајамни интерес.
Све чешће добијамо позиве да као партнери учествујемо на разним конференцијама или форумима, које организују други друштвени и политички покрети. На партијским, наравно, не учествујемо. То је веома озбиљна активност. Успевамо да организујемо конференције на актуелне теме у парламенту, Народној скупштини Француске, а за то је потребно политичко покровитељство посланика. Будући да увек имамо подршку неког од посланика, а нисмо имали стара познанства и личне везе, то говори да нас они поштују, да нас знају и да су спремни да сарађују.
Са нашим сарадницима одржали смо, на пример, конференцију „Геополитика Кавказа“. То нису бесконачни маргинални сусрети које неки „Хјуман Рајтс Воч“ приређује доводећи „посленике“ типа Закајева, који не одражавају никакву кавкаску реалност, и то на Западу већ разумеју. Ми смо из академских редова самог Северног Кавказа довели ректора и професора са два универзитета који су тако бриљантно излагали да сам ја била веома поносна на своју земљу. Они су цитирали и Тојнбија и Соловјева и западне научнике, односно, показали су опсег размишљања и ширину погледа. Није било ни политичког доктринаризма, ни претераних поданичких израза поштовања упућених званичној политици Москве. То су била истинска академска излагања. На конференцији су говорили водећи француски познаваоци прилика на Кавказу и стручњаци из других европских земаља, а присуствовало је и неколико амбасадора.
У парламенту Француске у јуну је одржана велика конференција управо на тему односа Русије и Европе. Присуствовало је око триста људи. Говорили су професори са Сорбоне и других универзитета и представници конзервативних организација и сарадници европских структура и чланови одбора за социјална питања ЕУ. Наравно, и то треба признати, према нама се много више благонаклоно односе десничарске конзервативне снаге. Од левичарских и либертаријанских ми и не очекујемо симпатије и разумевање. Они су рекодирали шифру својих. Превели су комунистичке представе у левичарске либералне клишее и придружили се идеји глобалистичког јединственог света у којем је појединац – грађанин света ослобођен од повезаности са својом Отаџбином.
Задатак Института је да у дискусији директно повеже два грађанска друштва и два експертска друштва. Наравно, код нас долазе људи конструктивних ставова, који читају и прате светска збивања, то није скучен човек кога ништа не интересује сем куповине новог аутомобила или усисивача. Недавно је својом посетом нашем јубиларном округлом столу указао поштовање и изабрао га за место презентације своје књиге Жан-Пјер Шевенман – доајен француске политике, један од оснивача социјалистичке партије и министар у време Митерана.
То је веома поштован социјалиста широких размишљања, који за разлику од садашњих обједињује (што нам је веома блиско), идеје социјалне државе са конзервативним идејама у свим областима. Његов поглед на свет, ширина мишљења и ерудиција одредили су и политичко становиште: он је осудио позицију Запада и Брисела за време северно афричких револуција и поводом Ирака и у вези са оним што се сада дешава у Сирији.
Један од добро познатих економских и војних аналитичара, који руководи консалтинг компанијом, захвалио је те вечери нашем Институту за „трибину апсолутно ослобођену од табуа и отворену за разматрање свих тема и изражавање мишљења, што је у Француској већ постала реткост. И зато је за многе ово гутљај живог, чистог ваздуха…“
Институт је такође одржао округли сто на тему „Заштита породице и права деце – заједничка борба Русије и Европе“ и активно учествовао у дискусијама на ту тему и на другима платформама. Шта нам тим поводом можете рећи сада, уочи породичних празника – Нове године и Божића?
– Интересовање за ту тему је, у ствари, само врх леденог брега, будући да се пре свега ради о нечувеној офанзиви на хришћанство, на традиционалне вредности које је изнедрила хришћанска слика света, хришћанске представе о греху и честитости, о лепоти и изопачености… Велика европска култура била је, наравно, хришћанска. И ако је, као што сада говоре, све релативно, онда, због чега је Шекспирова обешчашћена Лукреција извршила самоубиство, чему монолози Хамлета и Магбета ако нема границе између добра и зла, греха и честитости, ради чега патње Раскољникова?… Данашња европска етапа – није само победнички ход греха, то је већ ново својство, почетак периода када грех претендује да буде проглашен за једнаког врлини. Јер, као што је познато, човек је одувек имао грехове, још су у Старом Завету набројани сви данашњи грехови. Међутим, никада још грех није претендовао на то да буде проглашен истоветним са врлином.
У једном од ваших излагања наилазимо, чак на нов термин – „политички хомосексуализам“. Тако је речено…
– Тај термин измислили смо Џон Локленд и ја. Он је мој заменик у Институту за демократију и сарадњу и изузетно је образован човек, филозоф и истакнути публициста, писао је редовно за „Тајмс“, „Спектејтор“ и „Гардијан“. Џон је предавао на Оксфорду, изводио студенте на протесте због бомбардовања Београда, аутор је неколико књига. Он је осведочени, дубоко верујући католик који је као ходочасник ишао пешке у Сантјаго-де-Компостела, био је и у нашем Оптинском манастиру…
Дакле, закључили смо да треба некако одредити саму идеологију. Ради се о томе да у свој тој кампањи за истополне бракове уопште тон не дају сами хомосексуалци чијој већини уопште није потребно правно изједначавање њихових заједница са породицом и браком. Њима су потребне само неке правне норме које регулишу имовинске односе између њих и питања наследства. Такви закони већ одавно постоје у европским земљама. Зато се ни најмање не ради о њиховим правима. Ради се о ратоборној постмодернистичкој идеологији савремене либертаријанске елите Западне Европе и Америке у оквиру које се проглашава потпуна ослобођеност појединца од сваког традиционалног поретка ствари, било да је то верски, национални, државни, историјски, а сада већ и биолошки, односно Богом дате природе. Како они пропагирају, човек је слободан да остварује сваку побуду своје плоти и гордости.
То је ужасан изазов људској цивилизацији и зато смо ми то назвали „политички хомосексуализам“. Покретачи те кампање ни у ком случају нису обични представници мањина, већ људи који проповедају апсолутно револуционарну идеологију ратоборног егалитарзма – односно, изједначавања греха и врлине, свега и свачега. Пред њим наивно и незавршено изгледа, чак и егалитаризам и уравниловка совјетског комунизма, који се остваривао углавном у материјалном смислу, у области повезаној са сном о праведној расподели материјалних добара.
Али, ипак, како су саопштили медији, недавно у Лајпцигу – непосредно пре међународне конференције „За будућност породице. Прети ли нестајање европским народима?“, коју су организовали немачки часопис Compact Magazine и Институт за демократију и сарадњу – неки представник ЛГБТ покушао је да удари ногом баш вас…
Тамо је било тешко разабрати ко је ко. Испред зграде у којој је одржавана конференција нас је срела веома агресивно расположена гомила, многобројна и организована. Судећи по свему то није био спонтани митинг на чију могућност су нас упозорили. Они су се припремали, чак су на станицама метроа разносили рекламе са лажним адресама, блокирали су трамвајску станицу тако да они који су ишли на конференцију нису могли да изађу из вагона, као и прилазе за аутомобиле на неколико стотина метара и зато су новинари морали да носе своје камере и постоља, међу њима и наш новинар. И нама нису дали да уђемо у зграду.
Над том гомилом лепршале су се заставе дугиних боја ЛГБТ, а они су бучно ударали кашикама о лонце. Чим сам пришла одмах су ме опколили, пружали непристојне предмете као поклон и поред самог уха ударали кашиком о лонац.
Да ли су вас они већ познавали?
– Они су разумели да смо ми учесници конференције и да смо кренули у салу. И када смо Јелена Борисовна Мазулина, која је председник Комитета Државне думе Русије за питања породице, жена и деце и ја ипак почеле да се пробијамо кроз ту гомилу, полиција није направила никакав коридор. Заправо, оно што је најскандалозније – то је понашање полиције! У сваком случају полиција је била обавезна да обезбеди слободан приступ конференцији, која је била легална, много раније најављена и није екстремистичка. То није учињено, иако је доведено много полиције. Обратила сам им се на немачком: „Помозите нам да прођемо! Међу нама има посланика парламента“. Међутим, полицајци чак ни главу нису окренули према мени. А док смо се пробијале кроз ту гомилу свака од нас добила је по ударац у потколеницу.
Они су хтели да спрече конференцију, покушали су и да се прогурају у салу, али ту их већ нису пустили, а онда су се поређали дуж зида зграде и ударали по њему чврстим предметима и палицама правећи огромну буку. При том су због нечег махали израелским заставама. Изгледа да су их убедили да они који се залажу за традиционалну породицу аутоматски мрзе хомосексуалце, значи, да су – нацисти.
У почетку, ја чак нисам ни разумела шта ће ту израелска застава. Јер, ја сам ћерка партизанке која се напатила у фашистичком затвору, поред осталог и зато што је пола године у подруму сопствене куће чувала јеврејску породицу, иако је већ била осумњичена.
Тужно је и то како је на конференцију реаговала штампа. С једне стране, како се данас шале циници, свако помињање у штампи, сем некролога, јесте реклама, односно, конференцију су бучно „изрекламирали“, било је веома много коментара на форумима немачких новина и сајтова, читала сам их. Али, с друге стране – сви чланци у новинама, сем буквално два, објективна и без исмевања, били су на страни већ поменутих, потпуно нетолерантних бораца за будући свет без полова.
Значи, на њиховој страни је и штампа и заштитници грађанских права и власт…
– Испоставља се да је тако иако се на конференцији пре свега говорило о демографском проблему Немачке и уопште о човечанству и његовим вредностима. У Немачкој се већ скоро 40 година бележи само 1,3 деце на једну жену. То је много мање него што је сада у Русији. Нација, у глобалу, изумире. Одвија се супституција становништва на рачун миграната. А на конференцији нико није намеравао да уопште разматра тему хомосексуализма.
Дрско је управо то што у почетку у најгорој традицији црне пропаганде приписују неке намере, а онда се бацају на раскринкавање. Понављам, нико није намеравао да покреће тему хомосексуалности. Рекло би се, напротив, знајући да се та појава сада прилично шири, онда тим пре треба подржати традиционалну породицу зато што, заправо, само њено постојање омогућава човечанству да се обнавља, а народима да се очувају у историји.
На конференцији је говорио и Тило Сарацин, аутор сензационалне књиге (узгред, уопште није искључен из партије), а затим је дао опширан интервју новини „Ди Велт“. Он је веома мирно говорио, иако без компромиса, и поставио управо питање демографије.
Међутим, ако само подржавате традиционалну породицу, значи ви означавате разлику, а то је већ злочин против „људских права“. Зато се агресија појачава. Шта ту депримира – чак је и на мирну дискусију на ту тему стављена забрана. То значи да на Западу више нема слободе мишљења и полемике. Подсетимо да је једно од темељних и најважнијих грађанских и политичких права човека – право на слободу речи, окупљања и мишљења. То је најстарије право човека – суштина демократије која је, за разлику од верског друштва са јединственим филозофским идеалом, дужна да омогући истовремено постојање разним погледима на свет.
Сада гледамо рађање новог тоталитаризма либертаријанске идеологије која красноречиво причајући о демократији као змија сама себе угриза за реп и гуши суштину демократије. То је типично револуционарно мишљење мањине која се самопрогласила за господара историје и сузбија „другомишљенике“ већине! Ви имате право да сумњате у постојање Бога, у значај традиционалне породице за човека, али немате право да сумњате да ли су штетне и грешне неке побуде човека… Међутим, човекобожије неизбежно води ка сатанобожију…
Закључак је следећи: о главним васељенским питањима човека и човечанства у Европи сада нема слободе речи! И ово моје мишљење, које се формирало током пет година рада у Паризу, ја могу да потпишем. Једно од немачких издања цитирало је моје речи: „Никада нисам помислила да ћу ја – постсовјетски интелектуалац, за кога је Европа, њена политичка култура и слобода мишљења некада била пример, бити приморана да управо ту браним демократске вредности“. Они су то пренели са иронијом, али ја сам задовољна, тако сам и рекла.
Да ли је по вашем мишљењу генерално конференција успешно завршена?
– У целини успешно, али! Толико су неке планиране учеснике измучили прогањењем да су они буквално уочи конференције отказали свој наступ. Тако је Ева Херман, позната телевизијска новинарка која је својевремено водила антифашистичку емисију „Изјасни се против нацизма“, почела пре извесног времена да критикује политику Немачке према породици и приказала своју анализу о одсуству сваког подстицања на рађање деце и породичне улоге жене. Јесте, граде се дечји вртићи, али уопште нема никаквог промовисања породице и традиционалних породичних вредности, напротив, води се антипропаганда. Тако су Еву Херман прогањали, чак и телефонским позивима са претњама породици и она је изгубила „свој етар“. Конференцији је послала своје видео – обраћање и рекла да не жели да се поново нађе у блату у које ће је опет гурнути штампа и да се плаши за своју породицу. Ето, до чега се дошло.
Речју – тенденција је забрињавајућа, иако је било и коментара који подржавају текстове у новинама. Ипак, најтужније је то што је то већ формирано становиште значајног дела савременог друштва. Приметно је да обични заштитници изједначавања свега и сваког искрено не разумеју, чак, ни то како је могуће бити „против слободе“ и „прогреса“ и бити толико заостао… Исто као што код нас апсолутно доминанто конзервативно становништво земље тешко може да разуме како је могуће озбиљно сматрати истополне заједнице и праву породицу еквивалентним. Ту су већ неслагања на нивоу погледа на свет, слике света и смисла постојања. Знатан део омладине, коју је у потпуности придобила либерална штампа, искрено верује да се они залажу за нешто добро и прогресивно. Европа чини самоубиство…
Зашто је у Француској била толика борба због озлоглашеног закона? Ради се о томе да је усвајање дозвољено само породицама, а изједначавање истополних заједница и традиционалне породице аутоматски значи право на усвајање. Против усвајања деце од стране истополних заједница иступа огромна већина Француза, мада су се против истополних бракова без права усвајања, мишљења поделила скоро на пола, ипак, више је против. Међутим, сви су били изненађени размерама протеста против усвајања деце од стране истополних парова.
У атеистичкој Француској се поносе „тековином“ Француске револуције – потпуним одвајањем Цркве од државе. При том, Црква није одвојена само од државе, него и од друштва и плаши се да подигне свој глас: епископ Париза може само ћутке да иде у редове демонстраната, али се плаши да изнесе мишљење, чак и на радију „Нотр-Дам“ («Notre Dame») – на католичком радију.
Уопште, могу рећи да треба саосећати са католичком црквом на коју европски либерали већ одавно ударају чим само отвори уста. Ми памтимо каква се гнусна кампања код нас подигла, читав антицрквени талас мржње и христофобије у вези са скандалом „Пуси рајот“, али, ипак, ми смо далеко од Француске. Једна од ситуација која ме веома потресла када сам почела интензивно да радим са експертима и академским друштвом те земље, био је атеизам и филозофско левичарство француског образованог слоја.
Иако код њих није било принудног атеизма, као код нас у совјетско време, своје дело учинио је богоборачки дух Француске, који је сакривен у совјетским уџбеницима, а он је, заправо, био главни. Бољшевици су били само епигони – Европа већ не може да нас оптужује због „тоталитаризма и бољшевизма“! Јакобинци су скидали крстове са надгробних споменика, срушене су скоро све капелице и домаће цркве у свим замковима. Била су то ужасна извргавања руглу, разбијали су олтаре и тсл. Папска резиденција у Авињону је срушена: унутра је све било опљачкано и спаљено, фреске и унутрашња декорација уништени.
Ми се стално жалимо на стање људских права код нас и с правом се жалимо на стање судства и многих области и треба да се боримо за оздрављење, али ни тамо ни најмање није све у реду.
Ево – ситуација са правима хришћана: хришћанин не може мирно да износи мишљења која директно проистичу из хришћанске веронауке и њеног система вредности, запуше му уста и вичу да то вређа друге. Такве појаве, не само њихови симптоми, свуда су на Западу.
Одавно је познато да се у САД, у многим државама, више не честита Божић, а у неким установама је забрањено постављање јелке. На захтев муслимана миграната, норвешка новинарка је уклоњена са телевизије зато што је имала безазлен накит у облику крстића. Па, размислите, кога је овде требало опоменути због нетолеранције? У ствари, захтевајући тако нешто, ти муслимани су признали не само да они исповедају другу религију, него да је за њих неподношљиво, чак и да виде симбол друге религије! То и јесте не-толеранција! А то је у земљи где је њих, припаднике друге вере, прихватила хришћанска цивилизација и веома толерантно дала им држављанство. Не само што су им дозволили да оснују енклаву своје цивилизације, већ сада још чине уступак њиховим захтевима, уместо да јасно позову на поштовање аутохтоне цивилизације.
Проблем миграната и надмоћност нових националних мањина, такође углавном муслиманских по вероисповести, најтежи је проблем за Француску и уопште за Европу. Пре свега узрок је – оскудност вере и дехристијанизација самих Европљана. Међу верујућим људима и њиховим светињама и мигранти би се понашали сасвим другачије! Међутим, стављена је забрана на мирно и поштовања достојно разматрање ове теме, које би могло да помогне да се нађу механизми барем за смањење напетости.
Свакога ко покуша да помене ту тему, чак и сасвим пристојно, одмах етикетирају и зато се малобројни усуђују, јер у озбиљној политици нико не жели да постане персона нон грата.
Прошле године у јужном граду Монтобана неко је на стуб поред џамије прилепио лист са три нацртане прасеће главе. О Боже, како се читава Француска револтирала због тог акта непоштовања и увреде верских осећања. Министар унутрашњих послова позвао је да се кривци пронађу и примерено казне пошто је Француска – демократска земља и неће тако нешто да толерише! А након неколико месеци, у бившем Папском дворцу у Авињону била је организована изложба уметника на којој је као уметничко „ја“ једног „уметника“ презентована монтажа – распеће у ноши са мокраћом.
У граду се нису смиривале демонстрације протеста које су остале – без ичије пажње! Сва штампа је устала у одбрану „уметника“ и „слободе уметничког изражавања“. На крају је један човек дошао на ту изложбу, извукао чекић испод пазуха и разбио сву ту монтажу поступивши као хришћанин, зато што је његова дужност пред Богом да – брани светињу.
Сва штампа и министарство осудили су тај „акт вандализма“ и „напада на слободу изражавања“. Ето, то су двоструки стандарди које видимо и у политици. Шта то говори? Да је, у ствари, сва постмодернистичка идеологија, пре свега, антихришћанска. Они су спремни да дају Европу било коме, само да се не сачува под окриљем хришћанства.
Ипак, одједном се мобилисао и конзервативни део друштва који је још увек сматрао да је мрштећи се могуће остати по страни. Они су изненада осетили да је невоља на прагу, да куца на врата и да ће сутра морати да упишу „родитељ №1“ и „родитељ №2“ уместо „тата“ и „мама“ своје деце, а Французи су за сада једина европска нација која рађа!
Уплашили су се и одједном приметили да постоји земља – Русија коју западна штампа блати, али која се не предаје и на нивоу парламента и свог председника отворено изјављује да штити вредности хришћанства и његовог ослонца – традиционалне породице.
Узгред, Џон Локленд је на једном од округлих столова у Италији у свом излагању анализирао садржај текстова свих честитки западних лидера поводом избора новог Папе Франциска и показало се да је – једина честитка, у чијем садржају су наведене хришћанске вредности, била честитка Владимира Путина.
И у Француској су се замислили: због чега у штампи тако клевећу Русију? Јер, њу прогоне они исти који њих прогоне због традиционалних вредности. Можда она, та Русија, и није тако лоша? Можда је то просечна земља и није без греха (што нећемо негирати). А ми смо, у нашем Институту, почели да добијамо писма: хвала Русији и њеном лидеру! Јер, веома је важно да неко на државном нивоу држи заставу и каже оно што говоре наш председник и парламент и што подржава огромна већина друштва.
Ето, сада су у Аустралији забрањени истополни бракови. Они су још пре неколико година изјавили да су отворени за све, било које религије итд., али земљу и цивилизацију, начин живота у Аустралији, нисте створили ви, нови мигранти! Желите ли да живите код нас? Изволите, али узмите у обзир да не треба да дођете овде с намером да овде успоставите парче ваше цивилизације, молим, прилагодите се нама, постаните исто овакви као што смо ми, не иницирајте присвајање, понашајте се као ми.
Али, Аустралија је, ипак, периферија западног света.
– Наравно, зато јој се за сада то дозвољава
(следи наставак)
Факти у целини преносе тај разговор који је водио Алексеј ТИМОФЕЈЕВ
Факти
